Arhiva

Kraj epohe Kenedijevih

Rade Maroević | 20. septembar 2023 | 01:00
Kraj epohe Kenedijevih
Lav liberalizma ili patrijarh Demokratske partije u Americi, kako su zvali najmlađeg od braće Kenedi i čoveka koji je, poput slavnijih DŽeka i Roberta, ostavio neizbrisiv trag u istoriji američke demokratije, Edvard, umro je posle 77 godina života, hektolitara alkohola, brojnih skandala i večite borbe za prava onih kojima je to, na neki način i iz bilo kakvih poriva, bivalo uskraćeno. Pokušajte da zamislite poslanika, što je u nešto drugačijem američkom političkom sistemu Ted Kenedi i bio, koji je u parlamentu proveo pola veka, lično definisao odredbe otprilike 300 različitih zakonskih akata i aktivno učestvovao u donošenju oko 1.000 zakona, kojima su uskraćena prava vraćena diskriminisanim glasačima, imigrantima, siromašnima, obolelim od side, radnicima, sindikatima i postavio osnove za rešavanje problema zdravstvene zaštite. Političara koji je vek proveo prkoseći do tada važećim društvenim normama i uštogljenom establišmentu da bi demokratiju narednoj generaciji ostavio u bar za jotu boljem stanju nego što je, ulazeći u svet politike, zatekao. I naravno, poslednjem od „fantastične braće Kenedi”, čija će zaostavština, negde sa ozbiljnim razlogom, a negde prosto zbog nedostatka boljih primera, predstavljati značajan deo sage o svetu u drugoj polovini 20. veka. I osmislio, sada već slavnu rečenicu: „Ustav ne štiti samo one sa čijim se pogledima slažemo. Takođe, štiti i one sa čijim se viđenjima ne slažemo.” „Važno poglavlje naše istorije je okončano. Izgubili smo velikog lidera, čoveka koji je nosio plamen koji su mu u amanet ostavila ubijena braća i postao najveći senator našeg vremena”, rekao je predsednik Barak Obama. Suvonjavi, tamnoputi političar tinejdžerskog izgleda iz ne preterano važnog Ilinoisa ionako nikada ne bi postao predsednik najmoćnije države na svetu da ga, odrekavši se konformističke lakoće imidža Hilari Klinton, nije zdušno podržao upravo Ted Kenedi, pa je Obama, na izvestan način, postao reinkarnacija mrtvih Kenedija u trenutku kada su Americi najviše i trebali. Posle osam godina pustoši koje je u Beloj kući ostavila administracija mlađeg člana republikanskog pandana dinastije Kenedi, porodice Buš. „Sa Barakom Obamom, okrenućemo list stare politike pogrešnih interpretacija i iskrivljavanja činjenica, sa Barakom Obamom zatvorićemo knjigu stare politike sukobljavanja rasa, sukobljavanja polova, sukobljavanja etničkih grupa i sukobljavanja heteroseksualaca sa homoseksualcima”, rekao je Ted Kenedi. Nijedan značajan američki političar u poslednjih pedesetak godina nije uložio toliko energije u stvaranje savršenog društva kao Ted Kenedi, čiji je lični pečat ostao utisnut na stotinama istorijskih zakona. Pre nekih 40 godina, tvrde Amerikanci, gotovo se sa sigurnošću moglo tvrditi da će Ted, jednog dana i kada za to dođe vreme, biti predsednik SAD. Prokletstvo Kenedijevih, ono zbog koga je Ted bio svedok smrti trojice braće, stvorilo je u javnosti predubeđenje da će i on jednog dana pobednički ušetati u Beli kuću. Godinama, činilo se kao da samo čeka pravi trenutak da učini ono što se svima činilo neizbežno. I svi koji su čekali, bili su u krivu. NJegova najveća slabost, senka nesreće kod Čapakvidika bila je previše velika prepreka čak i za njega. Ali je neuspeh na putu ka Beloj kući otvorio put ka blistavom ispunjenju njegovih brojnih inih talenata, zbog čega se, s punim pravom, svrstao u nedug niz najblistavijih političara koji su se ikada pojavili na Kapitol hilu. I šire, ukoliko se u obzir uzme činjenica da većina bivših predsednika ostatak života provede pišući knjige, koje mahom niko ne želi da čita, ili govoreći ne preterano zainteresovanim studentima. Godinama, Ted Kenedi je bio stub odbrane prava na slobodno informisanje, neumorno se zalagao za pravednu zdravstvenu zaštitu i prava osoba sa posebnim potrebama, bio je ogorčeni protivnik aparthejda i zdušno je pomagao sovjetskim disidentima, istovremeno se zalažući za početak pregovora o kontroli naoružavanja. Bio je simbol napretka u eri konzervatizma. Čak i kada se Amerikancima smučilo da slušaju o rasizmu, diskriminaciji i siromaštvu, on je nastavio da ih upozorava nesmanjenom žestinom. Poslednju veliki ulogu odigrao je na izborima za demokratskog predsedničkog kandidata, kada je, uprkos očekivanju, malo poznatog Baraka Obamu pretpostavio favoritu moćnih i bogatih, Hilari Rodam Klinton, i njegovim ulaskom u Belu kuću postao svedokom ispunjenja sna koji su decenijama zagovarala braća Kenedi. Sve je počelo još sa Rouz i DŽoom Kenedijem. Kako pišu njihovi savremenici, Rouz je želela porodicu, a DŽo dinastiju. Obe želje su bile ispunjene. DŽo se obogatio snimajući filmove, prodajući alkohol, akcije i nekretnine. Ali iza njegovog uspeha stajala je i neskrivena ambicija da bar jedan od sinova postane predsednik Amerike. Poslednji od njihove dece, bio je upravo Ted koji je, uprkos brojnim problemima kod kuće uspeo, poput starijih DŽeka i Roberta da se upiše na Harvard, gde se, međutim, nije dugo zadržao. Isteran je iz škole pošto je uhvaćen u prevari, jer je umesto njega test iz španskog jezika polagao sasvim drugi čovek. Harvard mu je, velikodušno, ponudio da se jednog dana vrati, ukoliko se, u međuvremenu, dokaže kao ispravan. Kenedijevski razočaran stupio je u vojsku, ali je njegovo vojevanje, posle silnih intervencija najstarijeg Kenedija, završilo tako što je čuvao stražu pred štabom NATO u Parizu. Vratio se na Harvard, diplomirao i ubrzo zatim upisao na studije prava Univerziteta Virdžinija, gde je upoznao prvu ženu, DŽon Benet. „Nisam imala predstavu u šta se upuštam”, pričala je kasnije. Imali su troje dece. Bio je senator tek manje od godinu dana kada je JFK otputovao u Dalas. Pucnji Li Harvija Osvalda, kako se čini, bili su ključna prekretnica u životu najmlađeg od braće Kenedi, jer je na njegova leđa prešao ogroman teret nasleđa, na šta je odgovorio i bolje nego što je bilo ko očekivao, jer je na sebe preuzeo teret čitavog niza ideja koje je DŽek sprečen da sprovede u delo. Posle izglasavanja jednog od takvih akata, čuvenog Zakona o građanskim pravima ukrcao se u avion kako bi na vreme stigao na početak demokratske konvencije u Springfildu. Avion se srušio. Od pet putnika, dvojica su poginula, dvoje je prošlo sa lakšim povredama, dok je Ted polomio vrat i umalo ostao bez pluća. Posle pet meseci oporavka vratio se na Kapitol hil sa energijom svojstvenom ljudima koji su za dlaku izbegli smrt i odmah uspeo da izdejstvuje usvajanje još jednog DŽekovog zakona, onog kojim su značajno promenjene kvote za doseljenike van severne Evrope. Ali, ta 1967. godina bila je i na drugi način prelomna u njegovoj političkoj karijeri, jer je te godine ustao protiv pošasti rata u Vijetnamu. Upravo zbog tog katastrofalno pogrešnog rata Robert je ušao u trku za Belu kuću ali je i sam ubijen, pa je čitav teret nasleđa Kenedijevih pao na Tedova pleća. U to vreme, demokrate su bile u ozbiljnoj nevolji, jer je Ričard Nikson potukao Hjuberta Hamfrija, a Ted je, preko noći, postao poslednja nada za liberale, mada su ga mnogi kritikovali tvrdeći da ne poseduje Bobijevu strast ili DŽekov intelekt. „Kao moja braća pre mene, pokupiću sa zemlje steg standarda koje su zastupali. U spomen na neprocenjive godina koje smo proveli zajedno, pokušaću da nosim taj teret posebne posvećenosti pravdi, hrabrosti, izuzetnosti, koji je obeležio njihove živote”, rekao je Ted u prvom javnom nastupu posle Bobijeve smrti. „Nema nikakve potrebe da se moj brat idealizuje i veliča van onog što je bio za života, odnosno dobrog i pristojnog čoveka koji je uvideo loše stvari i pokušao da ih ispravi, video patnju i pokušao da je izleči, video rat i pokušao da ga zaustavi.” Bio je to trenutak kada su svi pomislili da će uskoro u Belu kuću ušetati novi Kenedi. Ali, nadama je ubrzo došao kraj, jer je Ted napravio žurku za šest žena koje su, prethodno, radile u Bobijevoj predsedničkoj kampanji. Jula 1969. godine, iznajmio je kolibu na ostrvu Čapakvidik nasuprot čuvenih Martinih vinograda. Posle izvesnog vremena uzeo je ključeve od automobila, kako bi se odvezao sa Meri DŽo Kopečni, bivšom asistentkinjom svog brata. Prema svedočenju koje je, kasnije, dao pred sudom, skrenuo je na neosvetljen makadamski put i prešao preko malog drvenog mosta. Automobil se prevrnuo u reku i potonuo. Ted je uspeo da ispliva, ali ne i Meri DŽo. Neka pitanja vezana za taj događaj ostala su bez odgovora, uključujući šta je, kog đavola, radio u kolima tako kasno, mada je tvrdio da ju je vozio u hotel, i zbog čega je čekao čitavih deset sati da čitav slučaj prijavi. Splet okolnosti raspirio je glasine, pa se spekulisalo kako je čekao čitavu večnost da prijavi slučaj, jer je bio pijan. Prema sopstvenim rečima, sedam ili osam puta je zaronio u hladnu vodu pokušavajući da je spase, da bi se zatim peške vratio oko tri kilometra do kolibe iz koje su i krenuli, pokupio još nekoliko prijatelja i opet pokušao nešto što se pokazalo nemoguće. Istraga je pokazala da je Ted lagao kad je rekao da je pokušao da gospođicu Kopečni odveze nazad u hotel, kao i da je njegova neoprezna vožnja doprinela tragičnom ishodu. Pošto je već priznao krivicu za napuštanje mesta nesreće i neblagovremeno prijavljivanje incidenta, osuđen je na uslovnu kaznu. Mnogi Amerikanci, pak, smatraju da je osuđen na doživotnu kaznu života u senci incidenta kod Čapakvidika, koji ga je koštao boravka u Beloj kući. Ali, blokada puta ka Beloj kući nije usporila Teda Kenedija pa je sedamdesetih pokrenuo kampanju kako bi sa mrtve tačke pokrenuo proces rešavanja najakutnijeg američkog problema, haosa u zdravstvenoj zaštiti, koji zbog sukoba interesa, prebogatih kompanija i moćnih lobista i danas do ključanja dovodi odnose između liberala, na čijem se čelu nalazi logični sled kenedijevske škole politike, Barak Obama i čitave mase konzervativaca. Istovremeno, aktivno je promovisao dogovor o kontroli naoružanja sa Sovjetima i pomagao sovjetskim disidentima. Kao tipični predstavnik klana Kenedi nije imao nikakvu potrebu da privlači pažnju medija, već su ga oni u stopu pratili. Čuvena je ostala priča guvernera Masačusetsa Devala Patrika, sa kojim je putovao na sahranu ubijenog izraelskog premijera Jicaka Rabina. U želji da oda počast izraelskom lideru, pre polazak pokupio je pregršt zemlje sa grobova svoje braće, posle sahrane u Tel Avivu, kada su se razišli posetioci i televizijske ekipe, prosuo ih po grobu ubijenog premijera. „NJemu ta vrsta medijske pažnje nikada nije bila potrebna. To je bio lep gest, a on je bio istinski Kenedi”, rekao je Patrik. Ipak, 1980. godine su ga nagovorili da se uključi u trku za Belu kuću. Protiv DŽimija Kartera, koji, da nije bilo sene Čapakvidika, ne bio imao nikakvu šansu protiv najmlađeg od braće Kenedi. Na kraju balade, Karter ga je prilično ubedljivo pobedio, ali samo da bi ga prosto pregazila ikona američkog konzervatizma Ronald Vilson Regan. Suštinski, poraz od Kartera delovao je, unekoliko, oslobađajuće po Teda Kenedija, koji posle tog neuspeha više nije morao da se zamara ispunjavanjem opštih očekivanja i energiju traći na trku za predsednikovanjem, već je svoje brojne talente mogao da usmeri u mnogo korisnijem pravcu. I tada je održao najčuveniji govor u svojoj političkoj karijeri, mada to u jeku „Reganove revolucije”, kako su je zvali republikanci i činjenice da su protivnici demokrata imali apsolutnu vlast u Vašingtonu, nije bilo nimalo lako, posebno ukoliko se u obzir uzme činjenica da je Ted bio glas liberala. Udružio se sa „neočekivanim partnerom” Orinom Hečom, pa su njih dvojica, posle silnog ubeđivanja, uspeli da proguraju zakon o borbi protiv side, koji predstavlja prekretnicu u borbi protiv ove bolesti u svetskim razmerama. Ali, tada je usledila još jedna neprijatna epizoda za večitog ženskaroša. Godine1991, tokom letovanja u Palm biču, probudio je sina Patrika i nećaka Vilijema Kenedija Smita i pozvao ih da mu se pridruže u lokalnom baru. Čitava priča na kraju i ne bi bila preterano interesantna da se Smit nije kući vratio sa devojkom koja ga je, kasnije, optužila za silovanje. Oslobođen je posle spektakularnog suđenja, čiji su tok prenosile sve televizijske mreže i tokom kojeg je glavni svedok bio upravo Ted. Uprkos oslobađajućoj presudi, nad senatorom iz Masačusetsa nadvila se nova senka, ovaj put čoveka koji noću budi mladiće i vodi ih u provod, kako smatraju konzervativci, tako svojstven klanu Kenedi - alkoholu i ženama. Ali, i posle tog medijskog cirkusa, ispostavilo se da je najmlađi od braće Kenedi pretvrd orah da bi pao žrtvom petparačkih tračeva, saga o zaverama i crticama o pohotnosti, pa je iz kolotečine unutrašnjih previranja u demokratskoj partiji iskopao Vilijema DŽefersona Klintona, ubedio ga da, umesto druženja sa desničarima, skrene ulevo i od njega, suštinski, stvorio najpopularnijeg američkog predsednika poslednjih decenija. U Americi, naravno. „Poslednja stvar koja ovoj zemlji treba su dve republikanske stranke”, rekao mu je tada Ted Kenedi. Klinton je, posle, ne želeći da se nikome ozbiljno zameri, smislio čuvenu krilaticu „treći put”. Istovremeno, sreo je staru poznanicu Viktoriju Redži, uspešnu i sveže razvedenu advokaticu, koja je u njegov život unela mir, koji mu je godinama nedostajao. Iako je u početku podržao plan DŽordža Buša nazvan „Nijedno dete ne sme biti ostavljeno”, oštro je kritikovao predsednika jer nikada nije obezbedio dovoljno novca za taj ambiciozan projekat. Bio je jedan od svega 23 senatora koji su glasali protiv rata u Iraku. „To je bio najbolje utrošen glas koji sam ikada dao”, rekao je Ted Kenedi kasnije, kada se uistinu i ispostavilo da je iračka avantura mlađeg Buša samo krvavi pohod bez stvarnog cilja. Spletom zlosrećnih okolnosti sprečen da bude stanovnik Bele kuće, tokom vladavine republikanaca Regana i Buša, često je nazivan „predsednikom u senci”, pošto se oštro opirao čitavom nizu ne preterano mudrih poteza koje su vukli konzervativci, poput oba rata u Iraku, sprečavanju prava na abortus, a, neretko, bio je i jedini istinski liberal u Kongresu. Uoči inauguracije 1961. godine DŽek je najmlađem bratu poklonio tabakeru na kojoj piše: „Poslednji će biti prvi”. Suštinski, trebalo je bezmalo 50 godina da se pokaže u kojoj je meri to predskazanje bilo istinito. Za sebe je govorio: „Naučio sam da podnesem poraz. Za jednog Kenedija, to je veoma teško.” Edvard Kenedi i Milovan Đilas Kuća slobode je Milovanu Đilasu dodelila Nagradu slobode za 1969. godinu : „herojskom vođi i pobunjeniku – njegov razum i savest okrenuli su ga protiv tiranije”. Na svečanom uručenju 9. decembra u Ruzvelt hotelu u NJujorku govorio je senator Edvard Kenedi. Na prijemu povodom dodele nagrade, Edvard Kenedi je ispričao Đilasu kako mu je njegov brat DŽon rekao da bi Đilasa uključio u svoju knjigu Profili hrabrosti da je ovaj Amerikanac. U toj knjizi se govori o američkim političarima koji su se suprotstavili većini u svojoj partiji ili javnom mnjenju. (Kuću slobode osnovala je 1943. Elinor Ruzvelt, supruga predsednika Frenklina Ruzvelta, radi borbe za mir, demokratiju i ljudska prava u Sjedinjenim Američkim Državama i svetu, a Nagradu slobode su, između ostalih, dobili Volter Lipman, Vinston Čerčil, Vili Brant, Žan Mone i Pablo Kasals.)