O nesposobnosti Zapada da se širi kao civilizacija

Svi politički, ekonomski, moralni i diplomatski komentari o ratu u Iraku su dati i poznati. Otuda bih se usredsredio na predstavu koja se nazire na horizontu  rata – rata koji se odvija u svim mogućim formama, bilo da su započete operacije na terenu ili ne, bilo da se odvija u Iraku, Avganistanu, Palestini ili drugde. Ta predstava je ona o „ratu civilizacija“. Iako se o toj tezi detaljno raspravljalo u knjigama i člancima, ipak se stiče utisak da slika koja određuje javno mišljenje, odgovara manje ili više toj ideji. Ta ideja je, međutim, istovremeno tačna i pogrešna. Ona je tačna jer postoji de facto permanentni rat dva plana u vezi sa dominacijom zapadnog sveta u širem smislu reči. Ovo stanje permanentnog rata sledi posle onog koji se zvao „hladni rat“. Ono osim toga znači da se jedan isti zapadni svet nalazi u permanentnom stanju unutrašnjeg rata koji, od otvorenog sukoba 1914, nije više stari rat suverenih država. Od pre otprilike jednog veka, završila se epoha u kojoj je svet bio potčinjen međusobnim odnosima „sila“, koji su ga dugo organizovali. Došlo je do opšteg unutrašnjeg nereda, što odgovara ukidanju svih formi ravnoteže zapadnog sveta i istovremeno postepenom ukidanju njegove razlike kao Zapada u okviru procesa vlastite „globalizacije“. Ovo nas sprečava da govorimo o „ratu civilizacija“, odnosno o tome da se zapadna civilizacija sukobljava sa drugom, arapsko-orijentalnom. Započeti proces je proces unutar zapadne civilizacije. Ona se sama razdire, nakon što je u sebi proizvela situaciju koja je destabilizovala delove stare Evrope. Ona produkuje na jednoj strani američku nadmoć, a na drugoj strani težak deficit identiteta Evrope i iznosi na svetlost dana protivrečnost između njenog polaganja prava na racionalno-moralnu univerzalnost (nauka i demokratija) i upadljivu nepravičnost situacija koje su stvorene njenom dominacijom. Vladajuće klase ili kaste bivših kolonijalnih zemalja svakako su često sve preduzimale da kolonijalnu dobit ovekoveče u svoju korist; istovremeno su dodali nove prihode (naročito od nafte), koji su nastali iz tehničkih i ekonomskih promena. Fenomen nepravičnosti i ekonomskih i kulturnih razlika se otežava i time što oligarsi, klanovi i sprege moći nalik mafiji, štete vlastitim narodima tako što im podgrevaju veru u navodnu autonomiju, koja zapravo samo skriva autizam moćnika. Ovi fenomeni sami otkrivaju nesposobnost zapadne civilizacije da čini bilo šta drugo osim da širi svoju dominaciju - kao prvo, kao drugo - svoje ideale i norme i, kao treće, naraslu nesposobnost da ono prvo dijalektički poveže sa drugim. Ova civilizacija zapravo otkriva nesposobnost da se širi kao civilizacija. Ona širi vlastitu imploziju, kao što bi se, pozivajući se na udaljenu analogiju, moglo reći da je haos i unutrašnji nered Rimskog carstva proširio klice razjedinjenja i sukoba na prostoru pax romane.   Ništa nije simptomatičnije za ovo stanje stvari od religiozne predstave. S jedne strane izranja karikatura islama, kao religije u grču najplićih osobina najograničenijih i najnaivnijih aspekata njene tradicije (koji se protežu kroz čitavu istoriju Mediterana), a s druge strane, kao odgovor, ističemo uverenje u ništa naivniji moralizam za koji in God we trust pruža nužno uporište kako bi sloboda mogla da vlada. Isto se suprotstavlja istom. Ni najmanje ne iznenađuje da se najstariji među bogovima monoteizma nalazi upleten u sukobe koji, u kontekstu Izraela, kristališu sve samodestruktivne virtualnosti ove sprege. Monoteizam predstavlja jedinstvo i unutrašnju protivrečnost ove civilizacije u ratu protiv sebe same.  On sasvim dobro reprezentuje tu šizofreniju, budući da u sebi nosi moć za nju  –  čak i kada mora da je dovodi u pitanje. Ta moć je moć polaganja prava na univerzalnost, koja nužno uključuje želju za dominacijom i normalizovanjem, ukoliko se ne vraća nazad na njegovu najdublju istinu. A ta istina nije ništa drugo do: univerzalno se ne može dati u formi prisutnosti. Ako bi se „jedan i jedini“ Bog prikazivao kao prisutan (u imenu, doktrini, moći), on u istom trenutku nije ni jedan ni jedini „Bog“. Pri tome je izuzetno vredna pažnje okolnost da je za to znao svaki veliki mislilac u okviru različitih tradicija monoteizma. Veliki mističari, veliki teolozi i veliki filozofi barem su delili ovu istinu, istinu o istini: da se ona ne može ni predstaviti, ni identifikovati ni prisvojiti. Upravo ovo protivreči svakom zahtevu da se identifikuje instanca univerzalnosti. I upravo to garantuje rat, čim se takav zahtev istakne. Zahtev te vrste se neizbežno ističe onog trenutka kada se pokušava identifikovati univerzalno. Ambivalentnost čitave naše civilizacije ima svoje mesto između volje za ovom identifikacijom i znanja o njenoj radikalnoj nemogućnosti. Jedina tačka u kojoj se ukida ova ambivalentnost jeste tačka na kojoj se univerzalno predstavlja u anonimnoj formi opšte ekvivalentnosti -  drugim rečima u formi novčane vrednosti, da se izrazimo Marksovim rečima. Rat monoteizma je rat kome je „vrednost“ inherentna, ukoliko nema nikakvu drugu vrednost koja se može predstaviti osim vlastite beskrajne reprodukcije. On se otprilike nalazi na mestu gde je, prema Marksovoj misli, moguća (ako ne i nužna) revolucija, što će reći upravo preokretanje ove apstrakcije vrednosti. Prigovoriće mi se da sam se isuviše udaljio u spekulacijama od preteće realnosti ratova. Ja sam međutim ubeđen da je ovaj rat sudbina civilizacije koja dotiče vlastite granice. On može voditi samo do promene civilizacije. Ova promena može imati tri forme: pomeranja polova civilizacije (ako je moguće da se iz Azije, Afrike ili Latinske Amerike pojave drugi polovi) ili zaoštravanje fenomena identiteta, bilo nacionalističkih ili etničkih, regionalističkih ili klanovskih, u čitavom evromediteranskom svetu (ovaj drugi rezultat može da prati prvi kao njegova tamna strana i kao brodolom iz prošlosti) ili, konačno, da ovaj isti svet pronađe novi način odnosa prema „vrednosti“, „apsolutnom“ ili „istini“. Način kojem bi pošlo za rukom da uzme u obzir iscrpljenje svih predstava vrednosti  –  čoveka, razuma, prava, nauke, Boga, istorije itd. – i da poima na drugačiji i nov način sam motiv univerzalnog. Da bi isto prestalo da se suprotstavlja istom, postoji samo jedno sredstvo: mora da postane drugačije nego što jeste.