Mudžahedinska avantura

“Ima ljudi koji su me otpisali zato što u bosanskom ratu nisam stao ni na jednu stranu. A ja sam mislio da će biti zanimljivije ako izveštavam samo o činjenicama.”

Profesor Ces Vibs, viši saradnik na Odeljenju za međunarodne odnose Univerziteta u Amsterdamu, izazvao je pravu buru svojom knjigom “Obaveštajna služba i rat u Bosni 1992-1995”. Kao deo zvanične holandske istrage o srebreničkom masakru 1995 - kad su pred sam kraj rata Srbi pobili bosanske Muslimane na delu teritorije koji je bio pod zaštitom Ujedinjenih nacija - profesor Vibs dobio je zaduženje da analizira ulogu zapadnjačkih obaveštajnih i bezbednosnih službi u Bosni, uključujući i tajno snabdevanje oružjem i ‘druge tajne akcije’. Prema onome što je rečeno u izveštaju, Vibs se pet godina provlačio hodnicima glavnih štabova tajnih službi u zapadnjačkim glavnim gradovima, postavljajući nezgodna pitanja i sakupljajući informacije. Kao krajnji proizvod dobio je debelu, 500 stranica obimnu knjigu, prvi put objavljenu u aprilu 2002, čije je drugo izdanje ugledalo svet upravo ovih dana. Za nju je jedan britanski profesor rekao da je “najsenzacionalniji izveštaj o radu zapadnjačkih obaveštajnih službi, koji je ikada objavljen”.

Vibs je imao neograničen pristup arhivama holandske obaveštajne službe, razgovarao je s visoko pozicioniranim bosanskim Muslimanima, Hrvatima i Srbima, koji su bili umešani u rat, proučio je obaveštajna dokumenta raznih strana, od Kanadskog odeljenja za nacionalnu odbranu, preko Glavnog štaba vojske bosanske federacije, do američkog Državnog arhiva i biblioteke DŽordža Buša, razgovarao je s nekim vodećim političarima Zapada koji su imali veze s tim ratom, uključujući i predsednika SAD Bila Klintona, državnog sekretara Medlin Olbrajt i nekadašnjeg sekretara za međunarodne odnose britanskih laburista, lorda Ovena, koji je u Bosni imao ulogu pregovarača.

Posle pet godina istraživanja Vibs je naslikao detaljnu sliku uloge koju je zapadnjačka obaveštajna služba tada odigrala, uključujući u to i koja je država pomagala kojoj strani, i kakve su posledice iz toga proistekle.

Jedan od najsenzacionalnijih delova knjige - komad koji je otkidan za naslovne stranice u novinama kad se knjiga prvi put pojavila 2002 - u detaljima opisuje ulogu Klintonove administracije pri davanju “zelenog svetla” Iranu da naoružava bosanske Muslimane. Vibs knjiži i to kako je od 1992. do januara 1996. postojao dotok iranskog oružja i savetnika u Bosnu. Tu se opisuje kako je Iran, s drugim muslimanskim državama, pomagao mudžahedinskim borcima da stignu do Bosne i da se s Muslimanima bore protiv Srba, kao “borci za veru” iz Avganistana, Čečenije, Jemena i Alžira, od kojih su neki - kako se sumnja - održavali vezu s Bin Ladenovim logorima za obuku u Avganistanu. I sve se to odigravalo pod brižnim okom klintonovske politike “neinstruiranja”, što je značilo da američki zvaničnici ne treba da rade ništa kako bi sprečavali takav protok kroz Bosnu; da, u stvari, prećutno treba da im daju “zeleno svetlo”.

No, to je istovremeno i deo knjige zbog kojeg su mu mnogi prijatelji okrenuli leđa. Vibs kaže da su neki njegovi nalazi i zaključci, posebno kad je reč o naoružavanju bosanskih Muslimana, jednostavno ignorisani. “Ako rat u Bosni ne prikažete u crno-beloj tehnici, onda je očigledno da s vama nešto nije u redu”, kaže on. “Zaključio sam da se na bosanske Muslimane gledalo s velikim sažaljenjem, posebno među novinarima, i ponekad pomislim da je postojala sklonost da se prećuti ono što se nije slagalo s njihovim viđenjem rata.’

Vibs je bio iznenađen što njegova knjiga ne nailazi na veliki odjek u britanskoj i američkoj štami. Istrajava u mišljenju da tu nije reč o “kiselom grožđu”, pošto su “prikazi u stručnim listovima veoma dobri” - ali u svetu koji je opsednut Bin Ladenom i mudžahedinima, i time otkuda su se oni pojavili, on smatra da bi njegovi zaključci o američkoj ulozi u omogućavanju mudžahedinima da stignu do Bosne tokom ‘90-ih godina izazvali veliku gužvu. I u tome je u pravu.

Sjedinjene Države ušle su u bosanski rat posle Klintonovog proglašenja za predsednika, u januaru 1993. U izbornoj kampanji tokom 1992. Klinton je od skidanja embarga na oružje UN za Bosnu napravio svoju centralnu političku platformu. Rezolucija UN 713, prihvaćena 25. septembra 1991, propisivala je da svaka država članica mora da prekine sa “isporukom svakog oružja i vojne opreme Jugoslaviji”. U proleće 1993. Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost Entoni Lejk skicirao je najprobitačniju politiku SAD prema Bosni: skidanje embarga na isporuku oružja, sa oružjem koje će ići bosanskim Hrvatima i Muslimanima, i vazdušnim snagama koje će pomoći da se zaustavi mešanje Srba u ove isporuke.

Jugoslovenska tragedija često je pogrešno shvaćena kao posledica nedovoljne intervencije Zapada, koja je u tom sukobu kasno ponuđena. Uistinu, intervencija Zapada samo je povećala tenzije i podržala neprijateljstva. Prihvatajući zahteve separatističkih republika i frakcija 1990/1991, zapadnjačka elita - Amerikanci, Britanci, Francuzi i Nemci - minirala je vladine strukture u Jugoslaviji, povećala osećanje nesigurnosti, zapalila sukob i pooštrila etničke tenzije. A nudeći logističku podršku raznim stranama u ratu, zapadnjačka intervencija podržavala je sukob sve do sredine ‘90-ih. Klintonovo opredeljenje za bosanske Musimane, kao vodećeg čoveka na međunarodnoj pozornici, i zahtevi njegove administracije da UN skinu embargo sa isporuke oružja, tako da se Muslimani i Hrvati mogu naoružati protiv Srba, treba da budu posmatrani u toj svetlosti.

Vibs dokumentuje kako je 1992. i 1993. Iran počeo s tajnim naoružavanjem Muslimana. CIA je 4. septembra 1992. na aerodromu u Zagrebu otkrila jedan iranski “boing 747”, u kojem je bilo oružja, municije, protivtenkovskih raketa, komunikacione opreme, uniformi i šlemova namenjenih vojsci Bosne i Hercegovine. Potom je u oktobru 1992. predsednik Alija Izetbegović (sada počivši) posetio Teheran i “ušao u sporazum, prema kojem će Iran ponovo pokušati da isporuči potrebnu robu preko Zagreba”. Prvog novembra 1992, iranski “boing 747” sleteo je u Zagreb sa 60 tona “humanitarne robe” (pod sumnjom da se iza toga krila velika količina oružja). U periodu od tri do pet meseci, potkraj 1993, Iran je, zajedno s Turskom, naoružao i opremio oko 30 000 vojnika Vojske BiH. Hrvati su se takođe okoristili od tog krijumčarenja oružja, često skidajući i po 30 do 50 odsto od tog uvoza, u vidu naplate za korišćenje zagrebačke teritorije.

U toku ove prve faze iranskog naoružavanja bosanskih Muslimana i Hrvata, Amerikancima nikada nije bilo jasno šta se tu događa, ali su prihvatili politiku “zatvorenih očiju”. U Vibsovoj knjizi navodi se da je tadašnji hrvatski ministar odbrane, pokojni Gojko Šušak, rekao da se 1992. i 1993. “Amerikanci nisu nikad pobunili. Kad bi nešto pitali, mi bismo prosto rekli da naše prvobitno oružje rađa mladunce”. Uvoz iz Irana preko Zagreba prestao je negde krajem 1993, kad se zaoštrio sukob između bosanskih Muslimana i Hrvata. Ali prekidom neprijateljstava 23. februara 1994, i stvaranjem Bosansko-hrvatske federacije , koje su podržali Amerikanci, iranskim isporukama mogao je biti dat nov zamah - i u toku te druge runde krijumčarenja oružja, Amerikanci su bili mnogo aktivniji podržavaoci.

Vibs beleži da su 2. aprila 1994. hrvatski zvaničnici posetili tadašnjeg američkog ambasadora u Zagrebu Pitera Galbrajta da bi ga pitali kako bi Klintonova administracija reagovala na ponovno otvaranje kanala za snabdevanje oružjem iz Irana. Galbrajt je prosledio pitanje zameniku američkog državnog sekretara Stroubu Talbotu i nacionalnom savetniku za bezbednost Entoniju Lejku, koji su odmerili prednosti naoružavanja bosanskih Muslimana naspram povećanog uticaja Irana na Balkanu, pa su Galbrajtu odgovorili da za to “nema instrukcija”, čime je nemuštim jezikom rečeno da Amerika neće “aktivno protestovati”. Kako Vibs dokumentuje u svojoj knjizi, Talbot i Lejk su potom o tome porazgovarali i sa predsednikom Klintonom, tokom leta vojnim avionom 27. aprila 1994 - i tada je bilo odlučeno da se da “zeleno svetlo” za isporuku iranskog oružja Hrvatskoj.

To je bio period kad se Klintonova administracija javno izjašnjavala protiv Irana. U stvari, Klintonovi zvaničnici često su kritikovali Iran zbog podržavanja radikalnih političkih frakcija i terorista širom sveta, i zbog naoružavanja Hezbolaha u Libanu i Hamasa na Zapadnoj obali. No, u isto vreme, Klintonova administracija praktično je dala dozvolu Iranu da šalje oružje bosanskim Muslimanima. Kako Vibs ističe, do početka 1995, “iranski avioni s isporukama spuštali su se u Zagreb tri puta nedeljno”.

Prema Vibsovim rečima, “zeleno svetlo” Amerikanaca za isporuke oružja iz Irana moglo je još više podstaći predsednika Izetbegovića u pravcu islamskog fundamentalizma. “Ono što sam otkrio, jeste da su Turska i Saudijska Arabija bile vrlo voljne da isporuče oružje i da na taj način udalje Izetbegovića od Irana, ali bosanska vlada bila je mnogo više orijentisana ka Iranu.”

Ovaj koridor između Irana i bosanskih Muslimana, podržan od SAD - to jest način na koji je muslimanskim državama bilo dozvoljeno da ojačaju svoj uticaj nad Bosnom, često i na račun Turske - takođe je otvorio vrata za dolazak mudžahedinskih snaga. Prema rečima američkog general-pukovnika DŽona Sreja, obaveštajnog oficira u Sarajevu od aprila do avgusta 1994, “približno 4 000 mudžahedina, podržavanih od iranskih snaga za specijalne operacije, duže od dve godine neprestano su intenzivirali svoje aktivnosti u centralnoj Bosni”. U knjizi, međutim, Vibs kaže da njihov broj ostaje neutvrđen. “Nema pouzdanih brojki o broju najamnika ili dobrovoljaca u Bosni, Republici Srpskoj ili Hrvatskoj.” Onamo gde je Srej procenjivao da je bilo 4 000 mudžahedina, UN ističu brojku od oko 600, a SAD su kasnije tvrdile da ih je posle 1995. bilo od 1200 do 1400.

“Otkrio sam da uloga mudžahedina u Bosni verovatno nije bila toliko velika”, rekao mi je Vibs. “Ali činjenica da su tamo mogli uspostaviti logor za obuku, mislim da je bila dosta začuđujuća. Oni su odigrali malu ali značajnu ulogu u bosanskom ratu. Uglavnom su bili koncentrisani oko Zenice i centralne Bosne. Kod lokalnog stanovništva nisu bili mnogo omiljeni, jer su bili viđeni kao arogantni i krajnje ekstremni. Obično su bili držani podalje od fronta. Ali smatrani su dobrim borcima, i obično su korišćeni kao udarne grupe, za napade na prepad, i tome slično.” Vibs kaže da je svako znao za njihovo prisustvo u Bosni. Konačno, oni su u ranoj fazi ubili i jednog britanskog vojnika, tako da su Britanci i ostali bili sigurni u njihovo prisustvo. Pa ipak, sve do potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995, koji je podržala Amerika, američke snage nisu pokušale da mudžahedine oteraju iz Bosne.

“Čim je rat završen, prvi zadatak koji su dobili razni lokalni šefovi CIA u regionu, bio je da se mudžahedini uklone”, kaže Vibs. “To je bio i zadatak MI6 u regionu, tako da je na Izetbegovićevu vladu učinjen veliki pritisak da mudžahedine isteraju iz Bosne, što je u početku činjeno s velikim oklevanjem. Takođe sam otkrio da su i nad mudžahedinima počinjene razne gadosti, kad je odlučeno da moraju otići. Specijalci su napadali logore za obuku; neki su bili naterani da krenu preko hrvatske granice, gde su ih graničari poubijali; bilo je i nameštenih automobilskih nesreća, kao i nesreća posle kojih počinioci pobegnu, uz sve tajne operacije za oslobađanje od mudžahedina.”

Uprkos nastojanjima da se mudžahedini uklone iz Bosne, sve do kasnih ‘90-ih godina Klintonova administracija otkrivala je da je jedna stvar dati “zeleno svetlo” za kretanje islamskih frakcija preko neke teritorije, ali sasvim druga kad je reč o tome da tu teritoriju treba očistiti od njih. U 2000. godini Stejt department izrazio je zabrinutost zbog “stotine pridošlih islamskih ekstremista koji su dobili bosansko državljanstvo nakon što su se borili protiv Srba, i koji predstavljaju potencijalnu pretnju Evropi i Sjedinjenim Državama. Američki zvaničnici tvrde da je operativce u Bosnu slao jedan od Bin Ladenovih vrhunskih vojnih stručnjaka, i da je tokom ‘90-ih godina Bosna služila kao stanište i bezbedna luka za Al kaidu i ostale.”

Istina je i to da je u požurivanju Klintonovog i Blerovog rata na Kosovu 1999, Amerika podržavala Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) protiv Srba - a prema izveštaju “DŽeruzalem posta” iz 1998, regruti OVK, slično onome što su pre toga radili i bosanski Muslimani, dobijali su vojnu i finansijsku podršku od islamskih zemalja, i “ojačavani su stotinama iranskih boraca ili mudžahedinima... (od kojih su neki) obučavani(h) u terorističkim logorima Osame bin Ladena u Avganistanu”.

Prema Vibsovom pisanju, mudžahedinska avantura u Bosni je fascinantna priča - ali o njoj se i dalje malo piše. Posle 11. septembra, mnogi novinari dobili su detaljna objašnjenja o tome kako su mudžahedini ponikli u Avganistanu krajem hladnog rata, u poslednjem američkom opiranju Sovjetskom Savezu. No, malo je onih koji su istraživali ulogu mudžahedina u njihovom drugom pojavljivanju od početka do sredine ‘90-ih godina, kad su mudžahedini prebačeni u Evropu iz avganistanskih geta i sa Srednjeg istoka. Dakle, s jednog poprišta već zaboravljenih bitaka, na pozornicu današnjeg najvećeg svetskog sukoba.

To je proces koji je svakako morao imati snažan uticaj na globalizaciju mudžahedinskih snaga, na njihov razvoj od gerilske vojske bazirane u Avganistanu u kasnim ‘80-im godinama, ka teroristima koji se brzo prebacuju i ne znaju za granice, kakvi su neki od njih ostali do današnjeg dana.

Vibs je zapazio odsustvo volje kod novinara da zadru u ulogu Irana i mudžahedina u Bosni. “Neki od novinara uočili su takav razvoj, ali ono što mi se učinilo dosta čudnim, jeste što neki od njih nisu hteli da o tome izveštavaju. Jedan holandski novinar otkrio je na zagrebačkom aerodromu tovar oružja, ali odlučio se da o tome ne piše, jer bi bilo suviše ‘vruće’ za bosanske Muslimane. Ima tu i izvesnog predubeđenja.”

Ono sam čim se Vibs sukobio, jeste moralna korektnost oko koje se još vrte razgovori kad je reč o ratu u Bosni. Za mnoge zapadnjačke liberalne novinare Bosna je postala nešto mnogo više od sukoba o kojem treba izveštavati - to se pretvorilo u misiju, u rat, bitku između Dobra (bosanski Muslimani) i Zla (Srbi). Mnogi novinari odigrali su centralnu ulogu u pozivanju da se bosanski Muslimani naoružaju, i da Zapad interveniše na strani Muslimana, a protiv Srba.

Vibs beleži u svojoj knjizi da je pritisak medija i američkih republikanaca početkom ‘90-ih godina bio toliko veliki da se skine embargo sa bosanskih Muslimana, da se svakako ne može potceniti uticaj koji je to imalo na politiku Klintonove administracije.

U tako stvorenoj klimi, intervencija Zapada kao pomoć bosanskim Muslimanima stigla je dotle da bude nesporno viđena kao nešto pozitivno, nešto o čemu se ne može pitati niti raspravljati - izuzev da je te pomoći bilo premalo, i da je ponuđena prekasno. To što je naoružavanje Muslimana donelo Iranu veći uticaj na Balkanu, često se previđa; to što se čini da je omogućilo nastanak bosanske države koja nije mnogo liberalna, prećutkuje se; i to što je obezbedilo da se mudžahedini tokom ‘90-ih nađu u misiji i u fokusu, ne nalazi mesto u izveštajima. Predugo smo, kako se čini, rat u Bosni posmatrali samo crno-belo.

Brendan O’Nil

Prevod sa engleskog: Đorđe Dimitrijević