Pravi Rejmond Karver

Piše: DŽejms Kembel Rejmond Karver je pisao po nekoliko koncepata svake svoje pesme i priče, „ogoljavajući tekst do kosti i dalje ga svodeći na samu srž”. Posebno se na njegovim pripovetkama vide tragovi tog beskrajnog poliranja, „umetanja i uklanjanja reči”. Životi većine Karverovih likova dele se na periode veće ili manje nemaštine, većeg ili manjeg nezadovoljstva, većih ili manjih količina alkohola. Pripovedački metod, posebno u ranim Karverovim delima, sasvim je na tragu Ernesta Hemingveja: jednostavan rečnik, kratke rečenice, razgovorna kadenca, ritmičko ponavljanje pojedinih reči i izraza i, što je najvažnije, prikrivanje nekih bitnih činjenica, koje onda, tako prikrivene, postaju tempirana bomba. Karver jeste Hemingvejev nastavljač ali je, za razliku od prethodnika kod koga se radnja većine dela odvija u inostranstvu, potpuno posvećen američkoj radničkoj provinciji, skrajnutim ljudima koji retko razmišljaju o tome ima li nečega van njihovog uskog sveta; žive u sredini loših brakova, prenatrpanih dnevnih soba, nevaspitane i nasilne dece i raspojasanog alkoholizma. Zadovoljstvo iz čitanja Karvera, pisca koji je preminuo 1988. godine kao pedesetogodišnjak, delom proističe iz bizarnih scenarija i apsurdnih dijaloga koji donekle podsećaju na razgovore koje negde smo usput, sasvim slučajno čuli; lepotu toj prozi daju ritam rečenica i pasusa i raspored interpunkcijskih znakova, koje autor kontroliše umećem darovitog i iskusnog muzičara. U ranim pričama često ima dvosmislenosti i nedorečenosti u rečenicama, pa se nadgradnjom nadnosi neprozirni oblak, što još više prikiva čitaočevu pažnju. Priča „Što ne plešete?” iz zbirke O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi opisuje “dvorišnu rasprodaju” na kojoj devojka i momak kupuju krevet, radni sto, televizor i gramofon od nekog “matorog” koji je izneo nameštaj na prodaju, nadajući se da će tako doći do malo gotovine. Pred kraj pripovetke taj čovek i devojka igraju na muziku sa neke “izdrndane ploče”, dok njen pijani momak leži na postelji u dvorištu, usnuo. “Devojka zatvori pa otvori oči. Prisloni lice na njegovo rame. Privuče čoveka bliže. ‘Mora da si očajan ili tako nešto’, reče mu. Posle nekoliko nedelja, pričala je: Tip je bio negde srednjih godina. Sve mu stvari baš tamo, u dvorištu. Ne lažem. Stvarno smo se naljoskali i plesali. Bože gospode! Nemoj da se smeješ. Puštao nam je te ploče. Vidi ovaj gramofon. Matori nam ga je dao. I sve ove izdrndane ploče (...) Pričala je bez prestanka. Pričala je svima. Bilo je tu još nečeg i ona se trudila da to pričanjem istisne. Posle nekog vremena, prestala je da se trudi.” Ovde se priča završava. Duga svega pet ili šest stranica, to je minijaturno remek-delo. Nadrealne situacije izviru iz običnog života, a čovekovu sudbinu određuju želje, kako one prigušene i potisnute, tako i one spoznate i priznate. Opšte je poznato da je pripovetke u zbirci O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi znatno, ako ne i sasvim brutalno, redigovao Gordon Liš, Karverov urednik prvo u časopisu Eskvajer, potom u izdavačkoj kući Makgro-Hil, koja je 1976. godine objavila prvu piščevu zbirku Hoćete li da ćutite, molim vas?, a potom i u kući Alfred A. Knopf, gde je objavljena zbirka koja je proslavila Karvera - O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi. Od samog početka kritičari su se divili piščevom svedenom izrazu i sposobnosti da, kako je to formulisao Frenk Kermod, „u dva ili tri ovlašna poteza oživi celu jednu kulturu i celo jedno moralno stanje”. Time je Karver, kako bez ikakvog preterivanja kaže njegova udovica i neumorni propagator njegovog dela Tes Galager, i sama pesnikinja, „počeo da utiče na svetsku književnost”. Ali, šta je u stvari original? U originalnom rukopisu pripovetke „Što ne plešete?”, pre no što se na njega spustila Lišova plava olovka, reči „Mora da si očajan ili tako nešto” devojka ne izgovara dok igra sa čovekom koji rasprodaje stvari. Ta rečenica je unekoliko izmenjena i premeštena s jednog drugog mesta: u izvorniku, to je opaska koju je devojka izgovorila kada je videla dvorišnu rasprodaju. Rekla je „Mora biti da su očajni ili tako nešto”. Prodavac se još nije ni pojavio. Liš je uneo tu promenu i prebacio rečenicu na sam kraj pripovetke, kad devojka „prislanja lice na njegovo rame”. Ta nedovršena rečenica tako postaje emocionalni vrhunac celog pripovednog toka. Liš je takođe uklonio mnoge elemente devojčinog govora kad ona docnije priča o tome prijateljima. Međutim, kad se sagleda cela pripovetka, videćemo da je Liš uklonio svega devet posto teksta - što je verovatno najmanji deo bilo kog Karverovog teksta na kome je radio. Većina pripovedaka u toj zbirci skraćena je za pedeset ili više procenata, pre no što je konačno objavljena. Pripovetka Gosn Kavopija i Gosn NapraviToSam, koja se u izvorniku zove Kud su se svi deli? skraćena je čak za 78 posto - drugačije rečeno, samo nešto malo više od petine Karverovog teksta dospelo je pred čitaoce. Jedva nešto malo manje, oko 70 posto izvornog teksta, izbrisano je u pričama „Posle odeće od teksasa”, „Kese” i „Toliko mnogo vode tako blizu kuće”. Već godinama Tes Galager, u saradnji sa Vilijamom Stulom i Morin Kerol, urednicima Karverovih Sabranih priča, vodi borbu za objavljivanje neredigovanih verzija pripovedaka iz zbirke O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi, kojoj daju i drugačiji naslov: Početnici, što je izvorno ime prve pripovetke. Po mišljenju Tes Galager, tekst Početnika je autentični Karver, onaj pisac koga je ona poznavala i ohrabrivala u radu na zbirci Katedrala (1983) u kojoj se ispoljilo još veće bogatstvo pripovedačkog dara nego što su i najveći Karverovi poklonici mogli da očekuju. Zbirka O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi hvaljena je zbog majstorskog minimalizma, ali se u tom Lišovom izdanju nije videla amplituda pripovedanja koja zapravo nije nimalo zaostajala za amplitudom Katedrale; samo je bila zauzdana Lišovom plavom olovkom. U jednom pariskom intervjuu 1983. godine sam Karver je odbacio etiketu minimalizma koja mu je godinama kačena i zbog koje je silno hvaljen. „Ima nečeg u minimalizmu, u samom tom izrazu, što asocira na skučenost pogleda i načina na koji se on izlaže - a to mi se nimalo ne sviđa.” Galagerova, Stul i Kerolova žele da vrate Karverovo delo u izvorne okvire. S druge strane, potpuno je razumljivo i ponašanje izdavača, kuće Knopf, koja kontroliše prava na objavljivanje Karverovih dela i već godinama se opire objavljivanju izvornog, neredigovanog rukopisa, pozivajući se na to da zbirci O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi nije potrebno nikakvo objašnjenje. Te pripovetke su tačno to što jesu - one nisu objavljene umesto nekog drugog „čistog” teksta koji navodno nije oskrnavljen prljavim uredničkim prstima. Svaka vredna knjiga, tvrde u Knopfu, proizvod je saradnje autora i izdavača, i mada zbirka O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi možda zaista stoji na jednom ekstremnom kraju uredničkog posla, ona nije jedinstvena po količini intervencija. Dovoljno je samo podsetiti na Pustu zemlju T. S. Eliota i na Kafkine radove; konačno, tu su i tri Karverove pripovetke uvrštene u Sabrane priče koje su „u martu 1999. pronašli Tes Galager i DŽej Vudraf u rukopisnim fragmentima”, bez ijedne reči uputstva pokojnog pisca. Kao i kada je reč o drugim u zaostavštini pronađenim ili rekonstruisanim tekstovima - u ovom slučaju potpuno neredigovanom tekstu – tako i Početnici otvaraju nekolika neobična pitanja. Da li objavljivanje „izvornih” pripovedaka podriva već skoro trideset godina građenu čitalačku predstavu o „najkarverovskijoj” od svih Karverovih knjiga? Sad će se ispostaviti da su likovi koje smo, čitajući pripovetke, doživljavali kao ljude zdrave pameti, u izvorniku bili ludi. Recimo, likovi koji u našem čitalačkom pamćenju puše nisu pušili 1980, kad su se pojavili na ovom svetu (u Karverovim rukopisima). To jesu deca Rejmonda Karvera, ali im je identitet promenio Gordon Liš, pomažući da dođu na svet. Koja god da nam se strana argumentacije čini razumnijom, jasno je da je objavljivanje Početnika neminovnost. Već dugo su, naime, kolale glasine o tome da je „Liš pisao Karvera” pa je Galagerova želela tome da stane na put, ubeđena da Liš njenom pokojnom mužu oduzima preveliki deo slave. To je i najavila u NJujorkeru u decembru 2007. godine. NJeni prijatelji Stul i Kerolova su čak napravili veb-sajt kao podršku kampanji za izvornog Karvera. Tu su data poređenja raznih pripovedaka u redigovanoj i neredigovanoj verziji (moramo međutim dodati da ta poređenja nisu, uprkos njihovoj silnoj želji, baš krunski dokaz njihove teze). Sada je konačno postignut dogovor sa Američkom bibliotekom da se objavi jedan tom u kome će biti sabrane sve Karverove pripovetke iz ključnih zbirki uz prilog u vidu neredigovanog rukopisa Početnika (dovoljno je reći da taj rukopis ima dvostruko više strana od zbirke O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi). Čitaoci će imati prilike da porede priče, čitajući ih u različitim verzijama, i tako sami donesu zaključke. Izvesno je da nisu sve Lišove intervencije donele poboljšanja. U nekim slučajevima, Liš je prosto odsekao nešto što bismo mogli označiti kao prolog, ili predistoriju radnje: tako je izbacio devet stranica pripovetke Gosn Kavopija i Gosn NapraviToSam i ostavio svega nešto više od dve i po strane. Proširena verzija priča u izvornom obliku podsetiće čitaoce na Karvera iz Katedrale, iako je u Katedrali on svakako sazreo kao pisac i uspeo je da bar donekle ublaži sklonost svojih likova ka ispraznom pričanju i sentimentalnosti. Međutim, teško da ima prostora za polemike o eliptičnom tonu ranog Karvera koji je opčinio celu jednu generaciju čitalaca i pisaca. Karver je bio pevač a Liš njegov producent, i uglavnom je on davao ton. U pripoveci Gosn Kavopija i Gosn NapraviToSam narator priča o Rosu, čoveku s kojim ga je žena varala: „Ros. Kakvo ime! Ali onda je sve bilo drugačije. Tih dana sam pominjao oružje. Morao sam da kažem ženi: ’Mislim da ću nabaviti neku dobru pucu’. Nikad to nisam uradio. Ros je bio malen. Ali ne suviše.” Uporedite ovo sa verzijom iz Početnika: „Sada mu želim svako dobro. Ali onda je sve bilo drugačije. Tih dana sam često pominjao oružje. Rekao bih ženi, povikao bih, ’Ubiću ga!’ Ali ništa se nikad nije dogodilo. Nisam ga nikada sreo, iako smo nekoliko puta razgovarali telefonom. Jednom sam našao nekoliko njegovih slika kad sam preturao po ženinoj tašni. Bio je malen, ali ne suviše malen, nosio je brkove i imao prugastu majicu.” Lišov Ros nosi „džemper na zakopčavanje”. Karverov narator oženjen je ženom po imenom Sintija; Liš joj je ime promenio u Mirna. Karver je priči dao naslov „Kud su se svi deli?”, a Liš je to promenio, kao što je promenio naslove još devet od ukupno 17 pripovedaka. U nekim slučajevima Liš nije promenio samo atmosferu već i sadržaj. Jedna od pripovedaka na kojima je obavio ozbiljan hirurški zahvat nosi naslov „Toliko mnogo vode tako blizu kuće”. Urednik ju je skratio za 70 posto pre no što je uvrštena u zbirku O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi. U toj verziji to je priča o Stjuartu, pristojnom čoveku oženjenom ženom po imenu Kler; Stjuart odlazi sa prijateljima na nekoliko dana u ribolov. Kad stignu u kamp posle dugog puta muškarci u reci otkriju golo telo mlade žene, „kako se uplelo u granje”. Suočeni sa mogućnošću da im odmor propadne oni prave pogrešan izbor. „Žao mi je koliko i svima drugima”, kaže Stjuart. „Ali ona je već bila mrtva”. Iako oni sami nisu uradili ništa nezakonito, kažnjeni su publicitetom zbog svoje nesmotrenosti a, u Stjuartovom slučaju, i bračnom svađom, pravom olujom. Na kraju pripovetke u verziji u kojoj je mi kao čitaoci poznajemo već nekoliko decenija, Stjuart stavlja ženi do znanja da želi fizičku bliskost dok se njihov sin, Din igra napolju. Za razliku od nekoliko prethodnih prilika, njegov poziv ovog puta biva prihvaćen. „Ispio je čašu i ustao. Kaže, ’Znam šta ti treba’. Jednom rukom me je obgrlio oko struka, dok mi drugom rukom otkopčava jaknu, a onda prelazi na bluzu. ’Sve po redu’, kaže. U stvari kaže nešto drugo. Ali nema potrebe da ga slušam. Ništa ne mogu da čujem kraj tolike vode koja teče. ’Tačno tako’, kažem, raskopčavajući se i sama. ’Dok se Din ne vrati. Požuri.’” Ovde se pripovetka završava. Verzija u Početnicima je znatno zagonetnija. Kler je i u jednom i u drugom slučaju narator, ali je u neredigovanoj verziji ona neko za koga saznajemo da je u prošlosti imao psihičkih i emocionalnih problema, koji se svi aktiviraju kad sazna za mrtvu devojku i Stjuartovo ponašanje. Govoreći o sebi u trećem licu, usred tih pet stranica koje je Liš odbacio, Kler kaže: „Ona na neko vreme odlazi na mesto koje joj je doktor preporučio. NJegova majka žuri iz Ohaja da se pobrine za dete. Ali ona, Kler, ta Kler sve kvari i vraća se kući za svega nekoliko nedelja. NJegova majka se iseljava iz kuće i iznajmljuje stan u drugom delu grada. Tamo čeka.” U objavljenoj verziji ne pominje se da je Kler bila duševni bolesnik i nema Stjuartove majke - „visoke, hladne žene platinaste kose”, za koju Kler oseća da joj meri svaki potez. „Uvek samo sudi, sudi”. U rukopisu Početnika, Kler dugo priča o muškoj fascinaciji mrtvim telom: nema odsjaja svetla iz baterijskih lampi koji „treperi i igra” na telu, nema autopsije koja je trajala 24 sata tokom koje su „muškarci ispitivali telo, stavljali nešto u njega, sekli ga, vagali, merili”; nema ni pomena o tome da su istražitelji tražili „dokaze silovanja. Sigurna sam da se nadaju da je reč o silovanju. Silovanje je najlakše shvatiti”. Liš je jednostavno izbacio najveći deo svega toga. U objavljenoj verziji silovanje se ne pominje. U Početnicima, Kler ne kaže „tako treba”, kad joj muž pokaže da želi da vode ljubav. Ali, najveća razlika u tom delu ogleda se u tome što Kler ne samo da u izvornoj verziji ne pomaže Stjuartu oko dugmadi, već ga odbija rečima „Stani, stani, stani” i onda mu „namerno stane na nožne prste”. Stjuart odgovara žestokim psovkama. Sutradan ona prelazi u gostinsku sobu i stavlja rezu na vrata, a Stjuart u ponoć provaljuje „samo da bi pokazao da može”, i stoji pred njom u donjem rublju, a na kraju posegne za bocom viskija. Pripovetka se završava tako što se Stjuartova „ledena” majka useljava u njihovu kuću da bi negovala Kler, koja je i dalje opsednuta mrtvom devojkom. Neminovno se pitamo šta je to što bi sam pisac želeo, da je još živ - da li bi pristao na objavljivanje Početnika. U svim budućim diskusijama o ovoj temi sigurno će se često pominjati ogorčeno Karverovo pismo Lišu od 8. jula 1980, kada je konačno pročitao redakturu. Liš mu je još ranije poslao redigovani i prekucani rukopis, koji Karver očigledno nije pregledao, iako je uredno platio daktilografske usluge. „Najdraži Gordone, ovoga puta moram da se povučem”, tako počinje pismo. Onda ide dugačka tužbalica: Karver se žali na loše zdravlje, pomisao na samoubistvo ne da mu mira, strahuje da „ako knjiga bude objavljena u ovako redigovanoj verziji više nikada neće moći da napiše nijednu pripovetku”. „Ako sada ne progovorim, i to iskreno, ako sada sve ovo ne zaustavim, predviđam strašnu budućnost. Svi ovi demoni sa kojima se borim svakog dana, svake noći, svi će oni, bojim se, jednostavno ustati i sasvim me obuzeti”. Stul i Kerolova objavljuju ovo pismo u celosti - duže je od mnogih pripovedaka u knjizi- ali su veoma diskretni kada je reč o potonjoj prepisci, objavljenoj u nekim drugim izdanjima. Naime, dva dana posle tog pisma od 8. jula, Karver je Lišu poslao pismo u kome je zatražio neke izmene, „nevelike, ali značajne”. Onda je 14. jula, manje od nedelju dana posle onog poziva u pomoć, napisao: „Oduševljen sam knjigom... Sasvim sam ispunjen... Jednom rečju, uzbuđen sam”. Dok je svega nekoliko dana pre toga strahovao da nikada više neće moći da napiše neku priču, sada je „već počeo da razmišlja o narednoj knjizi”. Ponovio je molbu za nekoliko nevelikih promena i zatražio od Liša da „ozbiljno razmisli o tim sugestijama, čak i ako njegova konačna odluka bude drugačija; ako mislite da sam ja sam svoj najgori neprijatelj, onda u redu, držite se konačnog oblika druge redigovane verzije”. Liš je uglavnom ćutao o svemu ovome, ali se jednom u razgovoru za NJujork tajms 1998. godine prisetio svoje reakcije na Karverovo pismo od 8. jula 1980: „Osećao sam da će stići drugo pismo i nastavio sam da radim onako kako sam naumio”. Polemika o tome da li su minimalistički radovi na neki paradoksalan način bogatiji - zbog svega onoga što skrivaju - od potonjih, ne tako svedenih Karverovih dela neminovno će se nastaviti. Iako je posle zbirke O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi povratio sav svoj umetnički integritet, Karver nikada nije izrazio želju da njegove pripovetke budu objavljene u potpuno neredigovanoj verziji, bez ijedne uredničke intervencije. Čak je 1982. godine, kad su njih dvojica razgovarali o Katedrali, rekao da je Liš „najbolji urednik koji postoji”. Sada su, pripremajući za štampu Početnike, Stul i Kerolova „preneli Karverove izvorne reči, pre Lišovih plavih štrihova” - što je i samo neka vrsta menjanja, jer se tekst objavljuje bez autorovog odobrenja. Bilo kako bilo, izvesno je da ko ne pročita ovo najnovije izdanje neće moći da tvrdi kako je pravi poznavalac Karvervog dela - ko god da je zapravo bio Rejmond Karver.  (The Times Literary Supplement) U tekstu korišćeni prevodi Danice Šterić, LJiljane Čubrović, Snežane Brajović i Milisava Savića iz zbirke O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi (Novi Sad, Bratstvo-jedinstvo, 1988) i Maje Herman-Sekulić, iz zbirke „Katedrala” (Beograd, Narodna knjiga, 1991).