Istina i pomirenje

Da se ideološka matrica po kojoj su četnici samo relikt demonske tvorevine zvane Kraljevina Jugoslavija i dalje uspešno primenjuje svedoči i uporno ponavljanje o užasima koje su pripadnici ovog pokreta učinili tokom Drugog svetskog rata Srbima „antifašistima“ i pripadnicima drugih naroda. Četnici Draže Mihailovića u svojoj rešenosti da se bore za očuvanje već ustanovljenog društvenog poretka, dakle monarhije i kapitalizma, a obavezani zakletvom koju su položili kralju, bili su jedna od dve strane u građanskom ratu koji je besneo paralelno sa nemačkom okupacijom. Da se u ratu ljudi međusobno ubijaju i da se čine ratni zločini jasno je svakome ko zna da su dva i dva četiri. Četničke formacije su učestvovale u likvidacijama komunista u Srbiji i osvetničkim pokoljima nad muslimanskim stanovništvom u BiH. Da su sarađivali sa okupatorom, u mjeri koja im je odgovarala zbog odmazdi koje su zbog partizanskih akcija Nemci vršili prema domaćem stanovništvu, ali i zbog nikad do kraja jasnog odnosa saveznika prema njima, i to stoji. Međutim! Oprobani recept sa upornim ponavljanjem kako su četnici koljači, kako je kralj Petar pobegao iz zemlje sa ogromnim blagom, uvek će davati rezultat i u drugi plan skretati priču o stvarnim ciljevima komunističke revolucije, počinjenim zločinima nad civilnim stanovništvom nakon rata i nepristajanju da se oteto vrati. Dakle, četnici u ratu nisu imali pravo da ubijaju. Oni nisu imali pravo na bilo kakav cilj ili interes. Naravno, ni na kraj pameti mi nije da tvrdim kako postoje moralna i nemoralna ubistva, dobri i loši zločini. Ali zvanična komunistička istoriografija u svojoj neumoljivosti partizane uvek predstavlja kao lučonoše, nosioce novih naprednih ideja i progresa. Pa ako su bili toliko sigurni u svoju superiornu ideju i njeno blagotvorno dejstvo, zašto ljudima koji su mislili drugačije nisu dozvoljavali da to i ispolje? No bez obzira na sve, jedna stvar ipak zaprepašćuje. Izgleda da su komunisti očekivali da će Srbi koji su ostali da žive pod njihovom vlašću sami sebi oduzeti volju za životom i bilo kakvim stvaralačkim težnjama i jednostavno sačekati da umru, kako bi oni nesmetano nastavili da žive u bajci koju su sami o sebi napisali.