Lavić bez repa

U nedelju, negde oko podne, u Južnom bulevaru video sam jednog žutog mačka sa sveže odsečenim repom! Stao je ispred mene, na autobuskoj stanici, i dugo me u oči gledao i tužno mjaukao. Ispovedao mi se na nekom mačjem, ali vračarskom slengu, ali sam ga, ipak, razumeo. Elem, dva zemunska narkomana, neka nesreća ih je na Vračar dovela, rep su mu nožem odsekla i za opkladu ga progutala. Falila im lova, brate, za još malo belog praha... U taj čas mi je došla „pedesetpetica“, pa sam u bus uleteo, i, tako, grubo sam mačora bez repa na Južnom bulevaru ostavio. Žurio sam, ako je to neko opravdanje, na Adu, na teniski turnir na kome je Aleksandra igrala, oh, kako mi se samo obradovala! Jer, jedno je majka, mislim, Biljana, a nešto sasvim drugo je teniski guru nad guruima! I samo što je Aleksandrin meč počeo, u travi, pored teniskog terena, gle, ugledam gumenog lavića – BEZ REPA!!! Nisam ni primetio Junga iza mojih leđa koji mi je tiho drobio: “Ako si samo u roku od pola sata, prvo, sreo mačka bez repa, a onda našao gumenog lavića bez repića, nije li, opet, na snazi moja teorija sinhroniciteta?! I ajde, pokušaj, seti se da nisi i ti, nekad, bio lav bez repa?“ Tu me moj guru malo iznervira, pa, ipak, te noći uzeo sam da čitam fragmente o Pitagori koji je, i po Aristotelu, „bio pola čovek, pola bog“. Nego, osvane mrtvi ponedeljak kada si posle vikenda, sav, onako, nekako smotan, pa pomalo i mrzovoljan i nervozan, što ti se, recimo, i pasulj, zbog slabe struje, slabo kuva, a žuriš i na sastanak kolegijuma! Kad, eto, još jednog malera! Ohrabrena vetrom sa Karpata, poletela mi, bre, sa terase moja pokrivka sa Kašmira, a sa njom se pokrivam još od trojanskog rata. I leti kao orlušina, kao paraglajder bez letača, kao neki trački bog bez glave i repa, i, gle, već lebdi nad pomoćnim terenom FK “Obilića“! Ah, nebesa, kada bi sletela, bar, na stativu, a ne u šljaku i prašinu. I umilostive mi se stari arijski bogovi, i, zakače mi kašmirsku pokrivku, u rašlje, na stativu! Ali, jedna li je muka, moj Srbine! Kako ući na teren kada su kapije zaključane? Pa, ajd, traži rupu u ogradi od žice, rupu koju su klinci napravili, a psi proširili, te se provlači, stenji kao trećepozivac na vojnoj vežbi... I dok se verem po stativi, Jung našao da mi drvi: “A što ne zastakliš terasu? Vidiš li da su sve komšije to uradile, pa ne jure gaće i čaršave po južnom Vračaru.“ Dođe mi da ga opsujem, ali ako se i s njim posvađam, sa kim ću onda u ovom Beogradu ozbiljno da razgovaram, o Pitagori, recimo, i o seobi duša? I kako da Jungu objasnim, ako terasu zastaklim, ako tako vetar zaustavim, ako izgubim dodir sa njim, šta sam tek onda uradio, reci mi, moj slatki rode!? Jer, koga vetar nije produvavao, pa i lomio, s nogu obarao, ko na vetru nije mrtvu stražu čuvao i pod dunavskom Trojom na košavi spavao, da li je taj majčin sin čovek postao? Ako ti košava čelo nije ledila, ako ti nozdrve nije širila, pluća provetravala, a nekad, i cepale, onda si ti, moj dilbere, tek neka biljka iz žardinjere! I šta onda da Srbija od tebe očekuje? A šta, tek, bogovi koji su, eto, i u tebe nešto uložili? Nego smandrljam se, nekako, niz stativu, otresam kašmirsku pokrivku, a ona miriše na sneg, na vazduh Karpata ili Himalaja. Elem, stignem i pasulj da zakuvam, da ga alevom paprikom zacrvenim, i, načisto, ljutim papričicama upropastim. Te naručim taksi i na kolegijum ne zakasnim, štaviše, stignem ko Švajcarac, čitava dva minuta ranije, ah, koje li miline! Ni u mrtvi ponedeljak uveče, vetar ne staje; nameračio se da me sa terase, iz ligeštula otera. Ali, slab je to vetar za mene, ništa mi ne može. Jer, na sebi imam bademantil „fred peri“, brale! Dobro, ženske je roze boje, ali i ženske boje mi dobro stoje. A vetar se i dalje zadirkuje, i, tu se setim da sam, jednom, i Platona po Gročanskoj jurio, mislim, jurio sam njegovog „Fedona“, raspravu o duši... Jung sedi na šamlici i besedi, sa patarenskom lulom među zubima: “Znaš, velika je zabluda da je učenje o seobi duša došlo iz Indije. To učenje je, odavde, u stara arijska vremena, otišlo indijskim Putem svile sve do Kašmira. I, pre Pitagore, u narodu je živela vera u seobu duša. Verovalo se da se po smrti telo odvaja od duše i uma, te da se telo vraća u prah. A duša? Duša ide na Mesec, a um na Sunce, a kasnije će, opet, da se spoje i to na Mesecu, pa se zajedno na Zemlju vraćaju i novo telo biraju. E, sad, Pitagora je to, malo, zaošijao... “Kako zaošijaooo!? Tu me Jung ljuto pogleda: “Pa, teoriju o seobi duša doveo do apsurda! U svakom psu prepoznavao je čoveka koji je, eto, nešto zgrešio, pa je, za kaznu, pas postao. Zatim, Pitagorini učenici nisu smeli ništa da imaju sa kasapima i lovcima pošto ovi ubijaju životinje. Pitagorejci su, bre, bili gori od ove Palmele Anderson čija vegetarijanska sekta propoveda da deca, umesto mleka, treba da piju pivo!? Da se krave, je l da, ne bi muzle, to jest mučile i zloupotrebljavale!?“ Tu se setim i blesavih pitagorejskih pravila koja smo, kao brucoši kod Veljka Koraća, morali da verglamo kao tablicu množenja. Pod jedan, ne jedi pasulj! Pod dva, ne idi glavnom ulicom, pod tri, ne diraj vatru gvozdenim žaračem, pa, ne diraj belog pevca, ne jedi životinje te nemoj da staneš na odsečen nokat, pa, ne ostavljaj trag svog tela posle ustajanja iz kreveta, zatim, ne gledaj se pred ogledalom pored svetiljke, i, slušaj ovo, na kraju; pomozi čoveku kad nešto tovari, ali mu ne pomaži kad skida teret!? Cvrc, cvrc! I zabole me za ova grdna pitagorejska pravila, ali što, bre, zabrana jedenja pasulja!? Da li zato što su pitagorejci bili „topla braća“, pa onda, valjda, zbog izduvnih gasova... Jung podgreva šerpu sa pasuljem u kuhinji, proba kutlačom, srče, malo mu, izgleda, ljuto. Zamezimo šunkom i kozjim sirom, pa se nakrkamo pasuljčine, i, ajd, opet, na terasu, preživaj, vari na vetru. A vetar i dalje duva, umiva zvezde, a one sijaju li, sijaju, našem se razgovoru o Pitagori raduju. Da li sam, zaista, bio lav bez repa? Sa tim pitanjem sam, u ligeštulu, na vetru i zaspao, a onda mi je moja Crna iz Vrčina, ovako, u snu moju muku razjasnila: “Ne slušaj Junga! Nikad ti nisi bio lav bez repa! Bio si, bre, uvek predvodnik lavljeg čopora, i, jednoj lavici, koja ti se nije odmah dala, sve si laviće pojeo i samo si joj jednog ostavio! A i njemu si repić odgrizao! Bilo je to u Zemunu pored Dunava kada je Srbija još bila zemlja lavova! A ona dva zemunska narkomana što su, za opkladu, žutom mačku sa Južnog bulevara rep odsekla i progutala, e, to su bili neka lavlja nedonoščad koje je neka majka lavica sama progutala.“