Pomračenje Okunovog zakona

Američka ekonomija ne samo da rekordnom brzinom smanjuje broj radnih mesta, već se to dešava u meri većoj od predviđene. Kao da nije dovoljno loše što se za samo godinu i broj nezaposlenih udvostručio, a svaki šesti građevinski radnik ostao bez posla. Obamine savetnike najviše muči činjenica da je, čak i kada se ekonomija prilagodi recesiji, nivo nezaposlenosti i dalje previsok. Da citiramo jednog iz administracije: „Stopa nezaposlenosti porasla je veoma naglo. To potvrđuje i devijacija od srednjih vrednosti koje se dobijaju primenom Okunovog zakona, zakona koji se koristi za izračunavanje standardne stope nezaposlenosti.“ Artur Okun, poznati ekonomista, 60-ih je godina objavio teoriju o matematičkoj korelaciji između pada proizvodnje (robe i usluga) i porasta nezaposlenosti. Teorija je funkcionisala prilično dobro do aktuelne krize. Danas je nezaposlenost porasla na 9,5 procenata, iako je po toj teoriji i na osnovu smanjenja proizvodnje trebalo da se zaustavi na 8 procenata. To znači da ova recesija nanosi više štete radnim mestima nego automobilima, nekretninama ili štampi, to jest onome što zaposleni proizvode. U Federalnim rezervama očekuju da će nivo nezaposlenosti dostići i 10 procenata (1982. je zabeležena rekordna posleratna nezaposlenost od 10,8 procenata). Po gotovo svim kriterijumima, od Velike depresije do danas situacija na tržištu rada nikada nije bila gora. Ekonomija je eliminisala 6,5 miliona radnih mesta - gotovo 5 procenata od ukupnog broja, što daleko prevazilazi 3 procenta sa početka 80-ih. Ekonomisti brinu da će tržište rada nastaviti da stagnira čak i ako se ekonomija oporavi. Kit Hol iz Biroa za statistiku rada situaciju opisuje kao „veoma ružnu sliku“. Kolaps moćne američke mašinerije zapošljavanja najčešće se objašnjava nepostojanjem radničkog zadržavanja. Uobičajeno je da firme tokom recesije zadržavaju radnike na platnom spisku za bolja vremena, čak i kada posao opada. Danas se radi potpuno suprotno. Firme ne samo što otpuštaju višak radnika, već idu i dalje. Hol smatra da to dokazuje da vlasnici firmi ne očekuju da će se situacija poboljšati u skorije vreme. U prilog tome govore i druge činjenice: broj onih koji su sa punog radnog vremena prešli na polovinu (trenutno ih je 9 miliona), kao i rekordno skraćenje radne nedelje - na 33 sata. Pre nego što ponovo ponude posao otpuštenim radnicima, kompanije će verovatno prvo ponuditi puno radno vreme onima koje su zadržale. Oni koji se nadaju oporavku smatraju da su se poslodavci nakon finansijskih potresa i kreditne krize uspaničili i otpuštali i više radnika nego što je bilo nužno. To bi moglo da bude tačno. Ipak, otpuštanja su samo deo priče. Problem nije samo to što je veoma mnogo radnika otpušteno, već i to što kompanije više ne zapošljavaju. A to je, nažalost, trend u poslednjih desetak godina (koji je verovatno prošao neopaženo jer su krediti prikrivali slabosti sistema). Pred kraj Klintonovog mandata, koji se poklopio sa krajem desetogodišnjeg ekonomskog uspona, kompanije koje su započinjale ili proširivale aktivnost dodavale su 8 na svakih 100 zaposlenih. Tokom recesije 2001, taj je broj opao na 7: optimistične kompanije postale su manje optimistične. Taj broj je ostao nepromenjen čak i nakon što je recesija prošla. „Nikada se od toga nismo potpuno oporavili“, kaže Mark Zandi sa portala Economy.com. Od izbijanja ove krize taj je broj pao na 6. Teško je u potpunosti objasniti taj trend, iako bi jedan od uzroka moglo biti starenje populacije, kao i smanjen broj inovativnih ponuda nakon tehnološkog buma. Radna snaga postala je malobrojnija, što je rezultiralo padom proizvodnje. Procenat zaposlenih odraslih, koji je tokom Klintonovog mandata iznosio 64 procenta, danas je na 59,5. Neki su otišli u penziju, a drugi su žrtve recesije. Kada su u pitanju društvene posledice, pad zapošljavanja predstavlja daleko veći problem od prevelikog broja otpuštanja. Otpuštanja će pre ili kasnije prestati. Ako ona potraju (što bi mogao biti slučaj u automobilskoj industriji), vlada uvek može da interveniše. S druge strane, vlada ne može da primora kompanije da počnu da zapošljavaju. Svako novo radno mesto bilo je rezultat poslodavčeve nade da će kompanija doći do nekog posla. Ta nada uglavnom zavisi od samouverenosti. Amerika je zahvaljujući tom stavu godinama privlačila imigrante iz celog sveta (danas ih je sve manje), ali je stvarala i više prilika za posao i - kao što političari vole da kažu- više nade za građane. Administracija se koncentriše na tzv. održive nove poslove, koji su povezani sa čistim izvorima energije, čime pokazuje da je svesna šta se može izgubiti, i kada je u pitanju država i politički uticaj. Drugo je pitanje da li će ti planovi uroditi plodom. Pored dvocifrene stope nezaposlenosti, zemlja se mora suočiti i sa sniženjem plata. Kompanije, čak u slučaju recesije, izbegavaju smanjenje plata, jer to negativno utiče na motivaciju zaposlenih. Isto se dešava i u slučaju otkaza. U ovoj su recesiji plate smanjene svima - od zaposlenih u kalifornijskoj administraciji do zaposlenih u medijima. Gubitak poslova je ostavio tolike posledice da su poslodavci prisiljeni da gubitke prebace i na zadržane radnike. U junu je prosečni rast plata bio nula, a stručnjaci smatraju da bi one mogle i da se snize. Kako bi Obama, Kongres da i ne pominjemo, mogao da reaguje na smanjenje zaposlenosti i smanjenje plata? Pritisak za dodatno stimulisanje ekonomije (kao i povećanje deficita) mogao bi da poraste. Kao i pritisak za primenu demagoških rešenja, poput uspostavljanja trgovinskih barijera. Robert Rajh, bivši ministar rada, smatra da se većina otpuštenih nikada neće vratiti na stari posao. Pitanje je kada će i da li će novi radnici zauzeti njihova mesta.