Nezasluženi hvalospev

Ako je nešto u zemlji Srbiji oduvek bilo nesporno, onda je to činjenica da sve što je valjalo, nije moglo da doživi adekvatnu gratifikaciju. Decenijama smo gotovo sistematski zanemarivali sve što je ovde vredno, krili smo čak i od samih sebe ono čime je trebalo da se ponosimo. 

Jedna od vrednosti koju Srbija ima, a kojom se nikada u svetu nije podičila, jeste i srpska satira. Da Nemačka, Francuska ili Engleska imaju ono što su naši satiričari stvorili u dvadesetom veku, o tome bismo odavno znali i mi i svi drugi. Sumnjam, međutim, da Nemci, Francuzi ili Englezi znaju koliki su dometi naše satire. U pitanju je propust za koji se slobodno mogu osećati krivim sva ministarstva kulture u proteklih nekoliko decenija, svi koji su odlučivali o tome koje će knjige iz Srbije biti ponuđene svetu, svi koji su ikada pravili spiskove za studijske boravke i gostovanja pisaca u inostranstvu, svi koji su bili dužni da razmišljaju o kulturnom imixu naše zemlje u svetu. Reč je o propustu književnih kritičara koji još nisu otkrili da je aforizam književni rod. Reč je o nemaru koji traje i čije posledice svi možemo da sagledamo. Reč je o nečemu što se jednostavno zove površnost i neuvažavanje kvaliteta.

Površnost i diletantizam propagira i nedeljnik NIN, list koji pretenduje da bude jedno od vodećih merila literarnih vrednosti kod nas. U br. 2769 objavljen je, ničim izazvan, hvalospev o minornom novosadskom aforističaru Iliji Markoviću. O motivima koji su novinara Đorđa Dimitrijevića nagnali na kreaciju “Elitni stahanovac” ostaje mi samo da nagađam, ali o činjenici da ovaj priučeni književni kritičar Markovića proglašava našim vodećim aforističarem možda imam pravo da sudim.

Nije isključeno da je I. M. vodeći aforističar u svom stanu, u svojoj zgradi, možda i u svojoj ulici, ali već u gradu u kome živi, redosled najboljih je unekoliko drugačiji. NIN-ov hvalospevac previđa, namerno ili slučajno, da u Novom Sadu žive i rade Milan Todorov, Radivoje Dangubić i Ninus Nestorović - satiričari koji svoj posao obavljaju ozbiljno i posvećeno, a svoje knjige grade strpljivo i temeljito. Kao potvrda ove moje tvrdnje jeste i nagrada Udruženja književnika Srbije “Radoje Domanović” koju je ovih dana Todorov dobio za najbolju knjigu aforizama objavljenu u protekloj godini. U njegovoj knjizi “Ostrvo bez blaga” ima više dobrih aforizama nego u svim Markovićevim knjigama zajedno, ali novinar Dimitrijević, koji je naprasno odlučio da se bavi književnom kritikom, nije se prevario da o toj knjizi nešto napiše. No, dobro, ako Marković nije najbolji aforističar u svom gradu, još uvek mu ostaje mogućnost da bude najbolji u državi.

Brana Crnčević, Rade Jovanović, Rastko Zakić, Raša Papeš, Ivo Mažuranić, Milan Beštić, Milivoje Radovanović, Zoran T. Popović, Dejan Milojević, Dragan Rajičić, Petar Lazić, Momčilo Mihajlović, Slobodan Simić, Aleksandar Čotrić... Pobrojanim autorima ne bi trebalo uzeti za zlo što su pisali tako kako I. M. nikad neće. A hteo bi. Uveren sam da ovi satiričari nisu znali to što izgleda jedino NIN-ov kritičar zna - da je I. M. naš vodeći aforističar! Da su to znali, verujem da bi pokazali kolegijalnu solidarnost i obuzdali svoj raskošni talenat u korist Markovića.

Kao i u svakoj profesiji, tako i među satiričarima postoje oni koji nedostatak talenta (avaj, tako često povezan sa viškom ambicije i sujete) nadoknađuju megalomanijom. I. M. spada u takve pojave. On ima više objavljenih naslova nego knjiga.

Iliji Markoviću pripada skromno mesto u srpskoj satiri. Ta činjenica nikoga ne zabrinjava, osim možda Markovića samog. Ono što, međutim, brine jeste tendencija da se površno i amatersko tumačenje umetnosti svakodnevno događa. O delima pišu i odlučuju ljudi koji ta dela ne poznaju, ili ih ne poznaju dovoljno.

Srpski satiričari su ljudi koji su svoje delo (zašto da ne, i svoje živote) posvetili borbi protiv hipokrizije. I zato držim da kritički osvrt na neozbiljnost i neprofesionalnost NIN-a ima smisla.

Aleksandar BALJAK