Izlaz iz krize

Predsednik države  i lider vladajuće Demokratske stranke Boris Tadić saopštio je naciji da  Srbija izlazi iz krize, ali da ne sme biti opuštanja. Dan nakon sednice Glavnog odbora glavne stranke, na kojoj je izrečena proročka rečenica o vidljivom izlasku iz krize, ministarka finansija Diana Dragutinović najavila je da, iako ne sme biti opuštanja, mora doći do otpuštanja 14.000 činovnika. Omnipotentni ministar ekonomije Mlađan Dinkić najavio je dva dana kasnije da će ministri, koji ne budu  smanjili broj zaposlenih, biti kažnjeni sa milion dinara. Ako rade pošteno i žive od ministarske plate, kažnjeni ministri i njihove porodice će gladovati desetak meseci, pa je možda humanije da budu jednostavno smenjeni zbog propusta, ali izgleda da su ministri oprezni pa imaju koji milion na računu ako se nađu na udaru prepoštenog Dinkića ili se pojavi neka aferica poput one koja je ministarku pravde recimo primorala da za dve nedelje vrati dva miliona dinara uzetih od Republičke izborne komisije. Nekoliko prethodnih rečenica bi običnim smrtnicima moralo da zvuči kao mala noćna muzika: kažnjavanje ministara, otpuštanje neradnika u državnoj upravi, nema astronomskih kafanskih računa, predsednik putuje u istorijsku posetu Kini ekonomskom klasom, a ministri već razmišljaju da zbog uštede u Brisel putuju šinobusom ili da razgovore sa svetskim kolegama vode na “skajpu”. Ogorčeni na preskupu državu, poreski obveznici bi mogli da zaključe kako bi kriza morala da potraje bar koju deceniju, jer ćemo samo tako dobiti pristojnu državu. Pošto smo čuli da izlazimo iz krize, a dobro znamo kakav je zakon o informisanju usvojila demokratska, proevropska većina, ne preostaje nam ništa drugo nego da zaključimo kako  će licencirani proizvođači optimizma raditi u tri smene sve dok i poslednji cinik u zemlji Srbiji ne bude ućutao. Nije loše širiti optimizam u zemlji koja skoro dve decenije isprekidanim koracima hoda kao kroz minsko polje gledajući da ne nagazi na neki zaleđeni konflikt iz prošlosti ili uleti u novu nesreću. Dobre vesti, makar bile samo delimično tačne, deluju kao dobra terapija, kao predah od velike ideološke tuče ili bar kao privremeni izlaz iz beskrajne socijalne melodrame. Jedan član bivše vlade govorio je sasvim ozbiljno da svaka dobra vest u Srbiji vredi bar deset miliona dolara,  dok mu je potpisnik ovih redova odgovarao da bi mogla da vredi i duplo više ako se ispostavi da je istinita. Srbija izlazi iz krize, ali kriza izgleda ne izlazi iz Srbije. Ona je usađena u glavu većine građana, postala inventar u svakoj potrazi za krivcima i štaka za koju se hvata svaki zateturani političar ili biznismen kada treba da objasni zašto nije uspeo a toliko je želeo. Tako će umesto ekonomske, Srbija verovatno ući u ozbiljnu socijalnu krizu jer “neophodne reforme” na srpskom jeziku znače nove desetine hiljade nezaposlenih, manje ulaganje u školstvo i zdravstvo, kako bi privreda, tačnije nekoliko biznismena koji su sastavljali ovu vladu, kao i prethodne, mogli da imaju bolje uslove za rad. Novinari ili analitičari su nekako u ovo vreme svake godine  pisali o  “jeseni ili zimi socijalnog nezadovoljstva”, “socijalnoj bombi” koja će eksplodirati po srpskoj provinciji. To se, međutim, uvek pokazivalo kao nepotrebna drama,  ali se nikada ranije nije događalo da radnici seku sebi prste ili da danima i noćima čekaju po prestoničkim ulicama da ih primi Rasim LJajić. Nezadovoljstvo je tu. Ne mogu da ga kanališu ni opozicione partije, koje su sve spremnije na diskretne poslovne dogovore, ni nepostojeći sindikati, niti država koja je izgleda nadležna samo za socijalne probleme aktivista vladajućih partija. I možda najveća opasnost za vlast leži u saznanju da neki budući protesti gubitnika tranzicije neće imati velike saveznike u opozicionim partijama niti preciznu adresu pred kojom će izražavati glad, bes ili očaj.  Zato će, ako se uopšte usudi na otpuštanje činovnika, vlada i njen premijer iz senke Boris Tadić morati da učine nešto ozbiljno na suzbijanju korupcije i svemoći srpskih poslovnih barona, koji se ovih dana hvališu kako se većina ekonomskih zakona piše u njihovim kabinetima. Možda upravo tim poslovnim gromadama možemo zahvaliti što je Srbija, u nedavnom istraživanju Svetskog ekonomskog foruma iz Ženeve, na listi ekonomske konkurentnosti pala u poslednje dve godine sa 85. na 93. mesto od 133 zemlje koje su obuhvaćene istraživanjem. Od evropskih zemlja se samo Bosna i Albanija nalaze iza nas, a bolje od nas su ocenjeni šampioni ekonomske uređenosti poput Gvatemale, Vijetnama, Kolumbije pa i bratske Crne Gore. Jedino smo po kvalitetu obrazovanja i školstva zauzeli pristojno 45. mesto, ali je sva prilika da ćemo i to mesto izgubiti kad krenu reforme u prosveti i zdravstvu. Već devet godina vlade u Srbiji sa manje ili više žara sprovode ekonomske reforme, koje su se na kraju svele na privatizaciju svega osim srpske crkve i nekoliko javnih preduzeća i korupciju o kojoj ne smemo da pričamo dok nam sud to ne dozvoli, ali ima ozbiljnih indicija da je ona, dakle korupcija, primećena kako se nesmetano kreće po Srbiji. I najliberalniji političari, koji se, umesto u decu ili porodičnog sveca, zaklinju u tržište, sanjaju da u raspodeli partijskog plena dobiju neko javno preduzeće, a uspešni biznismeni uglavnom tajnu svog uspeha vide u saradnji sa državom u kojoj se, nekim sticajem okolnosti, događa da  država plaća privatnim firmama više nego što treba, a sopstvena potraživanja briše kako bi pomogla razvoju privatnog preduzetništva u Srbiji.  Država kao glavna opsesija u nekoj vrsti kartelske demokratije ipak ima svoje granice – ostalo je još nekoliko velikih preduzeća koja se mogu prodati, teško da će se neka buduća vlada usuditi da uzme nekoliko milijardi evra kredita i to još predstaviti kao veliki uspeh, a milijarde pomoći iz Evropske unije, o kojima smo toliko slušali na izbornim mitinzima, nisu još na vidiku. Zato Srbiji i njenom glavnom političkom trustu mozgova ostaje samo krajnje banalna izlazna strategija - da radi što više i da vara što manje.