Bratstvo po biznisu, jedinstvo u interesu

Ako želite ratovati protiv tih koji vas napadaju, onda morate imati novca, a da biste ga imali morate ga stvoriti. Da biste ga stvorili morate trgovati, a ne možete trgovati sa onima sa kojima hoćete, nego sa onima sa kojima možete“, odgovorio je Miro Kučić, privrednik sa Brača tokom devedesetih godina na optužbe da hrani Srbe sardinama dok ih oni napadaju oružjem. Danas Kučić kaže da 70 odsto svoje proizvodnje izvozi, a od toga 90 odsto izvozi u zemlje bivše SFRJ. „Da nije tih republika ne bih imao kome prodavati ribu. Potpuno je idiotski sada, u vreme mira, da za plasman svoje robe tražim druga tržišta“. Slično Kučiću, stvaranje jedinstvenog tržišta i zajednički nastup bivših jugoslovenskih republika pred inostranim investitorima, istakli su i vodeći ekonomisti i privrednici na nedavno održanom forumu na slovenačkom Bledu. Srpski jezik pričao se ovog leta na Jadranu, od Rovinja do Dubrovnika, a Hrvati se već hvale kako je broj srpskih turista porastao za desetak odsto u odnosu na prošlu sezonu, pisao je NIN u prošlom broju. Ekonomska saradnja, isti jezik, kultura, muzički ukus, ali i zajednička obuka vatrogasaca u zajedničkom centru u Sarajevu, podstakli su britanski Ekonomist da piše o stvaranju jugosfere na tlu nekadašnje Titove Jugoslavije. Autor teksta čuvenog britanskog nedeljnika ne sumnja da se na tlu SFRJ rađa neka nova Jugoslavija. Bratstvo i jedinstvo, ali ovog puta interesno, manje političko i isključivo neformalno. A šest, danas, nezavisnih država koje su nekada činile SFRJ, spremaju se da zajednički organizuju jubilej - pola veka od formiranja Pokreta nesvrstanih. I to što baš Srbija na tome insistira, čini se, nije samo zato što nastavlja svoju bitku za očuvanje suvereniteta, već i da pokuša da osvoji tržišta na koja je u zlatno doba Jugoslavija plasirala barem trećinu svog izvoza. A činjenica da su se na ta Srbiji tradicionalno prijateljska tržišta prvih godina ovog veka vratile hrvatska ili slovenačka privreda, a ne naša, nudi odgovor na pitanje zašto ove zemlje nisu odmah, oberučke prihvatile predlog Beograda. NJima, naime, prodor na tržišta nesvrstanih ne treba koliko Srbiji, čija privreda do sada nije našla interes ili nije u stanju da konkuriše na tamošnjim tržištima. Slično tome, oko stotinak hrvatskih firmi i privrednika su odmah nakon 2000. godine pohrlili u Srbiju kako bi ovde otvorili predstavništva i podružnice, ali istovremeno su propali gotovo svi pokušaji da ovdašnji kapital uđe na tržište Hrvatske ili Slovenije. Da li je onda jedinstven privredni sistem, pravljen po meri Jugoslavije od Triglava do Đevđelije, dovoljno čvrst da pobedi politiku, bez obzira što se i Mesić i Tadić slažu da „naše zemlje“ kako ih je nazvao hrvatski predsednik, samo zajedno mogu da izađu na građevinsko tržište neke treće zemlje? I može li potreba stvaranja zajedničkog tržišta ili proizvoda koji može konkurisati nekom evropskom, biti iznad otvorenih političkih pitanja među svakom od ovih zemalja? Aleksandar Popov, iz Centra za regionalizam kaže za NIN da se vodeći ljudi zemalja bivše Jugoslavije moraju češće sretati i razgovarati. „Odnosi Srbije sa bivšim republikama su najlošiji u poslednjih devet godina. Mi imamo razilaženja zbog priznavanja nezavisnosti Kosova, ostale republike imaju sporove oko granica i slično. Nema inicijative da se sedne i razgovara, da se sastanu i političari i privrednici i da kažu šta su ograničenja i prepreke. O izostanku investicija iz Srbije u Hrvatskoj i Sloveniji ili nerešenoj sukcesiji se mora razgovarati ako priželjkujemo da ovde nastane ekonomska jugosfera“, kaže Popov. Da ta jugosfera, barem u prvom periodu, mora biti isključivo ekonomska, jer će jedino tako svi imati interes, a političke i nacionalne strasti se neće uzburkati, potvrđuje i pisanje hrvatskog nedeljnika Globus, gde se upozorava da bi svaki pokušaj institucionalizovanja ove tvorevine sigurno proizveo otpore. I to otpore u političkim strankama ili delu naroda koji na to nije spreman. Drugim rečima, sećanje na rat, stradanja, žrtve i izbeglice još uvek je sveže. Zbog toga je, piše Globus, potrebno sve prepustiti stihiji, odnosno ekonomskoj saradnji koja je neminovna, a čiji stubovi su Srbija i Hrvatska. Optimisti bi rekli da su i Srbija i Hrvatska, kao članice CEFTA sporazuma, već pokazale da mogu da sarađuju, jer su carine na većinu industrijskih proizvoda već ukinute, a i ono malo poljoprivrednih proizvoda koji domaće privrede štite, moraće od kraja 2010. godine na otvoreno balkansko tržište. A onda će biti poznati i rezultati testa jesu li ove zemlje spremne za članstvo u EU i tamošnju tržišnu utakmicu. U Birou za regionalnu saradnju Privredne komore Srbije kažu da multilateralni sporazum, poput CEFTA, jeste delotvorniji od ranije potpisivanih bilateralnih sporazuma pojedinih država, ali da ograničenja u primeni sporazuma još uvek ima, iako je svaka država potpisnica CEFTA dužna da te prepreke ukloni. Najnoviji primer kršenja CEFTA sporazuma je Zakon o zaštiti domaće proizvodnje kojim je Bosna pokušala da carinama zaštiti domaće poljopriredne proizvode od konkurencije koja stiže iz Srbije i Hrvatske. Ustavni sud je kasnije suspendovao primenu pomenutog zakona, ali bosanske vlasti tvrde da nisu postupile suprotno sporazumu CEFTA. Za to vreme, zbog ovakve odluke BiH Srbija je oko 230 miliona dolara u gubitku. Milivoje Miletić, šef Biroa PKS-a kaže za NIN da pored carinskih barijera i kršenja sporazuma, koji sigurno utiču na pogoršanje ekonomske saradnje tri zemlje, unutar CEFTA postoji više od sto necarinskih barijera. „Istraživanja pokazuju da su necarinske barijere netransparentne, teško se otkrivaju i uklanjaju, a efekat im je često razorniji od visokih carinskih stopa, jer poskupljuju trgovinu i unose nestabilnost u poslovanju“. Najčešće necarinske barijere među zemljama regiona, navode u Birou za regionalnu saradnju, su komplikovane procedure na graničnim prelazima, neusklađenost sanitarnih i veterinarskih inspekcijskih službi. Problem je i nepostojanje međunarodno priznatih sertifikacionih i akreditacionih tela, nepriznavanje sertifikata o kvalitetu, neusklađenost domaćih standarda i regulative sa međunarodnim standardima. Poseban problem su loša ili nikakva infrastruktura, korupcija i krijumčarenje. Ilija DŽombić, prorektor za nastavu Fakulteta za poslovni inžinjering i menadžment u Banjaluci kaže da nepriznavanje sertifikata iz BiH otežava izvoz njihove vode na tržište Srbije ili Hrvatske, dok se ovdašnja ili hrvatska voda prodaje u Bosni. „Nisam podržavao zakon koji uvodi carinu na poljoprivredne proizvode, ali je činjenica da postoje smetnje u trgovini i saradnji. Zbog toga je i stvaranje jugosfere nerealno u ovom trenutku. Ekonomija bi trebalo da ima primat nad politikom, pogotovo što skoro nijedna ekonomija bivše SFRJ nije dostigla privredni rast iz 1989. Ove ekonomije su povezane, a naše države male da bi mogle samostalno u međunarodnu utakmicu. Sve se zalažu za ulazak u EU, a umesto da uhvate korak sa Evropom, one gaje političke netrpeljivosti. Hoće u Evropu gde se odriču dela svog suvereniteta, a boje se čvršće ekonomske saradnje u regionu“, priča DŽombić. Izuzimajući političke otpore dolasku srpskog kapitala na tržišta Slovenije ili Hrvatske, činjenica je i da je srpska privreda još uvek nejaka za tamošnju tržišnu utakmicu i da je spisak proizvoda kojima može pobediti konkurenciju i dalje premali. Dejan Jovović, iz Biroa za regionalnu saradnju Privredne komore Srbije kaže da su srpske investicije u Hrvatsku, od 2000. do 2008. godine oko 20 miliona evra, pre svega zahvaljujući kompaniji Svislajon Takovo uz koju je još samo domaća Komercijalna banka uspela da otvori filijalu u Zagrebu. S druge strane, Hrvati ovde imaju oko 200 firmi i predstavništava, od Agrokor grupe, preko Lure, Peveca... i u Srbiju su do sada investirali više od pola milijarde evra. Tek na primeru Slovenije reciprocitet ne postoji, pa je ta zemlja sa 1,2 milijarde evra i više od 400 preduzeća i predstavništava (Droga Kolinska, Merkator, LJubljanska banka, Impol, Merkur, Simos, Triglav...) jedan od vodećih investitora u Srbiji. S druge strane, kompanija Komtrejd uspela je da kupi slovenački Hermes Softlab dokazujući da se i na to, „tvrdo“ tržište može dospeti, samo ako imate čime. Da Srbija nema čime konkurisati na slovenačkom ili hrvatskom tržištu, ali i da je saradnja bivših država SFRJ neminovna za NIN kaže i Dmitar Polovina, iz Slovenačkog poslovnog kluba u Beogradu i Srpske asocijacije menadžera. „Moguće je da je bilo političkog otpora, ali onaj ko želi da otvori neko tržište on će to i učiniti. Nisam nikada video spisak srpskih investicija u bilo koju drugu zemlju. Mislim da je politika nemoćna da spreči robu da putuje. Na to utiču samo kvalitet i cena. Ili ste konkurentni ili niste. Samo prisećanje na vojnu ili namensku industriju nekadašnje SFRJ dovoljno je da shvatimo da ujedinjenjem i stvaranjem zajedničkog proizvoda možemo plasirati nešto na treća tržišta. Kao što smo to nekada radili“, kaže Polovina. Srpska privreda, ili u ovom slučaju država, do sada je dobacila tek do Banjaluke, kupovinom Telekoma Srpske od strane Telekoma Srbija za 646 miliona evra, i Miškovićeve kupovine lanca Tropik i Robne kuće Boska. Slično dometu u ulaganjima, i u robnoj razmeni Srbija se jedino u trgovini sa BiH, Crnom Gorom i Makedonijom može pohvaliti suficitom, pre svega izvozom poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. Svim ostalim, pa i tržištima Hrvatske i Slovenije, Srbija nema dovoljno da ponudi, zbog čega i dalje više uvozi nego što izvozi.