Opomena „Prvog partizana“

Deset dana nakon požara i eksplozije u užičkom „Prvom partizanu“ još uvek nema odgovora na pitanje šta se tačno desilo. Gde je i zašto kresnula iskra koja je izazvala tragediju u ovoj fabrici, koliko je baruta bilo u mešalici i temperirnici, šta je tačno zakazalo u nekadašnjem gigantu proizvodnje municije, pokazaće istraga. Smrt sedmoro zaposlenih u „Prvom partizanu“ nametnula je barem dve teme: kakva je bezbednost u pogonima naše namenske industrije, i, ko za nju odgovara? General Ninoslav Krstić, bivši komandant Kopnene zone bezbednosti, ali i glavni inspektor Inspektorata odbrane, kaže: „Nema veće pretnje bezbednosti bilo kog sistema, pa i fabrika odbrambene industrije, od nedefinisanih nadležnosti. A šta se desilo 3. septembra, dok je druga smena užičkih oružara radila? Istraga još uvek nije završena i sve dok sud ne kaže svoju poslednju reč, niko nije kriv. Te večeri je, navodno, Velibor Janjić, radnik na zasipanju baruta, presipao barut. Iako se po propisima o zaštiti na radu i protivpožarnoj zaštiti to radi u presipaonici, Janjić je, navodno, ovaj posao radio u temperirnici. U tom se pogonu vrši termička stabilizacija baruta koji potom ide u presipaonicu gde se presipa u levke, a potom putuje na punjenje u posebno odeljenje. Pošto je završio svoje, Janjić je napustio temperirnicu. Koliko je vremena proteklo od tog presipanja do izbijanja prve varnice, nije poznato. Ne zna se tačno ni gde je najpre zaiskrilo. Prema nekim tvrdnjama radnika koji su želeli da ostanu anonimni, prva varnica se pojavila na jednoj od mašina u temperirnici. Požar koji je nedugo potom izbio prouzrokovao je seriju eksplozija i oslobađanje ugljen-monoksida. Stotinjak zaposlenih u drugoj smeni najpre je začulo jaku detonaciju. Snažan udarni talas odbacio je kutije sa municijom u odeljenju za pakovanje municije. LJudi su se probijali kroz veoma gust dim. „Vidljivost je bila oko petnaest centimetara“, reći će za NIN jedan činovnik Ministarstva odbrane koji je želeo da ostane anoniman. „LJudi su trčali jedni preko drugih, pokušavali su da izađu. Od jačine eksplozija jedan zid se srušio“, ispričali su medijima radnici. Neki su pokušavali da se vrate i pomognu onima koji su ostali zarobljeni u tunelima, ali su ih drugi u tome sprečili. Oblak smrtonosnog gasa ugušio je sedmoro ljudi. Dvadesetak radnika je lakše povređeno. Vatrogasci koji su stigli samo nekoliko minuta po izbijanju požara uspeli su da ugase vatru. Nedugo potom, javnost je čula prvo objašnjenje, a MUP je uhapsio Velibora Janjića, Milojku Tešić, šefa protivpožarne zaštite, poslovođu Milisava Đerića, Prvoslava Đerića, rukovodioca pogona, i Zorana Ćirovića kontrolora, pod sumnjom da su nečinjenjem i propustima odgovorni za tragediju. Samo nekoliko dana nakon hapšenja, građani Užica su protestovali protiv ove odluke, tvrdeći da su uhapšeni „žrtveni jarci“, i da je priča daleko komplikovanija nego što su to zvanični istražni organi saopštili javnosti. Istraga se, u međuvremenu, nije oglasila sa novim saznanjima pa to dodatno podgrejava sumnje u prvo zvanično objašnjenje MUP-a. Političari su se sklonili iz ove strašne užičke priče, pa Ere koje protestuju protiv hapšenja petoro poslovođa znaju da se tu nešto „dimi“. Jer, i Dragan Šutanovac, srpski ministar odbrane, zna da barut ne eksplodira tako lako kao druge eksplozivne materije. I ne detoniraju svi baruti. To su potvrdili i vojni stručnjaci koje je konsultovao NIN. „Barut je stabilna materija“, kaže za NIN jedan bivši stručnjak za municiju. „Da bi došlo do paljenja, potrebno je da postoje izvor paljenja i kiseonik. Recimo, opasno je kada barut tokom punjenja dolazi u dodir sa živinim fulminatom i olovnim azidom, to jest, smesama koje se nalaze u kapislama i koriste za udarne igle. Za samozapaljenje potrebni su ili nestabilnost barutne smese ili mirkoklimatski uslovi, recimo, veća temperatura. Takođe, dovoljno je da tehnički uslovi u pogonu, poput zaštite od elektriciteta, ne budu ispoštovani, pa da dođe do paljenja.“ Ipak, upozorava ovaj stručnjak, ta temperatura bi morala da bude veoma visoka, tolika da je to teško ne primetiti. Doduše, ovaj nitrocelulozni malodimni barut, sa kojim se radi u „Prvom partizanu“, spada baš u one koji mogu da detoniraju. Znaju to i stručnjaci i radnici „Partizana“. Kao što znaju i koliko je stara fabrika. I alat u njoj. „Sve fabrike namenske industrije nisu nove i ne ispunjavaju evropske norme bezbednosti“, podseća za NIN Predrag Marić, načelnik Sektora za vanredne situacije u MUP Srbije. „Mašine sa kojima se u njima radi su, takođe, stare. Osim toga, svi ti pogoni, osim „Prvog partizana“, uništeni su tokom NATO bombardovanja. I sada kreću ni iz čega, bez obzira na to što je kadar sačuvan.“ Marić je odbio da govori o novim rezultatima istrage, ali je podsetio na to da je njegov Sektor početkom leta izvršio vanrednu inspekciju upravo u „Prvom partizanu“. On kaže: „Pogledao sam poslednja rešenja o merama koje treba preduzeti da bi se opasnost svela na najmanju moguću meru, i mislim da se tamo vodilo računa o tome.“ Na šta su ta rešenja ukazivala? „Na to da u nekim od pogona treba obustaviti rad. Nije reč o pogonu u kome je došlo do požara, već o drugim objektima. Takođe, bilo im je naloženo da izmeste neke materije“, kaže Marić. Posle nesreće u „Prvom partizanu“ množe se pitanja: da li je rukovodstvo firme poslušalo nalog Sektora za vanredne situacije, i da li je nepoštovanje bezbednosnih procedura dovelo do tragedije? Jesu li svi radnici imali antistatička odela? Da li je struja u staroj fabrici, podignutoj još 1928. godine, bila urađena tako da su svi pogoni zaštićeni od elektriciteta i varničenja? Jesu li se stvarno radnici „uspavali“, zaboravili na to gde i šta rade, pa je sve što se desilo samo ceh opasne rutine? Predrag Marić kaže da je bezbednost u srpskim vojnim fabrikama dosta dobra, i da se vodi računa o bezbednosti. „Uglavnom su ti uslovi ispunjeni“, kaže on. Ova ocena važi kako za vojne fabrike u vlasništvu države, tako i za civilne koje imaju vojne proizvodne programe, a za čiju je kontrolu, pored Inspektorata odbrane, zadužen i Sektor za vanredne situacije u MUP-u. Tih civilnih ima tridesetak, i njihov spisak se menja od godine do godine u zavisnosti od sklopljenih ugovora. MUP svake godine u januaru dobije od Ministarstva odbrane njihov spisak i organizuje kontrolu. Redovne inspekcije se vrše jednom godišnje a vanredne na tri do četiri meseca. Primedaba ima, a ako se one ne uvaže slede prekršajne prijave. A to je tačka koja pokazuje da je nedostatak sistemskih rešenja jedan od glavnih bezbednosnih problema kod nas. Mediji su već objavili da će kompanija „Prvi partizan“, prema važećim zakonima, platiti niske kazne za veliku tragediju. To isto zakonodavstvo nije propisalo da fabrike moraju imati, na primer, obavezan video-nadzor. Zanimljivo je da je u nekim pogonima „Prvog partizana“ bilo kamera, ali ne i u ovom u kome je došlo do požara. Razlog tome bile su - pare. Novac je razlog i zašto pogoni ove fabrike nisu izmešteni van tunela u moderne hale, iako je projekat izmeštanja poodavno napravljen. Ali, da li bi bezbednost fabrike bila bolja da je postojao video-nadzor? I zar onda ne bi bilo lakše utvrditi šta se desilo i ko je odgovoran? Osim toga, valja podsetiti da nisu samo vojne fabrike u Srbiji opasne. U ovoj zemlji ima više od 400 pogona koji rade sa veoma opasnim materijama, samo fabrika lakova i boja ima više od 150... Drugim rečima, Srbiji su potrebni novi zakoni o bezbednosti na radu, zaštiti od požara i akcidentima, koji će uvesti nove mere zaštite i podići nivo bezbednosti. Vojni stručnjaci, ali i sam Marić, imaju različito mišljenje u pogledu navikavanja naših radnika na stalni rizik. Ali se slažu da je starost postrojenja i tehnike nešto što utiče na bezbednost. Gde je upaljač, vatra je uvek moguća, a ključni uzročnik ne mora uvek biti vidljiv... Pokazalo se da iza svakog incidenta uvek stoji čovek. Bilo da je reč o neodgovornom ili nekompetentnom radniku koji zaboravi na to da propis o količini baruta u jednom pogonu nije nastao tek tako, već zbog svojstava ove materije, nedostatku novca da se postave video-nadzor, adekvatna klimatizacija i aparati za gašenje požara. A tu su i političke odluke koje utiču na kadrovsku i poslovnu politiku bilo kog od namenskih preduzeća. U srpske vojne fabrike i njihovu tehnologiju godinama se nije ulagalo. Bombardovanje 1999. godine je osim „Prvog partizana“ uništilo sve ostale: „Krušik“ Valjevo, „Sloboda“ Čačak, „Zastava Oružje“, „Milan Blagojević“ Lučani, „Prva iskra“ Barič. Godinu dana kasnije, ove fabrike su izvučene iz ingerencija Ministarstva odbrane i bačene na tržište. Bilo je tada, pa i tri godine kasnije, mnogo onih koji su tvrdili da Srbiji namenska industrija više nikada neće biti potrebna i da sve to lepo treba prodati... Da sve bude još gore, nekome je 2001. godine palo na pamet da vatrogasne jedinice koje su postojale u tim fabrikama predstavljaju neopravdani teret za njihove finansije, pa su one ukinute, a umesto njih je ostavljena protivpožarna zaštita. Argument da sva ta postrojenja spadaju u prvu kategoriju rizika od požara i drugih akcidenata, nije, izgleda, bio od važnosti političkoj eliti koja je tada odlučivala. Vatrogasne jedinice vojnih fabrika postale su deo MUP-a. A reforma sistema odbrane, koja je započeta 2004. godine i u kojoj se mnogo toga rešavalo dekretima i preko noći bez uvažavanja stvarnih potreba celog sistema, dovela je i do gubitka dela kadrova namenske, ali i stvaranja utiska da je najsigurniji način da zadržite svoj posao ili da napredujete, priključenje nekoj od političkih stranaka. Stranke su, opet, naučile da su preduzeća u državnom vlasništvu jasle za zbrinjavanje stranačkih kadrova. A to je „preopasno i za američki sistem odbrane a kamoli za srpski“, kako reče jedan bivši američki diplomata na službi u Beogradu! Daleko bilo da je namenska ostala bez svih stručnih ljudi. Ali, kako se pod pritiskom finansijskih potreba budžeta sve lomilo preko kolena, pokazuje i to što je u poslednjem otpuštanju radnika iz remontnih zavoda u Čačku i Beogradu, na primer, došlo do ukidanja nekih radnih mesta bez kojih sistem testiranja vojnih proizvoda ne može da funkcioniše! Posle su ovi ljudi vraćani na ta radna mesta... Od prodaje naših namenskih fabrika strancima se, barem za sada, odustalo. One su u međuvremenu delimično vezane za Ministarstvo odbrane. Na ovakav način, ili slično tome, formalni položaj svojih vojnih fabrika rešile su mnoge zemlje u svetu. To je zato što je trgovina oružjem jedno od sredstava spoljne politike. Međutim, događaji u „Prvom partizanu“ pokazali su da nešto u tom lancu nadležnosti nije u redu. Na primer, vojne fabrike su formalno slobodne da rade šta im je volja, i na tržištu su. Ipak, kada sedma sila zatraži razgovor sa nekim iz pomenutih šest fabrika ili podatke o onome šta rade, onda to mora ići preko Ministarstva odbrane i njegovog sektora za materijalne resurse. Razume se, nema šanse da ijedna od tih fabrika sama donese odluku o nekom izvozu i realizuje ga. A onda, sa tako nedefinisanim njihovim položajem, dobijemo situaciju da se prilikom sklapanja uspešnih izvoznih ugovora ovih fabrika pita cela naša politička elita i svi se njima hvale, ponajmanje direktori i zaposleni u tim fabrikama. A kada se desi nesreća nema nikog i svi tvrde da formalno nemaju nikakvu odgovornost za rad ovih fabrika. Zapravo, sistemska rešenja ne popravljaju samo nivo bezbednosti. U svetu je sve teže prodati proizvod koji je nastao u nebezbednim uslovima, bilo da je reč o mecima ili kineskim dečjim igračkama. LJudi ne žele da kupuju opasnost. Srpska namenska ima sve šanse da razvije svoje poslove. Samo joj treba podrška, da ne kažemo strategija. Ta strategija podrazumeva i modernizaciju. Elaborati su već urađeni, zna se i cena – oko 150 miliona evra. Nije malo. I ne obuhvata izmeštanje tih fabrika van gradova koji su ih sada opkolili. Preskup je to posao čak i za mnogo bogatije zemlje koje to pitanje rešavaju izgradnjom bedema oko pomenutih fabrika, na primer. Ali ako se troškovi modernizacije namenske uporede sa očekivanom dobiti od izvoza, cena i nije tako visoka. Mada su ljudski životi, ipak, najskuplji. Nesreće u svetu I NASA greši  Nema apsolutno sigurne fabrike naoružanja i vojne opreme, nigde u svetu. Niti su tragedije u ovakvim objektima nešto što se dešava samo kod nas. U maju ove godine, eksplodiralo je skladište u vojnom postrojenju u egipatskom gradiću Abu Sultan severoistočno od Kaira. Ogromna eksplozija je prošla bez ljudskih žrtava, ako se izuzmu više stotina ranjenih. Pretprošle godine je u eksploziji skladišta u jednom vojnom objektu u Siriji nastradalo petnaestoro ljudi. Godinu dana ranije, u jemenskom gradu Adenu, zapalilo se i detoniralo skladište municije koje se nalazilo u centru grada. Jedna od najstrašnijih eksplozija vojne opreme bila je ona u Lagosu u Nigeriji 2002. godine, koja je doslovce zbrisala severni deo tog grada, ubila oko 1.100 ljudi i uništila domove 20.000 žitelja grada. Istorija dvadesetog veka beleži strahotne eksplozije i tragedije koje su ih pratile i u Bugarskoj, Ukrajini, Rusiji, Velikoj Britaniji. I da ne bude da se ružne stvari dešavaju samo u nedovoljno uređenim i nerazvijenim zemljama, dovoljno je podsetiti na eksploziju vulkanskih razmera u fabrici raketnog goriva PEPCON u SAD, koja se dogodila 1988. godine. Gorivo koje je tu ostavila NASA, zapalilo se samo, požar se u deliću sekunde proširio na ostatak postrojenja i zahvatio proizvodnju novog goriva. Takođe, 1992. godine, u požaru u vojnoj fabrici nedaleko od izraelskog grada Herclija, poginula je 21 osoba a pedesetak ljudi je ranjeno.