Baklja u autobusu 53

Ipak se ponovilo. Usred ponovljenog suđenja Urošu Mišiću („Pravda za Uroša“) fudbalski huligani ponovo su napravili incident, u mirno nedeljno popodne, prepadom na autobus na liniji 53. Dva događaja, onaj sa „Zvezdinog“ severa, sa Urošem Mišićem u glavnoj ulozi, i ovaj nedeljni, imaju nešto zajedničko: baklju, fudbal, navijačko ludilo koje s fudbalom nema nikakve veze, nemoć države da deluje preventivno i obračuna se s huliganima sakrivenim iza amblema svog kluba. Dakle, desilo se u nedelju po podne u Beogradu, u Bulevaru vojvode Mišića, u blizini Sajma. Grupa od tridesetak mladića - maskiranih, obučenih u crno, s maramama preko lica – iskočila je iz zasede i presrela autobus. Štanglama su počeli da udaraju po staklima, nekoliko ih razbili, pa su zapaljenu baklju ubacili kroz polomljeni prozor. „Od dima nije moglo da se diše“, opisao je jedan od očevidaca. „Nastala je panika.“ Ispostavilo se da je autobus 53 bio krcat navijačima „Partizana“ koji su išli na utakmicu sa „Čukaričkim“ (na kraju je bilo 1:1, ali koga je briga). Grupa koja im je napravila „sačekušu“, kako će posle biti navedeno, navijači su „suparničkog kluba“. Kog kluba? „Čukaričkog“ ili starog rivala „Crvene zvezde“? Nasilje se ponovilo. „Sila sa hila“ (brda, Banovog brda), pisalo je na transparentu razvijenom tokom utakmice, čisto da se demonstrira senzibilitet organizovanih posetilaca fudbalskih utakmica. Epilog napada na autobus: ni kriva ni dužna, šesnaestogodišnja K. D. završila je u Centru za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju. Nije životno ugrožena, ali ustanovljene su joj povrede drugog stepena. Mogla je da prođe i mnogo gore... Bakljaški napad na autobus 53 poklopio sa prošlonedeljnim nastavkom suđenja Urošu Mišiću. Navijač Crvene zvezde proslavio se decembra 2007. godine na utakmici „Zvezde“ sa „Hajdukom“ iz Kule kada je gorućom bakljom na severu „Marakane“ napao Nebojšu Trajkovića, policajca u civilu. Povod za napad bilo je to što su „Zvezdini“ huligani Trajkovića prepoznali kao policajca. Elem, nasrtaj bakljom okarakterisan je kao pokušaj ubistva. Mišić je osuđen na 10 godina zatvora, a grad su – zbog tobože drakonske kazne - preplavili grafiti „Pravda za Uroša“. Prva presuda je u međuvremenu ukinuta a u aprilu je pred Okružnim sudom u Beogradu započeo ponovljeni proces koji traje do danas. Mišićev slučaj, prvi slučaj umalo smrtonosnog navijačkog nasilja u Srbiji, zaoštrio je do kraja priču o domaćem huliganstvu. Mada, setimo se i Bojana Majića koji je 2005. godine u vozu u Batajnici izboden nožem. Majić je bio navijač „Voždovca“, napali su ga navijači „Rada“. Setimo se i Ace Radovića, koga je 1999. godine na severu stadiona „Partizana“, na „večitom derbiju“, ubila signalna raketa ispaljena sa južne tribine. Izrečene kazne bile su takve da nisu delovale kao preventiva, primer koji bi sprečio neke naredne slučajeve. Da li je u slučaju Uroša Mišića država pokušala da pokaže mišiće? Ili je on optužen za pokušaj ubistva samo zato što je napao policajca? Bilo kako bilo, nedeljni napad na autobus 53 pokazuje da se huligani nisu uplašili države. Štaviše. Sve je utoliko gore što „Zvezdini“ navijači (pojedini, razume se) već godinama važe za jednu od opasnijih i nasilnijih „ekipa“ u gradu, kojima ni klasični kriminal nije stran. Do javnosti tek s vremena na vreme dospeju vesti o njihovim poduhvatima; sumnjičeni su da su 2006. godine podmetnuli požar na jednom splavu na Adi ciganliji, godinu dana kasnije kidnapovali su četvoricu muzikanata iz „Crnih pantera“ i sa istoimenog splava ih odveli da im sviraju, valjda na uvce, uz naredbu (kako su muzičari kasnije posvedočili) „Svirajte dok ne popadate s nogu!“... Ni „Partizanovi“ „grobari“, razume se, nisu mnogo bolji. U to je, najzad, mogao da se uveri svako ko je na „Diskaveriju“ pre godinu i nešto dana gledao emisiju o fudbalskim huliganima na Balkanu. Bilo je mučno gledati prestravljenog autora emisije među „grobarima“ koji se zabavljaju uz brda kokaina na stolu, svi s pištoljima za pojasom ili u ruci... Dodatni problem leži u prećutnom savezu koji vođe takvih „navijačkih“ grupa imaju sa čelnicima klubova, ma koliko se ti čelnici, posle izgreda, ograđivali od njih u javnosti. Da li iz straha ili nekakvog interesa, tek, nikada do kraja nije razrešena prava priroda tog odnosa; objašnjenja se završavaju na uopštenim tvrdnjama da klubovi finansiraju vođe svojih navijača, a šta im ovi pružaju za uzvrat ostaje nejasno. Ne budimo naivni, to sigurno nije radi tapšanja na utakmicama sa „Hajdukom“ iz Kule ili „Javorom“ iz Ivanjice. Kako vođama navijača uspeva da ostanu netaknuti zakonom? Čak se i sudije žale da „policija retko hapsi kolovođe i vođe navijača“, već se privode samo oni koji su „bili sporedni učesnici“. Da li se nekakvo objašnjenje krije u (para)državnim vezama poput onih kakve su imala dvojica nekadašnjih vođa „delija“, Nebojša Đorđević Šuca i mnogo poznatiji Željko Ražnatović Arkan, heroja sa balkanskih ratišta? Bujanje srpskog fudbalskog huliganstva, iako nam je liga gora nego ikad, ima i socijalnu pozadinu. Poklapa se sa konstantnim siromašenjem srpskog društva, a sve nas to, onda, dovodi do očigledne – premda retko spominjane – paralele sa stanjem u nekim delovima Engleske osamdesetih godina prošlog veka, to jest, s početkom reformi Margaret Tačer. Masovno zatvaranje rudnika na severu zemlje izazvalo je talase nezaposlenosti, ekonomsku bedu i sve što uz to ide; mladi, bez ikakve perspektive, tokom radne nedelje tukli su se s policijom zbog socijalnih problema, a vikendima zbog fudbala. Kulminacija engleskog huliganstva bile su tragedije na briselskom „Hejselu“ i „Hilzborou“ u Šefildu, kada su poginule desetine navijača. Velika Britanija posle toga uvodi stroge antihuliganske propise, i primenjuje ih drakonski. Zatvorske kazne koje se izriču zbog huliganstva višegodišnje su, udarilo se pri tom direktno u glavu – na vođe navijačkih grupa – a razvrgnute su i veze vlasnika klubova sa takvim navijačima. Sumnjivi odnosi između vlasnika velškog „Kardifa“ i lokalnih huligana ostaće samo relikt ružne prošlosti. Vratimo se u Srbiju. Ove nedelje stupile su na snagu nove, povećane kazne za divljačko ponašanje navijača. Ali, donošenje zakona je jedan deo priče, njih je potrebno i sprovesti. Vozač autobusa 53 spasao je stvar u nedelju kada je protivpožarnim aparatom ugasio vatru. A šta će država da učini?