Od miša do Ahila, Zevsa i Homera

Kad sam bio u trećem razredu osnovne škole, na kraju rata, iz nemačkog zarobljeništva se vratio učitelj Miodrag Mile Vergović, muž naše učiteljice Desanke Vergović. Jedno vreme, on je od nje preuzeo nastavu u našem razredu. Nikada neću zaboraviti njegove časove geografije, koja se tada zvala zemljopis. Ti časovi su bili čudesna kombinacija crtanja, bojenja i putovanja. Zemljopis naše zemlje učili smo tako što smo, prema mapama rečnih slivova koje je on nacrtao, i mi sami, u svojim crtankama, te slivove crtali i bojili: reke plavo, ravnice zeleno, brda i planine braon. Dok smo u te mape ucrtavali znake za gradove i naselja, za manastire, rudnike, pruge i puteve, to crtanje je ličilo na putovanje. Sećam se da su mi pri tom imena planina i planinskih venaca koje smo crtali i bojili povremeno zvučala kao stihovi: Povlen, Maljen, Suvobor... Željin, Goč i Stolovi... Na prvom času smo crtali sliv Đetinje, reke koja protiče kroz Užice. Kako se Đetinja uliva u Zapadnu Moravu, tako smo i mi prešli na crtanje sliva Zapadne Morave. Kako se u Zapadnu Moravu uliva Ibar, tako smo i mi skrenuli na jug, i crtali sliv Ibra, pa smo se s njim opet vratili na sever, na Zapadnu Moravu, koja se, zajedno sa svim vodama koje je s Kosova prikupio Ibar, uliva u Veliku Moravu. Tako smo, iz reke u reku, iz sliva u sliv, idući sve dalje i dalje, preko moćnog sliva Velike Morave, došli i do Dunava, s koga su nam se otvorili neviđeni vidici. Tako crtajući, stigli smo i do Save i Drave, do Drine, Une i Neretve, do Mure, Timoka i Vardara... Ali meni se u sećanje posebno urezala debela plava linija Dunava, koja je, na izlasku iz Jugoslavije, ocrtavala glavu neke ptice... Mnogo godina kasnije, tokom jedine naše đačke ekskurzije, u jesen 1954, otisnuli smo se niz Dunav, od Beograda do Prahova. Na put smo pošli po mraku, i spavali smo uz parobrodski dimnjak, na palubi, s koje smo ujutru, neispavani, pocrneli od gara i pomodreli od zime, gledali ono što smo nekada crtali: Golubac, ušće Porečke reke, rumunska sela na levoj obali Dunava, Kazan, Trajanovu tablu i litice i dubine Đerdapske klisure. Možda je i to putovanje uticalo na to da kasnije napišem repliku na slavnu Sterijinu pesmu „Spomen putovanja do doljnim predelima Dunava”. Kao što smo učenje zemljopisa počeli crtanjem sliva Đetinje, tako sam i ja svoje pisanje započeo od svog užičkog zavičaja i detinjstva koje sam u njemu proveo. Ali, mnogo pre nego što sam svoj užički zavičaj iscrpeo kao temu i inspiraciju, i kao ambijent, osećao sam potrebu da odem dalje, u neke nove i drugačije prostore. Traganje za tim novim prostorima, novim temama i slikama, i za novim jezikom, počelo je još 1963, sa ciklusom pesama „Portus regius”. Zatim se nastavilo u poemi Subota (1973) i u knjizi Gornji grad (1990), kojom dominiraju slike i motivi iz Grčke, Persije, Mesopotamije i Rusije. Kao da sam, tražeći novi pesnički jezik i svet, krenuo u tri različita pravca. Pokazalo se da je najpresudniji bio onaj pravac kojim sam se uputio, i onaj jezik kojim sam progovorio, pišući Subotu. Nije bez značaja ni to što sam u međuvremenu počeo da pišem i drame, i što je posle Subote došlo Čudo u „Šarganu”. Tako će, u odnosu na ranije knjige, preda mnom iskrsnuti sasvim novi pejzaž. Taj pejzaž je bio Beograd. Beograd, okrenut Dunavu. Dunav fascinira i kao slika, i kao stihija, i kao ambijent, i kao simbol. Fascinira mnoštvom oblika života koji se razvijaju u njegovom okrilju. Fascinira, da se poslužim Helderlinom, mnoštvom „gradova koje je zasnovao”. Fascinira onom pučinom koja se proteže od Zemuna do pančevačkog mosta, pučinom koja u vreme proletnjih poplava preti da se ponovo pretvori u Panonsko more. Ali najviše fascinira kao tačka s koje se pogled otvara na sve strane, u svim pravcima u prostoru i vremenu. Na Dunavu imam utisak da sam u neposrednoj i živoj vezi sa svim zemljama kroz koje protiče. Imam utisak da ništa od onoga što je prošlo nije prošlo. Da su sva vremena prisutna i živa upravo u ovom času, da postoje sva odjednom i zajedno. Na toj fascinaciji, na tom doživljaju velikog grada i velike reke, Beograda i Dunava, zasnovane su knjige LJuska od jajeta (1998) i Tačka (2004). Ono što je sadržano ili nagovešteno u tim knjigama nastavlja i zaključuje knjiga Planeta Dunav. Ona je treći, završni deo jedne pesničke trilogije. Otvorenost te scene koju mi je ponudio Dunav omogućila mi je da ovom knjigom obuhvatim sve krajnosti, sve raspone, sve nivoe, sva vremena, sve od neolita do Belefa, sve od miša do Ahila, sve od nekog pijačnog pivopije do Zevsa i Homera. U jednoj prilici sam kazao da su u mojoj radionici pomešani alati pesnika i dramskog pisca. To se vidi i iz pesama Planete Dunav. Pišući ovu knjigu, dolazio sam u iskušenje da uz nju, kao uz dramski tekst, navedem spisak lica koja se u njoj pojavljuju: lovci i ribari iz neolitske Vinče, grčki bogovi i kraljevi, Homerovi junaci, učenici Rodena ili Henrija Mura, prodavci i kupci oružja, kuvarice i pralje, pijanci i šankerice, klošar ispod pančevačkog mosta, policajac iz Stare Pazove, žene iz Starog zaveta, pravednici pred rajskim vratima, demonstranti, piljari, sugrađani u gradskom autobusu, papagaji i anđeli, profesor logike i nosač sa Železničke stanice, domaćica, poštar, carinik, lovci na jelene koji se pretvaraju u lovce na ljudske glave... Sve do onih grotesknih putnika koji su napunili Bošov „Brod ludaka”, sliku o kojoj sam pesmu počeo da pišem još 1970, pa je, pošto nisam znao šta s njom da radim, napustio i od nje odustao, da joj se vratim i završim je tek četrdesetak godina kasnije, kad se rešenje za nju našlo tokom pisanja Planete Dunav. Ne samo da nađem rešenje za ovu pesmu: izlazak na Dunav mi je omogućio da nađem rešenje za mnoge probleme koji su tokom poslednjih decenija preda mnom iskrsavali. Ali, i kad bih hteo ne bih mogao, i kad bih mogao ne bih hteo, da nabrajam šta mi sve nudi Dunav, kao reka, kao stihija, kao slika, kao simbol. I šta mi sve Dunav, kao reka, kao stihija, kao slika, kao simbol, omogućava da kažem... Bilo kako bilo, poslednji je trenutak da se zaustavim, da ne bih prešao onu granicu koju čovek mora da postavi kada piše ili govori o sebi. pesme iz knjige „Planeta Dunav“ Doček ribarskih čamaca koji uz obalu Dunava pristaju s velikom ribom    Bravo, majstori alasi, bravo, ribari! U kojoj ste reci, u kome ste moru, u kojim ste vodama ovo ulovili?   Kako ste s ovim uplovili u Dunav?   Nema toga metra ni kantara koji bi ovo mogao izmeriti!   Glava pod Bečom, u Đerdapu rep!   Trebaće vam tiganj ko aerodrom!   Ako su bile ovolike, nije čudo što je Hristos samo sa dve ribe nahranio pet hiljada usta!   Jeste li ovo upecali na vajskeder, na štampajzera ili na noklice? Na skakavca ili na kačamak? Na crva, na šumsku ili kišnu glistu, ili na crvenu glistu đubretarku?   Ovo se nije moglo upecati bez zmijskoga cara na udici!   Je li ovo planina ili riba?   Prisloni uz tu ribu merdevine, popni joj se gore na greben, i odozgo, s vrha merdevina pogledaj, i kaži, vidi li se s te ribe Vladivostok? Ili Japan? Ili drugi svet?   U senci ove ovolike ribe može li nas ikad sunce ogrejati?   Hvala vam, alasi, hvala vam, ribari!   Ova ala koju mi hranimo, ako za ručak pojede ovu ribu, biće sita skoro do večere! Obala Dunava kod Vinče   Kako se mogao osećati ribar, sam na pučini Dunava, u čamcu, kad je bog bio tama koja seva?   I kako se mogao osećati lovac kada je shvatio da ga iz divljeg vepra, u koga odapinje strelu, gleda bog?   I kako je taj lovac ili ribar mogao da se oseća u kući u kojoj su, među harpunima, među glinenim činijama i loncima, pored peći od gline i pleve, s njim živeli i kokoške, i bog?   Da li je u ono doba u čoveku, uz boga, bilo mesta i za vuka, mesta za orla, za zmiju i hrast?   I da li je njegov čukununuk, uveren da će biti više čovek ako manje bude bio vuk,   i da će samom bogu biti bliže ako od zmije bude bio dalje,   idući sve dalje i dalje, u daljinu iz koje se ne vide ni vuk, ni orao, ni miševi, ni hrast,   kao do cilja, stigao do nas? Mišolovka   Ja mogu da razumem zakon po kome pravo na miša polažu mačka, zmija i sova ušara.   Takođe znam da, po istom zakonu po kome zmija polaže pravo na miša, pravo na zmiju polaže orao.   I da, držeći se tog istog zakona, pravo na orla polaže mravinjak.   Ali ne znam po kome zakonu pravo na miša polaže mišolovka!   Šta međ ovim živim Božjim stvorenjima traži ova mrtva ljudska tvorevina?   Po kome zakonu mrtvo lovi živo?     Povratak iz lova   Otišli su u lov na zečeve, a iz lova se vraćaju s pečurkama!   *   Neko voli divlju gusku na podvarku, a neko u letu!