Vaskrs „Kapitala”

„Ovogodišnji Bitef, koji je nastajao u nepovoljnim okolnostima, svojevrsna je slika ‘uzbudljivog, vremena u kome živimo, što je i inspiracija za slogan ,Kriza kapitala - umetnost krize’” rekla je Anja Suša, reditelj, koselektor Bitefa i čelnik Malog pozorišta “Duško Radović”. Napominje potom da 43. Bitef nastoji i da preispituje odnos između savremenog pozorišta i društvenih tokova. “Bitef dakle, selekcijom reaguje na društveni trenutak koji je košmaran za ekonomske analitičare celog sveta, kao i za građane, trenutak u kakvom je ‘vaskrsao’ Marksov ‘Kapital’ koji se ponovo prodaje u rekordnim tiražima i po kome nastaju razna druga dela. Istoimena predstava teatra ‘Šaušpilhaus’, koja zatvara festival, a nastala je 2006. godine, najviše koincidira sa sloganom odnosno temom. Ali, čine to na svoje načine i sve druge predstave ovogodišnjeg Bitefa, počev od predstave ‘Sutra’ u kojoj je prve festivalske večeri publika mogla da gleda monahe iz manastira ’Šaoline’, njihovo objedinjavanje drevnog kung fua sa savremenim pokretom igre, pa nadalje.” U najavi predstava festivala govorilo se i o fenomenu potrošačkog društva? - Upravo se o tome radi. Sama finansijska kriza je posledica načina života, posebno karakterističnog za zapadna društva, orijentisanog na merkantilni sistem vrednosti u kome su ljudi roba, ljudski odnosi su roba, gde su (sve) stvari, da se izrazim berzanskim rečnikom, kurentne i lukrativne. Veliko je pitanje koliko je to sve skupa, suštinski, „po meri čoveka”. To su teme koje intrigiraju pozorišne poslenike pa i nije čudo što je, kad smo krenuli u selekciju iako još kriza nije bila „u glavnoj ulozi”, značajan broj predstava bio okrenut u tom pravcu. Naravno, umetnost, dakle i pozorište, ne daje gotove odgovore već varira pitanja i teme. A znamo da što su vremena teža u toliko su inspirativnija za umetnost. Ima ona čuvena izreka „dabogda živeo u zanimljivim vremenima”. Tema ovogodišnjeg Bitefa bila je i broj njegovih predstava, koji je redukovan usled nedostatka sredstava? - U jednom trenutku se činilo da je glavna tema broj predstava redukovan zbog krize kapitala u kojoj živimo. Ali ne treba se više osvrtati na to koliko je predstava. Selekcija je kvalitetna, profiltrirana, svaka predstava koja učestvuje nudi novu informaciju, formalno i/ili sadržajno, i osvetljava neke nove tačke u umetnosti. U nekima od komentara selekcije Bitefa umetnost je „optužena” da je jedna od retkih oblasti duha koja ima snage da se uhvati u koštac sa krizom, da joj „izađe na crtu”? - Ne znam da li je to pitanje snage ili pitanje terapije kulturom i umetnošću u teškim vremenima. Šalim se. Sve zavisi iz kojih razloga se ko bavi stvaralaštvom. LJudi koji se bave umetnošću, ne retko, jednim delom rade to i zato da bi lakše precesuirali stvarnost u kojoj se nalaze. To je i moj slučaj. U tom smislu pozorište je način da se makar virtuelno izađe na kraj sa određenim temama sa kojima niste u stanju da se razračunate u objektivnoj realnosti. A odnos realnosti i pozorišta, koliko teatar (ne)može da utiče na stvari? - Pozorište ima svu moć koju sebi dodeli, ako tako mogu da kažem. Granice najčešće nameću sami ljudi koji se bave njime i neke institucijalne prilike u kojima se odvija. Mislim da izgovora za nemoć, osim ljudske inercije i autocenzure, karakterističnih za nas - nema.