Omeđen samo maštom reditelja

Od Bitefa, jednog od najznačajnijih evropskih pozorišnih festivala, kako se često ističe, uglavnom se očekuje ono što (više) ne može da pruži ili što mu sve teže uspeva: da zadovolji (stalnu) glad za novim u teatru. Beogradski internacionalni teatarski festival osnovan je pre skoro pola veka kako bi ukazao na nove pozorišne tendencije, na ono prevratničko koje se sa modernošću podrazumeva. Dovodeći uporno i uprkos mnogim teškoćama najznačajnije stvaraoce, Bitef je osim što je obučio, vaspitao, formirao, istovremeno i razmazio svoju publiku. Držeći nas, sve vreme, u toku sa onim najboljim što je u tom času zaista bilo najbolje u svetu, u Bitefovom rečniku to znači tragalačko, inovativno, Bitef je izazivao glad koja je opravdano rasla. Uostalom, to se i htelo. No glad kao i svaka druga (neutažena) potreba, ubrzo postaje slepa. Dramatična napetost između htenja i onoga što je Bitef mogao da ponudi desila se, međutim, mimo njegove moći, ne tako skoro. Napetost između želja uvek nezasite javnosti i onoga što je moglo da se nađe na sceni sveta i bude prikazano u Beogradu, kulminirala je krajem devedesetih godina. Izazvan napisima u kojima se konstatuje kako je na Bitefu sve manje novoga, jedan od osnivača i stalni selektor Jovan Ćirilov je te 97’ godine skoro zavapio: „novo se pojavljuje jednom u deset godina ili ređe“. Ono što karakteriše današnji svet, njegov ne samo main stream već i ono što se nekad zvalo alternativa jesto to da ni najmanje ne pati od želje da menja bilo šta. U tom i takvom vremenu Bitef obitava i dalje uspešno, odnosno taman onoliko koliko je to moguće. Još u vreme kada se teatar delio na verbalni i neverbalni, Bitef je uspeo da ovaj drugi, učini sastavnim delom svakog pozorišta. I ne samo njega. Nije moguće zaboraviti, recimo, sjajne koreografije Saše Valc. Usledili su druga uskakanja i periodi uticaja. Setimo se interaktivnosti, postmoderne u teatru kada se osim ozbiljnih istraživača pozorištem provlačio ne mali broj netalentovanih kombinatora; videli smo veličanstveni nastup slavnih imena poput Jozefa Bojsa ili onaj tužni povratak Living teatra ili Euđenija Barbe. Ipak, kao prelomni trenutak poslednje decenije i po Bitefa, možemo označiti Bitef održan ratnih devedesetih koji je bukvalno omogućio LJubiša Ristić, igrajući nekoliko svojih predstava, to jest “Šećerane”, na Bitefu. U jednom razgovoru Ristić je tvrdio da je tada prekinuto održavanje Bitefa, teško da bi bilo nastavljeno. Nakon ovog, usko povezanog sa politikom i našom izolovanošću od sveta, stiže mitska 96, odnosno 30. Bitef kada je izvedena predstava “Tri života Lusi Kabrol” Teatra de Komplicite iz Londona, reditelja Sajmona Mak Barnija. Bila je to možda poslednja predstava dvadesetog veka koja je poput nekadašnjih koncerata Boba Dilana, na primer, uticala na način mišljenja. „Tri života Lusi Kabrol” su za jednu generaciju gledalaca bili isto što i Seks pistolsi za istoriju muzike: žestoki i uticajni i kratkog veka. Teatar de Komlicite se naime već bio raspao i samo se okupio da bi još jednom izveo predstavu koja je pozvana na tadašnji Bitef. Liči na doba heroja. Treći prelomni trenutak zbio se 2005. godine. Taj 39. Bitef je možda jasnije nego što je to bilo ranijih godina ukazao na neku (tehničku) novost. Sve tehnološke revolucija skoro da su prošle neopaženo pored pozorišta, u poređenju sa onim što teatar, sva je prilika, očekuje. Pozorište se naime od tog digitalnog doba nalazi pred velikim izazovom koje se zove svetlost. Stigao je takozvani 3 D. Ova vrsta osvetljenja i digitalne slike čije su mogućnosti omeđene samo maštom reditelja, pokazale su svoje superiornosti u dvema predstavama „Eraritjaritjaka“, Hajnera Gebelsa i „Just for show“ Lojda NJusona. I na kraju prošla, 2008. godina. Na 42. Bitefu je naime izvedena predstava “Štifterove stvari”. NJen autor, Bitefov povratnik Hajner Gebels imao je čast da stavi tačku na Bitef kakvog smo znali. U ovoj predstavi su izvođače zamenile mašine koje, sasvim je moguće, i danas negde rade, negde „igraju” tu svoju predstavu bez obzira na to ima li publike ili su u praznoj hali. Ovenčavajući je nagradom Gran pri “Mira Trailović” žiri je i simbolično potvrdio završetak jedne misije Bitefa. Ono što se mora shvatiti nakon ovog događaja, jer to je bio događaj, jeste da je došlo vreme za novu (opet to dosadno Novo) fazu ili će, kao u svim ostalim prilikama, neminovno uslediti dekadencija ne samo u simboličkom smislu Dokotrljavši se do ovogodišnjeg izdanja Bitefa može se reći da je reč o prvim znacima dešifrovanja mogućeg izlaska iz skoro ontološke krize. Svojim podnaslovom, bez obzira na to što je svaki podnaslov osim što je objašnjenje i proizvod naknadne pameti, ovogodišnji Bitef najavljuje rešenje problema na relaciji “kriza kapitala - umetnost krize” čime izlazi u susret svom proklamovanom cilju, trenutnom reagovanju na „pojave koje ga okružuju”. Ako se pitamo s čim će Bitef “izaći pred Miloša”, odnosno kako će se suočiti sa svetskom ekonomskom krizom ili krizom kapitala i u kom obliku, najpre pada u oči predstava „Sutra”, koreografa Sidija Larbi Šerkaujia. U predstavi učestvuju kaluđeri-ratnici koji dolaze iz Šaolin hrama nedaleko od planine Songšan u kineskoj pokrajini Henan, koji su 495. n.e. osnovali kaluđeri poreklom iz Indije. Državni savet Narodne Republike Kine je 1983. godine definisao hram Šaolin kao ključni budistički hram u državi. Sledeća predstava koja je izazvala najveću pažnju ne samo zato što njen autor čuveni Robet Lapaž, za čiji dolazak se prema sopstvenom priznanju Jovan Ćirilov borio veoma dugo, već što se očekuje prvorazredno pozorišno delo. Ono što je posebno zanimljivo sa stanovišta teme ovogodišnjeg Bitefa jeste tema Lapažove predstave. Veliki kanadski reditelj i dramski pisac, naime stiže sa svojim najnovijim ostvarenjem „Plavi zmaj“ u kome se bavi sudbinom kanadskih Kineza, pre svega likom Lamontanja, koji odlazi u šangajski kvart Mongašan, koji je u vreme današnjeg kineskog privrednog buma pretvoren u umetnički centar. Teško je poverovati da ova predstava najavljuje novo varničenje duha rođeno iz sukoba kapitala i umetnosti. U savremenom dobu, i ne samo u njemu, oni žive u simbiozi. Sačekaćemo kraj ovogodišnjeg Bitefa kada je na programu predstava Karl Marks „Kapital“, samo prvi tom i videti da li je na pomolu ostvarenje teorije zavere po kojoj će se rešenje problema savremenog sveta tražiti na Dalekom istoku. Ako se ovogodišnji Bitef ne zaglibi u formi već jasno postavi samo neko od „gorućih“ pitanja, sasvim je moguće da je na novom početku. Željko Jovanović