Čavez, Obama i kapitalizam u glavnim ulogama

Politika, ona aktuelna i ona sa istorijskim kontekstom, značajno je bila prisutna u većini vrednih pažnje filmova, dakle onih koji su posedovali izrazite sinematičke vrednosti. Iranska rediteljka i likovni umetnik Širin Neshat u filmu ”Žene bez muškaraca” (Srebrni lav za režiju), preko sudbine tri žene govori o osetljivoj temi: vojnom puču u Iranu 1953. godine; priča izraelskog film ”Liban” (dobitnik Zlatnog lava) reditelja Semjuela Maoza smeštena je u prvi dan napada izraelske armije na Liban 1982.; tajvanski film ”Princ od suza” reditelja Jonfana bavi se nama do sada malo poznatom temom: montiranim procesima navodnim simpatizerima komunista na Tajvanu posle odvajanja ostrva od Maove Kine; reditelj Mikele Plaćido u filmu ”Veliki san” govori o entuzijazmu mladih u Italiji 1968. godine, u vreme studentskih demonstracija o želji za suštinskim promenama i pokušaju da se utiče na zvaničnu politiku zemlje. Ipak, ovogodišnja Venecija ostaće u velikoj meri upamćena po dva dugometražna dokumentarna filma američkih reditelja Majkla Mura i Olivera Stouna, filmovima koji su o politici govorili direktno, otvoreno, iskreno i bez pardona. Kan je prvi, pre 7 godina, filmom ”Kuglanje za Kolumbajn” Majkla Mura, uveo u glavni festivalski program dokumentarne dugometražne filmove. To je na još upečatljiviji način urađeno dve godine kasnije kada je, opet Murov dokumentarni film, ”Farenhajt 9/11”, u konkurenciji ostalih igranih filmova, osvojio kansku Zlatnu palmu. Posle toga, uvrštavanje dokumentarnih filmova u glavni program vodećih festivala igranog filma, postala je stalna praksa. Spontano, kao reakcija na taj trend, dugometražne dokumentarne filmove počeli su sve više da snimaju i već renomirani reditelji igranih filmova. Sve to bio je veliki podsticaj za produkciju dokumentarnih filmova u celini jer su, gotovo preko noći, dokumentarni dugometražni filmovi počeli ne samo da se prikazuju na vodećim svetskim festivalima, već su u nekim vodećim kinematografskim zemljama počeli da ulaze i u redovan bioskopski repertoar, što se ranije događalo isključivo na nivou incidenta. Već od svojih prvih filmova („Rodžer i ja”, 1989, ”Kanadska slanina”, 1995), Majkl Mur je sebe autorski i etički precizno pozicionirao kao angažovanog pisca scenarija i reditelja čija je osnovna preokupacija bavljenje različitim problemima aktuelne američke politike. Svaku od tih tema, Mur je dokumentaristički analizirao tako što je konkretan politički problem tretirao sa stanovišta njegovog uticaja na svakodnevni život prosečnog Amerikanca. U filmu ”Kapitalizam: ljubavna priča”, koji je prikazan u konkurenciji ovogodišnje Venecije, tema prevazilazi američki i poprima globalni značaj. Kao polazište, Mur je na svoj način analizirao i dokumentovao uzroke pojave aktuelne svetske ekonomske krize koja je u značajnoj meri generisana problemima u američkoj ekonomiji. To je bio povod za analizu kapitalizma kao dominantnog ekonomskog sistema u zapadnom i ne samo zapadnom delu sveta danas, s posebnim osvrtom na liberalni kapitalizam američkog tipa. Koja je cena koju Amerikanci plaćaju kao posledicu nekritičkog obožavanja kapitalizma? Da li ”američki san” za ogroman broj Amerikanaca koji ostaju bez posla, ušteđevine i kuća, sve više prerasta u američku noćnu moru? Dokumentarno analitički i sa duhovito ironičnim komentarima, Mur ukazuje na pogubne posledice uticaja velikih američkih korporacija na globalnu svetsku ekonomiju i filmskim gradiranjem primera iz aktuelne prakse i izjava relevantnih ljudi iz oblasti politike, ekonomije, socijalne problematike, dolazi do značajnog zaključka da konflikt između demokratije i kapitalizma jeste nešto što više ne može da se ignoriše. Murovo stanovište je da demokratija podrazumeva princip funkcionisanja slobodnog društva u kojem se pojedincu garantuju sloboda izbora i jednakost a da kapitalizam, posebno onaj liberalnog tipa, na bitan način ugrožava te principe. Mur u jednom segmentu filma preispituje i odnos hrišćanske crkve i kapitalizma, odnosno etičkih normi hrišćanske tradicije i, s druge strane, kapitalizma kao sistema ekonomskog ustrojstva društva. Izjave visokih crkvenih velikodostojnika govore o tome da i tu, u sistemu vrednosti koje zagovaraju jedan i drugi sistem mišljenja, postoji konflikt. Na kraju filma, Majkl Mur kao narator, izgovara rečenicu za koju će mnogi na njujorškom Volstritu smatrati da ju je izrekao neko ko ili nije pri čistoj svesti ili neko ko nije ”patriota”. Ta rečenica glasi: ”Kapitalizam je zlo i protiv tog zla moramo da se borimo.” Oliver Stoun je sigurno najangažovaniji autor u američkom filmu u poslednjih 20 godina. Reč je, naravno, o političkom angažmanu. Gotovo svi igrani i dokumentarni filmovi koje je snimio, na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno, govore o pojavama, događajima, ličnostima koji su na bitan način odredili aktuelni politički, javni i socijalni život Amerike. Od filmova ”Salvador”, 1986, o umešanosti Sjedinjenih Država u organizovanje paravojnih formacija u El Salvadoru i ”Vod”, 1986, o vijetnamskom ratu, preko filmova o trojici američkih predsednika, filmova ”JFK”, 1991, ”Nikson”, 1995, ”W”, 2008, do dokumentarnih filmova o Fidelu Kastru – ”Komandant”, 2003. i ”Tražeći Fidela” 2004. i o Jaseru Arafatu – ”Persona non grata”, 2003, Stoun pravi svojevrsnu igrano-dokumentarističku sliku o jednom mogućem pogledu na američku i svetsku politiku na prelazu iz 20. u 21. vek. To je, naravno, njegova, lična i osobena vizura gledanja na te ključne pojave i ličnosti i Stoun je to uvek naglašavao. Time je neutralisao sve tadašnje i moguće buduće primedbe da nije bio ”objektivan” ili da je bio isključiv prilikom tumačenja događaja ili uloge pojedinih političara u ključnim trenucima u kojima se određivao smer američke, time i globalne politike. Kada je planirao da snimi film o kontroverznom predsedniku Venecuele Hugu Čavezu, Stoun je imao ideju da ispita i da na filmski zanimljiv način predoči, pre svega američkom auditorijumu, odgovor na pitanje: da li je Čavez zaista antiamerički nastrojen u meri u kojoj to predstavljaju mediji u Sjedinjenim Državama. Posle intervjua koje je u dva navrata napravio sa Čavezom, Stoun je shvatio da politička opcija ”kontroverznog predsednika” nije usamljena i da takav pogled na globalnu politiku Južne Amerike dele i lideri gotovo svih zemalja regiona. Onda je film proširen i usledili su razgovori sa predsednicima Argentine (Kristina Kiršner), Brazila (Lula da Silva), Bolivije (Evo Morales), Kube (Raul Kastro)....Ispostavilo se da je u pitanju nova i unisona strategija zemalja Latinske Amerike prema kojoj oni ne traže ništa drugo osim da sami, bez spoljnjeg uticaja, raspolažu potencijalima svojih zemalja, da sa Sjedinjenim Državama imaju ravnopravne odnose i da u finansijskom smislu budu nezavisni od Međunarodnog monetarnog fonda čiju politiku u bitnim stavkama određuju Sjedinjene Države. Nova strategija sastoji se u sledećem: zemlje Latinske Amerike više neće dozvoliti diktat koji bi dolazio iz Sjedinjenih Država. U oba filma, i onom o kapitalizmu i onom o novoj strategiji Južne Amerike, na samom kraju, dakle u formi epiloga, pojavljuje se novi predsednik Amerike Barak Obama. U Murovom filmu, Obama najavljuje reformu zdravstvenog osiguranja po kojoj će svi građani biti ravnopravni za šta ga konzervativna Amerika optužuje da uvodi socijalizam. Kod Stouna, Obama se pojavljuje na samitu lidera Latinske Amerike gde se rukuje i razgovara sa Hugom Čavezom, a neki američki mediji to karakterišu kao slabost predsednika i izdaju američkog sistema vrednosti. Suština je da je za obojicu reditelja pojava Obame na političkoj sceni Amerike zračak nade da bi Amerika, kao objektivno jedina velika sila, mogla najzad da postane pozitivni faktor u kreiranju globalne svetske politike. Naš ili neki drugi evropski čitalac ili gledalac mogao bi na sve to što su nam u dokumentarističkoj formi saopštili Mur i Stoun, da kaže: pa to svi već znamo. To jeste delimično tačno. Ali, treba imati na umu to da su obojica reditelja filmove pravili prevashodno za američku publiku i medije, ali i to da su ih snimili kao rezultat etičke odgovornosti stvaraoca da progovori o bitnim problemima današnjeg sveta, pogotovo o onim koji se, posledično, stavljaju na teret pogubne politike njihove sopstvene zemlje. Paskaljevićev nastup Na ovogodišnjoj Mostri, u programu Dani autora, prikazan je novi film Gorana Paskaljevića ”Medeni mesec”, prva srpsko-albanska koprodukcija. Bilo je to peto učešće Paskaljevića na programu Venecije i bilo je uspešno. Dvorana je bila puna na sve tri projekcije, reakcije uglavnom ”stručne publike”, dakle novinara i kritičara, bile su dobre a film je dobio vrlo dobre prikaze u italijanskoj štampi, medijima i dnevnom festivalskom izdanju lista ”Variety”. Značajno je i to da je film, posle premijerne projekcije, prodat za filmska tržišta Francuske, Španije i Nemačke. Najzapaženiji „glumac” Na Lidu je ove godine svega bilo manje nego obično. Bilo je manje dobrih filmova, manje novinara, čak manje glamura i filmskih zvezda. Od prisutnih glumaca, najveću pažnju medija privukao je, sasvim očekivano, DŽordž Kluni. Na konferenciji za novinare koja je bila posvećena filmu ”LJudi koji su buljili u koze”, u kojem Kluni igra jednu od uloga, dogodio se incident kada se jedan od novinara skinuo u donji veš na kojem je pisalo: DŽordž, odaberi mene. Sasvim neočekivano, veliku pažnju medija privukao je jedan drugi ”glumac” koji vrlo uspešno, već godinama, igra socijalnu ulogu političara. Naime, bez prethodne najave, na Lidu se pojavio Hugo Čavez kako bi prisustvovao premijeri filma ”Južno od granice” Olivera Stouna. Čavez se prošetao crvenim tepihom, otpozdravljao je publici i delio autograme. Iste večeri, u informativnim emisijama državne RAI televizije, vest o dolasku Čaveza objavljena je kratko, pred sam kraj emisije. To se dovodi u vezu sa lošim odnosima Čaveza i predsednika Italije Berluskonija.