Posebna prava nacionalnih manjina

Posle pakla holokausta kroz koji su prošli tokom nacističke industrije smrti, Jevreji su stekli poseban status. Kao žrtve ovog apsolutnog zla, oni su dugo bili tretirani kao emanacija apsolutne nevinosti prema kojoj se ostatak čovečanstva treba odnositi sa krajnjim poštovanjem. Svaki kritički govor na njihov račun, ma kakve vrste on bio, dovodio se u vezu sa prikrivenim antisemitizmom koji teži da relativizuje neviđene patnje kojima je bio izložen jevrejski narod. Naravno da je ovo ispoljavanje krajnje osetljivosti i saosećanja prema Jevrejima sasvim razumljivo i opravdano, posebno dok je sećanje na njihovu tragediju još sveže. Međutim, ono u sebi nosi i potencijalnu opasnost od sakralizacije Jevreja koja bi mogla da ih učini nedodirljivima. Ne tako davno u Francuskoj se povela velika rasprava u kojoj su učestvovali i jevrejski intelektualci koji su ukazivali na to da rukovodstvo Izraela, računajući na pijetet koji čovečanstvo još gaji prema stradanjima Jevreja, organizuje i takve vojne operacije protiv Arapa koje imaju za posledicu i ono što bi se moglo označiti kao ratni zločin protiv čovečanstva. Sakralizacija bilo čega što pripada ovozemaljskom svetu nije nikada donela ništa dobro jer ona može poslužiti kao ideološko sredstvo za prikrivanje ili opravdavanje ljudskih nedela. Niko, u načelu gledano, nije imun na ljudske slabosti i otuda svako može biti, u načelu gledano, podvrgnut kritici, pa i Jevreji. Ovaj tekst započinjem na ovaj način ne da bih pravio analogiju između Jevreja i manjina, već da bih ukazao na činjenicu da manjine ovde u Srbiji uživaju status, bar kada je o našoj liberalno usmerenoj teoriji reč, koji nije tako daleko od statusa nedodirljivosti. Veoma mali broj naših teoretičara liberalne orijentacije ima punu svest o tome da između manjinskih prava i građanske države ne postoji nužna, konceptualna, već samo uslovna, kontekstualna veza, veza koja postoji samo zahvaljujući nekom konkretno-istorijskom sticaju okolnosti. Naime, ustavi prvih građanskih država u modernoj eri, ustavi Amerike i Francuske, ne poznaju kategoriju posebnih prava koja bi se odnosila na kulturno-etničke manjine. Sem toga, u Američkoj deklaraciji o nezavisnosti i u francuskoj Deklaraciji o pravima čoveka nema govora o kolektivnim (grupnim) pravima koja se stiču na osnovu etničkog ili kulturnog pripadništva, već samo o univerzalnim građanskim pravima pojedinaca koja oni stiču na osnovu toga što su naprosto ljudi. Naši liberalno nastrojeni teoretičari često s ushićenjem navode demokratske domete Amerike, ali pri tome, svesno ili iz elementarnog neznanja, propuštaju da konstatuju njeno najveće demokratsko dostignuće, naime to što u ovoj danas najvećoj sili, iako ona predstavlja „čovečanstvo u malom”, postoje isključivo individualna prava, zahvaljujući tome što je u njoj nacionalnost, kao čisto državno-teritorijalna kategorija, strogo i konsekventno odvojena od etniciteta: ma koliko da su različitog etničkog porekla, svi državljani Amerike su po nacionalnosti Amerikanci. Naravno, neko može primetiti da u Evropi, za razliku od Francuske, Velike Britanije i Nemačke, postoje zemlje u kojima su formalno priznata manjinska prava. To je tačno. I meni ni na kraj pameti nije da osporavam legitimnost ustava tih zemalja. Ja samo hoću da ukažem na činjenicu da je u tim zemljama, pod pritiskom konkretno-istorijskih razloga, došlo do određenog kompromisa između čisto liberalnih i neliberalnih principa (jer prava koja se stiču na osnovu kulturno-etničkog pripadništva ne mogu imati status univerzalnih građanskih prava). Kompromis između različitih principa, koji nameće sam svet života, svakako treba prihvatiti. Ali, ukoliko se kao teoretičari prema stvarima odnosimo analitički, onda treba da razmotrimo i moguće negativne implikacije takvog kompromisa koje imaju svoje potencijalno izvorište u bitnim razlikama koje postoje između principa koji leže u temelju datog kompromisa. Naime, često se previđa da se građanska i posebna prava razlikuju po samoj svojoj strukturi. Građanska prava su, po svojoj definiciji, univerzalna i čisto formalna, te ona stoga ne mogu, sama po sebi, unapred determinisati pojedinčev izbor ideološke, kulturološke, religiozne, etničke itd. orijentacije. Drugim rečima, ona su sama po sebi ideološki i kulturno-etnički neutralna, što će reći da ne mogu, načelno gledano, biti u funkciji zaštite nijedne posebne ideologije, kulture i etnosa. Za razliku od toga, manjinska prava, po samoj svojoj strukturi, moraju uvek biti partikularna prava čiji nosilac nije čovek kao čovek, već čovek kao pripadnik određenog etniciteta, religije, kulture itd. Zato ta prava ne mogu imati neutralni karakter, već nužno uzimaju u zaštitu određenu kulturno-etničku tradiciju. Pošto su, dakle, građanska i posebna prava različite vrste i utoliko pripadaju različitim konceptualnim ravnima, između njih postoji uvek, makar u potenciji, izvesna napetost koja se može u manjoj ili većoj meri manifestovati u praksi. Pod pretpostavkom da pripadnici etničke grupacije koja je dobila posebna prava ispoljavaju tendenciju da se na izborima prevashodno opredeljuju za partije koje imaju predznak njihovog etnosa, tj. da biraju samo kandidate koji potiču iz njihove etničke zajednice, onda će to biti pouzdan znak da se oni, pri donošenju političkih odluka, rukovode kriterijumima etničkog pripadništva a ne političkim merilima. Drugim rečima, takvo njihovo kontinuirano ponašanje biće prepreka uspostavljanju demosa, tj. naroda u političkom smislu. Barak Obama, kao pripadnik obojene rase, ne bi mogao biti izabran za predsednika SAD da za njega nije glasao i zavidan broj belaca, tj. da se američki glasači nisu ponašali prevshodno kao članovi demosa koji su otvoreni pre svega za političku argumentaciju. Implicitna pretpostavka ideologa manjinskih prava je, međutim, uprkos njihovoj spoljašnjoj retorici, kulturno-etničko poimanje nacije, jer oni očekuju da će se i „manjine” i „većina” u sferi politike ponašati u skladu sa kulturno-etničkom pripadnošću a ne u skladu sa logikom demosa. U suštini gledano, po njima su pojedinci primarno članovi kulturno-etničkih skupina, a tek sekundarno individuumi. Ali, na temelju kulturno-etničkog shvatanja nacije teško je izgraditi građansku državu, jer njenu suštinu čine građanska prava koja, kao univerzalna i čisto formalna, ne mogu sama po sebi biti zaštitni znak nijedne kulturne tradicije: čim se ozakoni, pravo na slobodu govora implicira i pravo na radikalnu kritiku svake tradicije, dakle i one sopstvene; čim se institucionalizuje, pravo na slobodu udruživanja uključuje i mogućnost udruživanja pojedinaca čije je etničko poreklo različito; čim se formalno-pravno prizna, pravo na slobodu veroispovesti daje pojedincu i pravo da izabere drugačiji odnos prema religiji od onog koji su imali njegovi roditelji. Nasuprot tome, država koja bi počivala na kulturno-etničkim poimanjima nacije zahtevala bi prava koja bi, s jedne strane, štitila kulturnu tradiciju većinske etničke grupacije, a s druge strane, kulturne tradicije manjinskih etnosa. Jasno je da bi u slučajevima dubljih etničkih podela takva država u sebi sadržavala pluralizam političko-pravnih sistema. Paradigmatičan primer takve tvorevine je Bosna koja, budući da su u njoj duboke etničke podele pravno formalizovane, krajnje teško funkcioniše na globalnom nivou, i pored snažnih pritisaka spoljašnjih faktora – o tako nečem kao što je demos tu nema niti može biti govora. Dosadašnjim svojim opaskama ne želim nipošto da dovedem u pitanje postojeća manjinska prava u Srbiji, već samo da upozorim na to kuda sakralizacija posebnih prava, bilo da se ona odnose na manjine ili na većinu, može dovesti. Unutar naše teorije treba da se postigne širi konsenzus u vezi sa osnovnim pravcem razvoja Srbije na ovom planu. Hoćemo li, podstičući institucionalizacijom etničkih autonomija produbljivanje etničkih podela, utirati put svojevrsnoj „bosnizaciji” Srbije, koja bi značila njen definitivni oproštaj od građanske države, ili ćemo se zalagati za Srbiju koja neće, i pored toga što uvažava specifičnosti različitih kulturno-etničkih identiteta i ne odustaje od svake politike posebnih prava, zatvarati sebi perspektivu uspostavljanja države građana i s njom povezanog demosa. Ukoliko želimo ovo poslednje, onda treba da budemo svesni činjenice da je osnovno sredstvo zaštite manjina jemčenje bazičnih građanskih i političkih prava svim pojedincima, bez obzira na njihovo grupno pripadništvo, koje u sebe uključuje i intelektualni angažman u tom pravcu u sferi javnog mnjenja. U svakoj građanskoj državi grupna prava su nešto što se izvodi iz individualnih prava kao izvornih prava. U Evropi se polazi od pretpostavke da se posebna prava mogu razlikovati s obzirom na svoju integrativnu funkciju: polietnička prava (finansijska potpora izvesnim praksama vezanim za određene etničke i religiozne grupe) i specijalna reprezentativna prava (zahtev da se manjinama obezbedi zastupljenost u centralnoj vlasti) mogu doprinositi integraciji manjina u širu zajednicu; ali prava na autonomiju na etničkoj osnovi tretiraju se kao nešto što je bremenito dezintegrativnim potencijalom pošto ona podstiču manjinu da sebe posmatra kao separatan narod kojem pripada pravo da sam upravlja sobom – stoga se smatra da se ona teško mogu usaglasiti sa duhom građanstva koje svoju integrativnu funkciju može teško vršiti ukoliko nema zajednički pravni i politički identitet.