Šaran Benson

Krajem nedelje, baš me sa kafanama poteralo. U četvrtak, rintao sam u redakciji do sumraka, pa ajd sa Biljom do Dunava, da plaknem pluća sa severcem iz Pančeva. Smandrljamo se, po mraku, niz kalemegdanske zidine, sa kojih su, nekad, trojanske mrtve straže bdile nad slobodom Prijamove ugrožene države. Odradimo na keju šetačku turu, te ajd, uz stepenice što na Sabornu crkvu izlaze. I, tu, kod švedske ambasade, ablenduje mi neko iz besnih kola, i, zove me po imenu. I ko će biti? Milan, moj zet iz londonskog „Ašmora“, a kompanija mu teška dvadesetak milijardi, mislim, funti sterlinga. I strpa nas u limuzinu, i, vozi, nazad, na kej, u „Iguanu“ da slušamo džez! A u „Iguani“, zaista, pršti džez, a donosi se i „tvrdoš“, i, još jednom se uverim da sva ta firmirana, dozlaboga, aromatizovana vina nisu ni do kolena vinu Nikolinom iz Kleka. A moj zetonja, baš, se raspričao, oduševio se što u londonskom „Ekonomistu“, na stupcima gde je napisan in memoriam Tedu Kenediju, na istom mestu posvećena je dužna pažnja samoubistvu šarana Bensona teškog 58 kilograma a koji je živeo u jednom jezeru pored Londona. Tog Bensona su, naime, za života, pet puta pecali i u vodu vraćali. Ali, ovog puta, jednostavno, šaran Benson više nije hteo da živi, pao je u depresiju, ostavio ga je prijatelj DŽemsi. I, zaglavimo tako u „Iguani“, iza ponoći, uz džez i „tvrdoš“. U Gročansku stignemo u gluvo doba noći, i, onako, misleći na šarana Bensona, daljincem na plazmi ulovim – Raspućina. Uhvatim ga, in flagranti, kada je i rusku caricu povalio, a pre toga joj je pričao kako je i on na Atosu bio. I, prvo što je čuo i video bilo je dahtanje dva gola kaluđera iz obližnjeg žbuna. E, sad, Raspućin carici nije rekao u kom je manastiru bio; da li u grčkom Vatopedu, ruskom Pantalejmonu ili u našem srpskom Hilandaru? Tek, setio sam se da su i mene hilandarski „topli“ kaluđeri jurili čim su me na manastirskoj kapiji spazili. Morao sam, brale, u ćeliju, u prvi mrak da se sklanjam, sanduk za drva na vrata da stavljam i da na njemu sedeći naslonjen leđima na vrata, spavam. Da, tada sam, nekako i sa pravoslavljem raskrstio, bilo je to godinu dana pre Černobilja... Da bih se smirio od hilandarskih uspomena uzmem, pred zoru, da čitam „Crkvensku istoriju“ Jevsevija Pamfila koju je 1871. godine, u Beogradu, štampao Teodosije Mraović, arhimandrit i profesor bogoslovije. I, gle naletim na Markionijevu jeres koja „govoraše da Isus Hrist ne je bio čovek nego opsena“. A tu je i jeres Simaha koja je učila da su „Isusa Hrista rodili Josif i Marija“. O, kako bi ovaj srpski svet drugačije izgledao da su ove jeresi na Nikejskom saboru pobedile! Nego, i u petak u redakciji rmbalo se od ranog jutra. Ali, nekako ti lakše kad znaš da je uveče „korporacijska žurka“ kod „Kovača“. I, uzizim se, nagizdim se, pa ajd sa Biki u „Kovač“, gore kod Trošarine. Oh, kako sam se na korporacijskoj žurki razgalio, mladosti sam se, moj bajo, vratio. Jer, prašila je živa muzika iz onih dana kada je sve bilo moje, od Floride do Kašmira. I, đuskalo se žestoko, bio sam mokar do gaća. Ali takva je korporativna žurka, takav je korporativni kapitalizam; i u firmi i na žurci, znoji se kapital, cedi se profit, a kada nam, opet, dođe socijalizam, a doći će, prvo u Americi, ako je verovati Obami, e, onda ćemo, ponovo, slatko samoupravljati i divno se zezati. Ali, tu Jung, odmah, interveniše i uz neko italijansko vino, na uvo mi šapuće: “Ako se i vrati socijalizam biće to korporativni socijalizam, a ne ono vaše Kardeljevo zamajavanje, da ne kažem, zajebavanje.“ U tri po ponoći smo iz „Kovača“ peške za Gročansku krenuli, da bi malo pluća provetrili, a čujem da je Lidija, tamo, negde, kod Autokomande štiklu slomila i bosa za Karaburmu otišla. U subotu, oko podne, Aleksandra me, lukavo, probudila; pustila mi je Boba Dilana. Zna mala šta mi srce širom otvara. Priznam joj da je „Uzjaši vetar“ moja himna koja može i na sahrani da mi se svira, a ona više voli „Aj vont ju“, brži joj je ritam, ko veli, brže se tako stiže do Vimbldona i Rolan Garosa... Čvrljim se na suncu, u ligeštulu, a onda otvaram požutelu, nekad narandžastu fasciklu sa „privatnom poštom“ Mladena Đ. Protića koju mi je, za potrebe romana, predala njegova praunuka Kaća. I, prvo, naletim na Protićevo punomoćje kojim ovlašćuje ćerku Olgu da mu podiže penziju. Jer, od jeseni 1944. bio je prikovan za postelju pošto su ga na njegovom imanju, ispred kuće u Guči, pored reke Belice, premlatili četnici sa Oplenca. Štooo? Zato što je njinom vojvodi rekao da je Sava Nemanjić bio jevrejski sluga te da je ubijao prave, najbolje Srbe koji nisu hteli da prime „židovsku veru“. I, tu u, zadnji čas, primetim da je punomoćje za penziju pisano 19. septembra 1944. i, evo, posle 65 godina, 19. septembra 2009. ono je u mojim rukama! Prođe me jeza od ove „koincidencije“, a Jung sedi na šamlici i samo se smeška, a sve pušeći iz srebrne patarenske lule: „Kako ne vidiš, dečače, šta sve za tebe činim! Nisam li ti, na tenderu, spasio NIN od Koštuničinih tajkuna i predao ga u sigurne švajcarske ruke? A, evo, sada ti sakupljam i građu za roman o tom Mladenu Protiću, bogumilu iz Guče, tvom astrološkom blizancu čiji je život sličan tvom, kao jaje jajetu! I, treba li još da sednem da ti napišem taj srpsko-švajcarski roman oko koga se gnezdiš kao matora kvočka na jajima?!“ Tu sagnem glavu, otrpim grdnju... U nedelju zapalimo na Adu. Usidrim se u „Sansetu“, a Biki i Sale vitlaju rolerima oko jezera. Kad, eto, pored mene Ivane i njenog Bore. Ona me pita; šta radim? I kako da joj kažem da i kad na Adi zveram u nebesko plavetnilo, da i tada mastilom od bele gnoze, pišem po nebu krupnim belim slovima poslednje rečenice mog romana o Mladenu Protiću... Onda, eto, na rolerima mojih devojaka, i, zaplivamo, odmah, u jezero na drugu obalu koliko da završimo kupačku sezonu. A ko zna da li ću se na Savskom jezeru ikad više okupati? Jer, ako Srbin i Hrvat dogodine lete zajedno u kosmos, onda se to planeti Zemlji nešto gadno sprema. Možda kiša meteora padne ranije nego što stari kalendar Maja predviđa? A kada sam na terasi, u ligeštulu, u dubok san utonuo, moja Crna iz Vrčina, ovako me tešila: “Ne boj se, ako i padne kiša meteora, tebe čeka Mladen Protić u nebeskoj Srbiji, a ona je na Sirijusu, malo levo od Kumove slame... A šaran Benson je, bajdvej, bio gej.“