Pohvala zadrtosti

Dogodi li se da i Vlada Srbije na kraju bude formirana uz pomoć socijalista, rasplet u Demokratskoj stranci mogao bi da bude obeležen teškim paradoksom. Naime, sudeći prema raspoloženju partijskih odbora, mogla bi to da bude ubedljiva personalna pobeda Borisa Tadića. Ali ako bi se tada DS i Tadić osvrnuli, videli da je kasno i da su spaljeni svi mostovi prema ostatku onoga što se naziva demokratski blok, bila bi to pobeda politike Čede Jovanovića. Naravno, reč je o Jovanovićevom nezaboravnom govoru na Glavnom odboru DS, gde je zastupao ideju da se Koštunica i Labus stave na muke tako što će vladu bez podrške DS morati da prave sa onima sa kojima su je rušili - radikalima i socijalistima. Onaj ko misli da je taj paradoks preterivanje, neka navede jednu izjavu marginalizovanog Jovanovića u kojoj je sledio Tadićev osnovni ton, i neka navede jednu izjavu favorizovanog Tadića u kojoj nije bar nastojao da sledi osnovni Jovanovićev stav. To, naravno, ne govori o njihovim karakterima, čak ni o odnosu snaga, već o predizbornom usijanju u kome, po definiciji, svi drže korak sa najglasnijim, a ne sa najumerenijim.

Tadić bi mogao gotovo spokojno da sačeka partijske izbore 21. februara i da kao verovatan pobednik nastavi pregovore o vladi u umerenijem tonu. Mogao bi kada bi monopol na ekstremiste pripadao njegovoj i partiji Tome Nikolića. Tadićev problem je što se mostovi spaljuju i sa druge strane. Jer mnogima u okolini Vojislava Koštunice sve više se dopada jedan tako radikalan rasplet - pobeda Čede u Tadićevoj koži. Sa jedne strane, izgovorili su taj tabu - socijalisti - i, po svoj prilici, zadržali šanse da prežive. Istovremeno, zvuči zavodljivo imati vladu, makar i sa tankom podrškom od 131 poslanika, u situaciji kada vam opoziciju predvode Toma Nikolić i Čeda Jovanović, ako ne kao jedan od personalnih lidera DS, a ono makar kao senka političkog koncepta koji je u trenutku usijanja pobedio u toj partiji. Jer, lider radikala, kako god na izborima prolazio (pod uslovom da nema apsolutnu većinu), biće za Zapad politička parija i nepoželjan partner, čega će se, koliko mogu, pridržavati i domaći akteri.

Sa druge strane, Jovanović ili DS sa teretom pobede njegovog političkog koncepta još više će biti pod hipotekom svih onih imena koja se pominju (i tek će se pominjati) na procesima za organizovani kriminal, bar na način na koji su Jovanovića na obnovljenom suđenju za Ibarsku magistralu pominjali optuženi Nenad Bujošević Rambo i Nenad Ilić. Ne treba zaboraviti još jedan apetit koji ujedinjuje DSS, G17 plus i monarhiste: svi oni veruju da će sa Tadićem i Živkovićem u opoziciji lakše pokretati istrage protiv grešnih među demokratama nego ako bi s njima u vladi morali da čuvaju mir u kući.

Zato nema nikakve sumnje da se Demokratska izlaskom iz pregovora našla na onoj ivici ponora u koji je tri godine ranije upao Vuk Drašković (“Zovi ga, Spasoje!”). Nema sumnje da je toga bio svestan i Boris Tadić, ne samo kada je nastojao da sa Koštunicom pronađe rešenje (većinska vlada, Maršićanin privremeni predsednik parlamenta) nego, još više, kada je u utorak očajnički pokušao da taj plan, koji je odbio Živković, spasi objavljujući šta bi dan ranije predložio partnerima da pregovori nisu prekinuti. Naravno, to što se Tadić u tom papiru saglasio da Dragan Maršićanin bude predsednik parlamenta do izbora vlade (oročen na mesec dana), svedoči da on želi da DS zadrži u pregovorima i da cela stvar nije zakovana do kraja. Ali, sa druge strane, Živkovićev demanti da je ikome u DS palo na pamet da podigne ruku za Maršićanina, dokaz je da ta partija ipak nema pregovarački koncept kao i da se nalazi u onoj vrsti krize kada tvrdoglava i ekstremna rešenja jesu poslednja utočišta narušenog samopoštovanja, draga uhu bar koliko i opasna po život.

Ta poslednja neusaglašenost demokrata samo je pokazala da oni bar do svog partijskog raspleta neće biti u stanju da se uključe u pregovore. Osim toga, Živkovićev demanti, jednako kao što je pre toga ismejao Koštunicu predlažući za šefa parlamenta Gordanu Čomić i tražeći ministarstva koja mu ne bi dao ni rod rođeni - sve je to otvorilo prostor za najubitačniji argument za pridruživanje socijalista “demokratskom bloku”: Srbija se od radikala brani socijalistima. Jer, nema nikakve sumnje da bi Koštunica, da se nije usudio da traži podršku Dačića i Vučelića, morao da pristane na nove izbore. Jednako, nema nikakve sumnje da bi sve partije nekadašnjeg antimiloševićevskog bloka na tim izborima bile kažnjene povećanom apstinencijom birača i da bi radikali povećali svoj procenat moći.

Iako ljut zato što je razrokost Tadića i Živkovića pročitao kao još jednu medijsku manipulaciju da bi se javnost okrenula protiv DSS-a i G17 plus zbog “sporazuma” sa Miloševićem, Mlađan Dinkić je iste večeri pozvao demokrate da glasaju za Maršićanina i dobronamerno im obećao da će biti vraćeni u pregovore o vladi. Iako demokrate nisu podržale Maršićanina, koji je sa socijalističkim glasovima izabran u sredu, većina analitičara veruje da još postoje šanse da se Tadićevi vrate u pregovore.

Analitičari se, naravno, rukovode političkom logikom. Problem je, međutim, što je cela priča o vladi, i to ne samo na strani demokrata, postepeno iz sfere političke logike prešla u nepredvidivu ravan psihologije. Logika, dakle, nalaže da se DS u dosadašnjim pregovorima vodila uzdahom olakšanja iz izborne noći da “nema demokratske vlade bez Demokratske stranke”. Takav ekskluzivan položaj vodio se i procenom da su Koštuničine akcije na međunarodnoj sceni još uvek toliko klimave da se neće usuditi da ulazi u bilo kakav savez sa radikalima i socijalistima. To je, naravno, povećalo cenu akcija demokrata, kojima su rasli apetiti od podrške manjinskoj vladi, do zahteva za učešće u izvršnoj vlasti.

“Povećanje zahteva jeste počelo kao taktički potez, kao neka vrsta konsenzusa među suprotstavljenim strujama u stranci, ali je u jednom trenutku sve otišlo tako daleko da više niko nije mogao da se vrati nazad”, reći će NIN-u početkom nedelje jedan funkcioner Demokratske stranke blizak Borisu Tadiću.

Dakle, politička logika nalaže da se DS, makar i da je u svemu što zahteva u pravu, našao nasuprot ostatka demokratskog bloka i da se na neki način ispisao iz njega. Ista ta logika vodi na zaključak da politički pragmatičari iz SPS-a, koji postaju dopisni članovi istog tog bloka, čak i kada ništa ne traže zauzvrat, podrškom Maršićaninu i vladi dobijaju više nego što bi ikada mogli da daju: mogućnost da pokažu da je dovoljno Miloševiću isključiti telefone, pa da ta partija podrži novi ustav, reformske zakone i da dođe u priliku da ponudi dokaze da nisu oni otpre. Politička logika nalaže da će DS u opoziciji sa radikalima, kada god poželi da zaljulja vladu - a to se ne propušta - najpre morati da se dogovori sa Nikolićem, bar toliko ko sa koje strane da pogura.

Nepravda ulazi u cenu: Ivica Dačić i Milorad Vučelić stubovi reformi, a Boris Tadić i Slobodan Gavrilović predstavnici antidemokratskog bloka. Za to vreme, ideja da će Tadiću neka godina u opoziciji omogućiti da reformiše i očisti stranku uz pomoć policije i pravosuđa, ravna je onoj tezi da će radikali bez Šešelja načisto da propadnu. Naprotiv, demokrate u opoziciji jesu stranka koja preko noći ostaje bez dobrih starih sponzora, upravnih odbora, tendera, moći, direktorskih mesta - svega što ih je poslednje tri godine okupljalo - i još ako Tadićevim reformama pripomogne policija, eto ambijenta da procvetaju najzadrtiji, da se u prsa udare najekstremniji, eto argumentacije za one koji veruju da je demokrate ubilo previše dobrote, da im je glave došlo što već 6. oktobra nisu pristupili konačnim rešenjima.

Drugim rečima, čak i po cenu da Tadić pobedi na partijskim izborima, DS izvan svake priče sa Koštunicom, Labusom i Vukom biće grupa koja živi na ivici šume i sanja dan kada će da se vrati i kada neće propustiti priliku da napravi 6. oktobar. Problem je što postoje i oni u bloku stranaka nove vlade koji priželjkuju upravo takav DS.

Da bi se videlo koliko je takva teza preterivanje, dovoljno je obratiti pažnju na argumentaciju kojom se vodi polemika unutar DS. Dovoljno je videti kako jedan od marketinških mudraca iz Jovanovićevog tabora voli da Tadića nazove “lepoticom”, pa da se zaključi da je argumentacija iz sfere sivih ćelija sišla do ispod pleksusa. “Nas koji smo uz Tadića optužuju da smo za ‘demačoizaciju’ DS. Kao, oni su muškarčine, a mi smo mekušci”, požalio se “Nedeljnom telegrafu” Dragan Šutanovac.

Ni ostale optužbe koje dolaze na Tadićev račun nisu odmakle iz sfere iracionalnog - kako želi da uhapsi pola stranke, da sklapa saveze sa svima koje je Đinđić oterao iz DS, da namerava da partiju izruči Koštunici.

U takvoj situaciji, kada se DS našao pod pritiskom osvetničkog dela javnosti i kada se u stanju bliskom paranoji očekuje formiranje vlade i prvi potezi Ministarstva policije, Tadić može da uradi nekoliko stvari, ali nijedna od njih nije ozbiljan ulazak u pregovore sa Koštunicom, posebno kada mu iz DSS-a pomažu porukama o “sanitarnom otklonu”.

S jedne strane, može da odustane od oštre borbe i priprema za izbornu skupštinu. Tada bi mogao da se zadovolji čašću predsednika DS, koji će biti okružen potpredsednicima iz drugog tabora, čime neće imati stvarnu vlast ni mogućnost za korenite promene. Takvo rešenje nije strano njegovom mentalitetu čoveka koji u životu ume da se zabavi čak i ako nije na vlasti.

Drugo rešenje jeste istrajavanje u borbi, suočavanje sa rizicima, sve do onog poslednjeg - šta ako zaista pobedi Živkovića i Čedu. Prvo, Čeda i Živković - zajedno ili svaki za sebe - moći će da naprave svoje partije, koje će se proglasiti za naslednice izvornih Đinđićevih principa. Ne samo da će ta nova partija/partije moći da bude parlamentarna nego će biti u stanju da otcepi deo biračkog tela DS po onoj logici da generalno osipanje podrške svakoj partiji povećava udeo onih glasača koji podržavaju radikalnije struje te partije.

Kada je reč o pregovorima o vladi, politički blef demokrata postao je, dakle, njihova stvarnost iz koje će teško i sporo izlaziti. S druge strane, u sferu stvarnosti je prešao i politički blef DSS-a da će, ako demokrate budu previše zatezale, zatražiti podršku neke od partija Miloševićevog bloka. Zato nema nikakve sumnje da je ono što je Dejan Mihajlov poručio u ponedeljak - da nikakve ponude DS-u više ne važe - značilo da su na političkom tržištu intervencijom kooperativnih socijalista akcije DS drastično pale. Takođe ne treba sumnjati da u DSS-u ima mnogo onih koji veruju da su im iz DS za protekle tri godine prilično ostali dužni i da će se takvi podeliti na dve grupe: na one koji će, ako se stvar sa vladom oposli uz pomoć socijalista, biti protiv obnavljanja bilo kakvog dogovora sa DS i one koji će biti za dogovore, ali će nastojati da cenu ponovo formiraju u skladu sa novim kretanjima na političkom tržištu. Naravno, biće to bedna cena.

Drugim rečima, ni DSS se neće lako vraćati na pozicije pregovora, a ono što bi u svemu moglo da bude utešno, jeste da će o celoj stvari na kraju da odluči Koštunica. Samo, šta će da odluči ako skupština DS, recimo, ponudi jedan rasplet, ali u paketu sa još dva zapleta?