Povratak u budućnost

Šta bi moglo biti lepše od osećaja da ste ponovo živi? Stegnete daljinski do pucanja, sočno opsujete da vas čuje komšiluk, a onda se sjurite do automobila i pravac Trg. Nacija koja je jedini ventil i globalno priznanje pronalazila u sportu konačno je prodisala sa neočekivanim uspehom košarkaške reprezentacije na Evropskom prvenstvu. „Otpisani“, „12 žigosanih“ i kako smo ih sve nazivali, i pre početka osuđeni na propast, vraćaju se sa Evropskog šampionata u Poljskoj sa srebrom oko vrata. Prvom medaljom još od svetskog zlata 2002. godine koje je odavno prekrila patina i na koju smo toliko bili ponosni. Strahovali smo da ćemo se Indijanapolisom hvaliti kao navijači Crvene zvezde Barijem ili Partizana 1966.: „Deda, jel’ se sećaš kad smo...“. Ma, koga je briga šta se dešavalo u prošlom veku. Prošlom milenijumu! Danas je sadašnjost, a Srbija od nedelje ponovo igra košarku. Istina, korak od sedam godina bio je dugačak i spor, poljuljan gubitkom vere u svetinju u koju smo se kleli od početka 60-ih i prvog srebra na evropskom prvenstvu. „Iskreno, nisam očekivao ovakav uspeh. Ko kaže da jeste, ne govori istinu. Momci su, međutim, pokazali da imaju kvalitet i srčanost, da se ne plaše nikoga i da se ne predaju. Ovo je ekipa jedne generacije, s dosta talenta i potencijala. Miloš Teodosić ima karakter i sve osobine pravog lidera. Ipak, ne želim da bilo kojeg igrača posle samo jednog takmičenja proglasim vođom. Vođa se postaje godinama, kontinuitetom. Mali je dobar, ali mora još dosta toga da pruži. Isto važi i za ostale igrače. Dočekali su svoj trenutak, ali svako naredno takmičenje donosi novo iskušenje. Skloni smo da nekoga veličamo, a onda preko noći sve zaboravimo” – kometariše za NIN legenda jugoslovenske košarke, Dražen Dalipagić. Svaka reprezentacija imala je lidera na terenu. Stariji pamte Radivoja Koraća, srednje generacije Krešimira Ćosića, Dragana Kićanovića i Zorana Slavnića, a mlađi Vladu Divca, Žarka Paspalja, Dejana Bodirogu, Predraga Danilovića i Saleta Đorđevića. Dalipagić, pak, smatra da je vođa ove generacije selektor Dušan Ivković. „Uspeh se slaže u slojevima, a Duda je prvi, najvažniji sloj. On je trener i pedagog koji od prvog dana stvari postavlja na svoje mesto. Zna sa igračima i svi ga slušaju. Tako je bilo i pre 30 godina kada je počinjao. Osvojio je nebrojeno puno trofeja i medalja i ne verujem da bismo bez njega u Poljskoj bili na pobedničkom postolju“. Na pitanje da li bi ovoj generaciji trebalo do kraja pružiti šansu, ili očekivati da se u nacionalni tim vrate igrači koji su iz raznoraznih razloga odbijali pozive, legendarni Praja kaže: „ Vidite, Duda uvek zna šta radi. Tačno zna ko mu je potreban i bez koga može. Mali Raduljica se tek ispilio, a bez problema može da igra na svetskim prvenstvima i olimpijskim igrama. Pustite Dudu da radi svoj posao i svi ćemo biti zadovoljni. Što se iskusnijih igrača tiče, mislim da će pozvati Darka Miličića koji je odličan košarkaš. Bilo mu je potrebno malo vremena da se pronađe. Možda mesto postoji i za Igora Rakočevića, dok je Jarić recimo, po meni, završio reprezentativnu karijeru. Ne zato što sumnjam u njegove sposobnosti, već zbog toga što na njegovoj poziciji imamo daleko bolje igrače”. Dušan Ivković je poznat kao trener koji radi transparentno i koji ne voli da mu se sa strane mešaju u posao. Sa igračima govori direktno, bez posrednika. Saša Đorđević smatra da je Ivković pokazao da je i dalje jedan od najboljih evropskih stručnjaka. „Ulio je samopouzdanje mladim igračima, samim tim što se rešio nekih poznatijih i zvučnijih imena. Pokazao je da veruje u ovu ekipu i da će s njom biti do kraja. Mislim i da ove klince ne bi trebalo da porede sa mojom generacijom u kojoj su igrali Divac, Paspalj, Danilović, Savić, Bodiroga... Svako vreme ima svoje heroje. Pustite ih da žive, da stvore svoj identitet. Pratim ih dugo kroz mlađe kategorije i nisam iznenađen rezultatom na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Najavili su potencijal, ali smo mi, nažalost, bili zauzeti drugim stvarima. Vreme je da im se izvinimo i čestitamo što su srpsku košarku vratili na svoje pravo mesto” uveren je Đorđević. Srebrna reprezentacija iz Poljske trebalo bi da vrhunac dostigne na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine. Upravo je to decembra 2007. godine, kada se i prihvatio posla, rekao selektor Ivković, koji se obavezao da će uz Srbiju ostati do Olimpijade. „Dobili smo okosnicu tima koji će se naravno svake sezone dopunjavati novim, mladim i talentovanim košarkašima. Nenad Krstić se već dokazao u NBA ligi i pravi je kapiten. Novica Veličković i Milenko Tepić su nosili Partizan, a sada igraju u takođe velikim klubovima, madridskom Realu i Panatinaikosu. Tamo će kroz jače utakmice dobiti priliku da napreduju brzinom svetlosti od čega će ogromnu korist imati i naša reprezentacija. Miloš Teodosić je u Olimpijakosu, zbog strašne konkurencije, bio u drugom planu. Mislim da je Atinjanima sada jasno da su pogrešili. I, ostali igrači više neće biti isti posle ovog evropskog prvenstva. Okrenuli su nove stranice u svojim životima i sada će se od njih, počev već od Svetskog prvenstva 2010. u Turskoj, očekivati pobede i odličja”, sumirao je Đorđević. A, da li ova reprezentacija ima sve potrebno da veže dva-tri uspeha? Jugoslavija je poslednja na evropskim prvenstvima odbranila titulu (1995. i 1997. godine), posle čega su krunu osvajali Italija (1999.), ponovo Jugoslavija (2001.), Litvanija (2003.), Grčka (2005.) i Rusija (2007.). Trener španske Taukeramike Duško Ivanović smatra da kada se ekipa prvi put pojavi u ovakvoj postavi i još osvoji medalju, onda u nju niko ne sme da sumnja. „Mladi, neiskusni igrači teže oscilacijama sve dok potpuno ne postanu zreli. Tada mogu da reše finala, čak i kada su indisponirani. Za srpsku reprezentaciju je trenutno najvažnije da igra disciplinovano. Košarkaši bez pogovora moraju da slušaju selektora Ivkovića i onda neće biti zime. Timska igra je ključ vašeg uspeha. Svako je iskoristio svojih pet minuta. Zato i ne čudi da je najbolji skakač u pobedi nad Slovenijom bio plejmejker Stefan Marković. Protivnici nisu znali koga da čuvaju, jer je opasnost pretila od svih 12 igrača. Ne mogu da kažem da će Srbija izgubiti ako podbaci Teodosić ili Krstić. Zaigraće Mačvan, Bjelica ili neko drugi,” primećuje Ivanović. Stručnjaci, ali i navijači, primetili su da ne pamte kada su naši reprezentativci poslednji put trčali kao sada u Poljskoj. Nekada se znalo ko gine u odbrani, a ko samo šutira i kupi lovorike. Kod Dude, međutim, svi moraju da nose vodu. „Fizički ste dobro spremljeni. Selektor Ivković je motivisao igrače da ’grizu’ u odbrani, što je nemoguće ako ste bez snage. Mislim da je srpskoj reprezentaciji u Poljskoj nedostajalo više iskustva u napadu, u odlučujućim trenucima. Takođe, pozicija krila-šutera je bila slaba tačka. Veličković je klasična ’četvorka’, sa mekanom rukom. Međutim, više je odvlačio protivničke igrače u stranu nego što je šutirao. Tako je oslobađao prostor Krstiću i Peroviću da odigraju „jedan na jedan“ pod košem. Ispostavilo se da je to bilo odlično rešenje. Žrtvovao se za ekipu, što je odlika velikih igrača”, hvali reprezentativce Ivanović. Prethodnih nekoliko evropskih prvenstava rezultatska neizvesnost je postojala samo u finalu. Nažalost, u finalu protiv Španije nije bilo neizvesnosti. Španija je demonstrirala da je najbolja ekipa, mada mnogi smatraju da velika koš razlika, (85-63) ne odražava pravi kvalitet Srbije. „Slažem se da je EP u Poljskoj bilo zanimljivo. Međutim, više je bilo neizvesno nego toliko kvalitetno. Mečevi su se završavali sa jako malo koševa. Nije bilo važno ko će poslednji pogoditi, već ko će se poslednji odbraniti. Nestali su vrhunski igrači, košgeteri i sve se svelo na odbranu. Mislim da evropsko prvenstvo nije donelo ništa novo, bar ne za nas trenere. Gledaoci su svakako mogli više da uživaju”, kaže Ivanović. Treneri znaju da se evropski prvak ne postaje preko noći, već višegodišnjim i mukotrpnim radom. Srbija je uvek imala talente i široku bazu, što potvrđuju rezultati mlađih selekcija. Ipak, za smenu generacija nismo bili spremni. Polako su „nestajali“ Divac, Danilović, Bodiroga, Đorđević, Tomašević, Stojaković, a neki novi nisu dolazili na njihova mesta. Razočarani i prevareni klinci su poslednjih godina prestali da igraju basket i otišli su među tenisere i odbojkaše. Ko može da ih krivi? Takođe, slike iz školskih dvorišta i sa košarkaških terena podsećale su na scene iz filmova Stivena Kinga. Izlomljene table, iskrivljeni obruči, svuda razbijene flaše...Dani kada se na „Ranču“, preko puta starog „Merkatora“, na kojem su stasali Đorđević i Jarić, satima čekalo da se odigra „tri na tri“ daleko su iza nas. Danas je taj teren uglavnom pust, ali valja se nadati da će Teodosić, Tepić i Mačvan postati idoli nekim novim klincima. „Sada je najvažnije da nastavimo da radimo sa mlađim kategorijama. Reprezentacije ne mogu godinama uspešno da igraju u jednoj postavi. Potrebna je sveža krv, kao na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Do Olimpijade u Londonu ostale su još tri godine, što je i mnogo, ali i malo. Da nije došla ova medalja, ko zna šta bi se dogodilo? Verovatno bi košarka dodatno izgubila na popularnosti. Javnost bi joj još jednom okrenula leđa i trebalo bi ponovo da se krene iz početka. Ovako, svi jedva čekaju novo takmičenje, jer konačno imaju čemu da se nadaju”, kaže bivši selektor Svetislav Pešić.