Zagreb kao NJujork

Cinici kažu da je životni cilj svakog stanovnika Hrvatske da pre pedesete godine ode u penziju, kako bi do pedesete mogao da priča protiv države. A posle, šta bude. I sa državom, i sa njim. Od ukupno četiri i po miliona stanovnika Hrvatska ima 1,2 miliona penzionera. NJihova prosečna penzija iznosi oko dve i po hiljade kuna ili oko trideset hiljada dinara. U državnoj kasi zato nedostaje najmanje deset milijardi kuna ili više od sto milijardi dinara. To je tamna strana života kakvu poslednjih godina živi prosečan Hrvat čije su plate i penzije od ove godine pod dodatnim udarom „kriznog poreza“, uvedenog zbog opšte recesije. Nešto više svetlih tonova, barem kad je novac u pitanju, ulazi u život bivših ratnih veterana. Skoro sedamdeset hiljada ovih ljudi je u penziji, a da uglavnom nemaju više od 35 godina. Nemaju ni odgovarajuće škole, za kontinuirani rad su nesposobni zbog ratnih trauma. Mesečno primaju penziju koja se kreće od osam do deset hiljada kuna ili od 90.000 do više od 100.000 dinara. Što višestruko nadmašuje prosečnu platu u Hrvatskoj procenjenu na hiljadu evra. Penzija je ovde zato nedosanjani san mnogih koji žale što nisu radili u vojsci ili policiji, a i pored toga četvrtina hrvatskih penzionera otpada na one sa vidljivim ili nevidljivim invaliditetom. Bilo da je reč o ratnim veteranima sa psihijatrijskim potvrdama o „vijetnamskom sindromu“ koji uz penzije navedenih iznosa dodatni „džeparac“ zarađuju kao vlasnici kafića, restorana ili apartmanskih naselja na Jadranu, ili zaboravljenih „invalida rada“ koji ne mogu da žive bez pomoći države. Koja ih se više ne seća. Ni njih, ni rada. Hrvatska je zato postala jedna od najskupljih zemalja u regionu. Socijalne razlike su poput onih u meksičkim sapunicama gde dva odsto najbogatijih živi u vilama s bazenima i teniskim terenima, dok se ostatak nacije guši u kartonskim naseljima iz predgrađa velikih gradova. Nije sve tako crno, spremno će potvrditi državna statistika i objaviti da se u Zagrebu živi bolje nego u većini zemalja bivše Jugoslavije i istočne Evrope. O ostatku sveta da se i ne govori. Zaposleni stanovnik Hrvatske po satu je plaćen 36 kuna ili oko 400 dinara. Da bi zaradio za jedan hamburger treba da radi 28 minuta, što je zapravo sjajno, pošto Slovenac u LJubljani za hamburger treba da radi čak 34 minuta, a Kenijac u Najrobiju punih 158 minuta! Kako su, čak i među adolescentima, Hrvati koji su hleb trajno zamenili hamburgerima, i dalje razmerno retka pojava, vredi se zamisliti nad podatkom da za veknu hleba u Hrvatskoj mogu da se kupe dve i po vekne hleba u Srbiji. Osnovna namirnica iz potrošačke korpe siromašnih neće se zaustaviti ni na političkoj, nacionalnoj ili državnoj granici. Upravo zato hleb je poslednjih godinu dana poskupeo u Šidu, gradiću u Srbiji tik uz granicu sa Hrvatskom, u koji su građani Vukovara, bez obzira na protekli rat, dolazili po jeftiniji hleb, brašno, ulje, lekove... Statistika i ovde ima svoja besprekorna, papirnata objašnjenja. Pa tako ispada da stanovnik Zagreba i stanovnik NJujorka jednako treba da rade da bi kupili veknu hleba – dvanaest minuta. Ostaje nejasno treba li onda pretpostaviti da je i Amerikanac po satu rada plaćen kao i Hrvat, 36 kuna ili oko 400 dinara! Potrošačka korpa u Hrvatskoj procenjena je, inače, na 190 kuna ili preko dve hiljade dinara, ali u njoj više nema proizvoda poput, primera radi, čajne kobasice. Ona u hrvatsku potrošačku korpu dospeva iz Bosne, gde je dva puta jeftinija, pogotovo ako se kupi u nekom od grotesknih „šoping centara“ na otvorenom, tipa „arizona pijaca“. Čuvena korpa koja se pojede i pre nego što se napuni u Hrvatskoj je za hiljadu dinara skuplja od one u Srbiji, ali i u Mađarskoj. Jedan od bizarnijih primera je pasta za zube. Umesto jedne tube u Hrvatskoj, u Srbiji može da se kupi čak pet tuba ovog neophodnog proizvoda lične higijene. Koji je, usput, najskuplji u Sloveniji gde cena jedne paste za zube iz hrvatskih prodavnica (oko tri stotine dinara) pokriva ravno tri santimetra one slovenačke... Što se gradskog prevoza tiče, Hrvati ne mogu da se požale, pogotovo ako žive u Zagrebu. Funkcioniše besprekorno, tramvaji bešumno klize šinama, u njih se lako ulazi i sa invalidskim kolicima, a na svakoj tramvajskoj ili autobuskoj stanici hrvatske metropole videćete elektronski ispisanu informaciju koliko treba da čekate tramvaj ili autobus određenog broja i smera. I sve to za samo 1,1 evro po pojedinačnoj karti za prevoz. Što je standardna cena za čak tridesetak gradova Evrope i sveta, izuzev švedskog Stokholma gde za gradski prevoz treba platiti 3,46 evra. Najskuplji evropski grad tradicionalno je Beč, ali cene stanova u Zagrebu znaju da nadmaše i cene bečkih nekretnina. Razlika u standardu ovde se ponovo zanemaruje ili svodi na „latinoamerički princip“ socijalnih razlika. Ne tako davno, ekskluzivni stambeni prostor u srcu Zagreba, u novosagrađenom zdanju od mermera, mesinga i pleksiglasa plaćao se pet hiljada evra po kvadratu. Stanovi su razgrabljeni pre nego što je zgrada dobila krov sa stablima narandži, palmama i bazenima. U cenu stana bile su navodno ukalkulisane i, takođe navodne, Rembrantove grafike, portreti elegantnih žena bečkog slikara Gustava Klimta, ali i pokoji Mersad Berber ili Vlaho Bukovac. Stanari su antologijski preplaćeni domaći fudbaleri, estradne zvezde, medijske metrese lokalnih političara. Na ulazima ovih „nouveaux riches“ društvenih slojeva nema imena ni prezimena, nema poštanskog sandučeta gde bi onaj prosečan Hrvat koji 28 minuta treba da radi za hamburger, a dvanaest minuta za veknu hleba mogao da zaviri i, iz čiste znatiželje, proveri da li neko iza tih vrata uopšte plaća struju, vodu, odvoz kućnog smeća. Ako ga ima.