Zapad je bio nepouzdan partner

Bivši generalni sekretar CK KPSS, prvi i poslednji predsednik SSSR, Mihail Gorbačov dao je intervju Bi-Bi-Siju, u kome je govorio o događajima 1989. i njihovom uticaju na odnose između Rusije i zapadnih sila. Bi-Bi-Si: Godine 1989. zbile su se ogromne promene u Evropi. Da li ih smatrate svojim dostignućem? Mihail Gorbačov: Ne preuveličavam svoju ulogu, ali sve što se dogodilo sredinom 80-ih godina odvijalo se pod uticajem naše nove politike. Čak i da naši partneri nisu želeli to da čine, našli su se u situaciji kada su morali da reaguju. U to vreme su demokratske promene kod nas već bile u punom jeku. U ekonomiji smo krenuli korak po korak ka tržišnoj privredi. Svi ti procesi su promenili nas, promenili su naše odnose sa Amerikom, Kinom, Evropom. Nabolje ili nagore? - Nabolje. U to nema nikakve sumnje. Imali ste mogućnost da zaustavite te procese jer su se promene u centralnoj i istočnoj Evropi odvijale zahvaljujući vama. Zašto to niste učinili - iz pragmatičnih ili iz moralnih razloga? - To što smo mi počeli da radimo u svojoj kući bilo je pre svega prouzrokovano našim unutrašnjim procesima. Mi, u celini gledano, nismo imali dovoljno slobode. Iako su naši ljudi među najobrazovanijima, malo toga su mogli otvoreno da kažu. Izbori su bili samo poluizbori - birao se jedan kandidat, od jednog predloženog. To smo samo mi u komunističkom sistemu mogli da izmislimo. Mnogo toga je trebalo menjati da bi se zemlja izvela na slobodan put razvoja. Bio je to težak ali neophodan proces. Govorio sam članicama Varšavskog ugovora da su nam potrebne demokratske promene, perestrojka, glasnost, sloboda, treba menjati model razvoja, ali mi vam to ne namećemo, nikome ne namećemo ono što sami radimo - vaše je da odlučite. Kad je Černjenko umro, okupio sam rukovodioce zemalja Varšavskog ugovora i rekao im da sami treba da donose svoje odluke i da odgovaraju za njih, da se mi više ni u šta nećemo mešati. Poneko je to primio sa osmehom, u stilu, da, da, kako da ne, dobro mi znamo vas generalne sekretare, vi pričate jedno a radite nešto sasvim drugo. Ali, mi se zaista nijednom nismo umešali, čak ni onda kad su oni to tražili. Da li biste isto tako postupili da ste znali kako će se docnije razvijati događaji? - Svakako. Meni je žao zbog grešaka, ali su odluke bile sasvim ispravne. Već smo bili stupili u tržišnu privredu, ljudima smo dopustili da odu iz zemlje, počeli smo da razvijamo preduzetništvo. Ne samo zahvaljujući strateškim odlukama, već i zahvaljujući taktičkim koracima, uspeli smo da dovedemo društvo do tačke sa koje više nije bilo povratka. Kada ste i kako saznali za pad Berlinskog zida? - Bilo je rano jutro. Ne mogu da kažem da me je to oduševilo, ali sam to prihvatio kao neminovnost. Bio sam u NDR na proslavi četrdesete godišnjice, u oktobru. Lomio sam se da li da putujem, jer su se tamo već odvijali ozbiljni procesi. Da je Honeker shvatio sve izazove i opasnosti, mogao je još mnogo toga da uradi. Čak bi i rešenje nemačkog pitanja bilo drugačije. Na prazničnoj paradi, dok sam stajao sa Honekerom na tribini, naslušao sam se i načitao svega. Bilo je tu čak i poziva da ostanem kod njih bar mesec dana. A Honeker je stajao kraj mene i pevušio. Imao sam utisak da to ili radi namerno, kako bi pokazao da se sve dobro odvija, ili već više nije sasvim pri sebi. Video sam da će se situacija menjati. Mi smo, razume se, u to vreme imali kontakte sa Britanijom i Francuskom. Margaret Tačer i Miteran su bili posebno aktivni na tom planu i usrdno su molili da se zaustavi proces ujedinjenja. Pitao sam šta imaju na umu i shvatio da jedino žele da tuđom rukom uhvate vrelo gvožđe. Znači li to da su oni želeli da vi sprečite ujedinjenje Nemačke? - Tu su pogrešili, a već u sledećoj etapi svi su oni učestvovali u izradi dokumenata koje su potom i potpisali. Predsednik SAD Buš vam je obećao da posle pada zida neće biti trijumfalizma, Tačerova uopšte nije želela ujedinjenje Nemačke. Zar vam se ne čini da su se narednih godina oni nedolično poneli prema vama? - To svakako nije bilo moralno. I Buš, i Bejker i Kol su govorili da vojska NATO neće izaći izvan granica SRN, da čak ni Bundesver neće, dok se naša vojska ne povuče, biti na teritoriji cele Nemačke, itd. Uzgred, Nemci su sve to ispunili, ali su istovremeno govorili da NATO nema planove da se širi na Istok. A vi ste tome verovali? - Nije bilo druge mogućnosti. Ja sam se bavio realnom politikom. Šta uostalom znači ići na Istok kada postoji Varšavski ugovor? To znači ići u vojne akcije. Međutim, kada je SSSR prestao da postoji, hteli su da iskoriste priliku. Može li se reći da su vas doveli u zabludu? - Ne, zato što se to dogodilo onda kada više nije bilo Sovjetskog Saveza. Uzgred, oni to i navode kao argument, kažu da su, navodno, razgovarali s rukovodstvom jedne države i njemu nešto obećali, onda je to postala druga država. Iskoristili su situaciju i uradili ono šta su hteli. Predsednik Jeljcin se, uzgred, nije bunio. Kada su ga u Poljskoj pitali kako gleda na mogućnost njihovog ulaska u NATO, odgovorio je: „Vi ste gazde, vi odlučujete.” To je bila Borisova greška koju je Zapad iskoristio. Da li mislite da je to promenilo odnos Rusije prema Zapadu? - Svakako. To je poništilo sve odluke pariskog samita iz 90-ih godina - one koje su se odnosile na zajedničku arhitekturu bezbednosti u Evropi, na novi svetski poredak. Bio je to neverovatno značajan dokument i on je prekršen. Posle toga ja počinjem ozbiljno da sumnjam u pozicije naših partnera. To su nepouzdani ljudi. Često su putovali u Rusiju da bi uticali na Borisa Jeljcina. Jeljcin je silno želeo da stekne reputaciju tvrdog antikomuniste i smatrao je da će ga za to nositi na rukama, ali, bio je u zabludi. Delegacije su dolazile jedna za drugom, videle su u kakvom je položaju Rusija - nezaposlenost, veliki pad industrijske proizvodnje, drastično smanjen BDP, pa su ti naši prijatelji i partneri zadovoljno trljali ruke. Može li se reći da su događaji koji su se u to vreme zbivali prouzrokovali današnji antagonizam u odnosima između Rusije i Zapada? - Izraz antagonizam je prejak, ali vlada uverenje da bi naši zapadni partneri želeli da Rusija što duže bude u nekom poluprigušenom stanju. LJute se na Putina, koji je ponovo uspostavio stabilnost i tokom čije je vladavine privreda počela da beleži rast, počela su da se rešavaju socijalna pitanja i poboljšalo se raspoloženje u društvu. Naše društvo je danas listom za Putina. On je ponekad oštar, na sebi svojstven način, ali se ruskom rukovodstvu ne može pripisati želja da obnovi imperiju. Samo smo progovorili punim glasom. Kad si na podu i guše te, to ne možeš. Dopalo mi se Putinovo izlaganje na minhenskom forumu pre dve godine, direktno i otvoreno, ali sam video zabrinutost i nezadovoljstvo na licima lidera koji su ga slušali. Čini mi se da se posle Minhena situacija promenila nabolje, ali uvek ima onih koji su spremni da za milostinju, svejedno koliku, odano služe. Pa Amerika izdržava gruzijsko rukovodstvo. Ima li u Rusiji dovoljno slobode da bi ljudi mogli slobodno da protestuju i da bi štampa mogla da kritikuje vlast? - Postoje sve pravne i ustavne pretpostavke za to, ali mislim da se nomenklatura ne žuri da uvede demokratske procedure i institute. Za mene je Jedinstvena Rusija loša kopija KPSS. Naravno, mi moramo ići putem demokratskih promena. Samo, Amerikanci koji su 200 godina gradili svoju demokratiju žele da mi svoju izgradimo za 200 dana. Tako se nikad nećemo približiti, a to je potrebno. U Evropi će procesi biti uspešniji ako zapadna Evropa i Rusija budu sarađivale, ali to Amerika ne želi. Ima nagoveštaja da će se Putin kandidovati na sledećim predsedničkim izborima. Smatrate li da je upravo on čovek koji treba da rukovodi Rusijom u ovoj etapi? - Treba računati na sve što se odvija na osnovu demokratskih procedura. I ovaj tandem je proizvod naše demokratije, uz sve njene lokalne osobenosti. Međutim, mislim da je rano to što je premijer Putin već sada pokrenuo temu 2012. Sem toga, tu se sve svodi na „sešćemo i dogovorićemo se”. Ako se s nekim i treba dogovarati, treba se dogovarati s biračima, s narodom. I celo važno pitanje modernizacije - kako u ekonomskoj, tako i u socijalnoj i kulturnoj sferi – mora se rešavati uz učešće naroda i proširenjem sloboda. Rusija je danas umnogome proizvod promena koje ste vi započeli. Da li ste želeli da bude ovakva? - Ja sam pre svega video i smatrao da je neophodno učiniti sve da bi se očuvao Sovjetski Savez, da bi se on demokratizovao i da se ne bi dozvolila dezintegracija. Promene su bile potrebne i to ozbiljne promene koje bi omogućile da SSSR bude uzdignut na jedan drugi nivo. To smo i uradili, ali smo zakasnili. Pride se dogodio još i puč koji je oslabio pozicije reformista. Kako bi se, po vašem mišljenju, razvijala međunarodna situacija da je Sovjetski Savez opstao? - Ubeđen sam da bi situacija i u našoj zemlji i u Evropi bila drugačija. Ne samo da bi bilo manje napetosti, već bismo gradili novu Evropu. Ne dopada mi se kako se često ponašaju moje zapadne kolege koje dobro poznajem. Ostali su zatočnici starih ubeđenja i pristupa. I ako sada izađemo iz teške krize - a moramo se iščupati iz nje - i nastavimo ovako da se ponašamo, opet ćemo se za neko vreme naći u izuzetno teškoj krizi.