Krstovdan u Mrčajevcima

Čudo je nauka, pogotovo, statistika. Jer, evo, neki je mozgonja izračunao da 2514. godine Srba na zemlji neće biti. Jednostavno, nestaće, potikaće se narod, kao pojava. Tako kaže statistika, a tako je, izgleda, dogovoreno i na nebesima, eeej, iza mojih leđa, a bajagi sam „metafizički poeta“. Vest o skorom kraju srpskog roda primio sam, iznenađujuće mirno, sportski. Ovako sam računao: ako smo, po starom srpskom kalendaru, danas, u 7516. godini, i, ako nam ima još 514 godina života, to znači da smo baždareni na 10.030 godina, toliko nam je, dakle, rok trajanja. I, priznaj, malo li je srpski rode, dosta je bilo, Srbine! Bilo i nikad se više ne ponovilo! Ni na zemlji, ni na nebu neka se srpsko ime više ne pominje, sem, nekom prigodom, i, ako baš mora. Dosta je bilo našeg srpskog života bogovskog, a psećeg! Ah, kada se samo setim Velikog Potopa, uh, kako se samo Panonsko more, kroz Đerdap, na nas sručilo u rajskoj dolini pored jezera. Tamo je ostala naša dedovina na dnu Crnog mora. Eto, toga se živo sećam, dok u nedelju, autobusom, na Krstovdan, šibam Ibarskom za – Mrčajevce! Jung još u Lipovačkoj šumi počne da mi gunđa na uvo: „Šta ćemo tamo, crni sine? Da nisi željan vašara? Ili, možda, Mrčajevskih pesničkih susreta?“ Pravim se da mog gurua ne čujem. Elem, banemo u Mrčajevce na Krstovdan, a tamo kao da se sjatilo pola Srbije. Autobus mili, gamiže, jedva nekako do autobuske stanice stiže. A stanica zatvorena; nit da kupiš kartu za povratak, ni da pitaš kad ide poslednji za Beograd. I, tu, prvi put, tog dana, opsujem Krstovdan. Šta ćeš, vole Srbi da psuju slavu, a boga pogotovu. I, pazi, bajo, šta se dalje dešava!? Niko ne zna za Mrčajevske pesničke susrete! Gde je Dom kulture, gde je Biblioteka? Svi kao „nisu odavde“! Čuj, ni kelner iz „Mrčajevljanke“ nije odavde! A ni saobraćajac! Vidim da je đavo odneo šalu, pa se prepustim instinktu. Pa, ajd, klaj, klaj, ka opštini. Guram se, trljam se sa još vremešnim snašama među vašarskim tezgama. A one, mislim, snaše, još jedre, i, kad te okrzne, bedrom ili grudima, sav utrneš, bajo, od miline, od te ženske žestine za kojom Srbin, ako je pravi, do groba čezne. I, gledam sve te žene, oh, kako ih sve te đinđuve na tezgama opčine, kao decu šećerleme, i, mogao bi, ne novčanik, već srce da joj uzmeš za nekom tezgom na vašaru o Krstovdanu... Stignem, nekako, do trga, nađem opštinu. A ispred nje se smucaju nekakve kontroverzne spodobe. A onda spazim i Roka Andrića, u crnom odelu, sa crnim jakšićevskim šeširom, i, više za mene nema zabune; pesnici pevaju u opštini. Ulazim, tiho, kao lopov u opštinu, u svečanu salu, a za govornicom, moj Milenko Pajić govori nadahnuto o pesniku Aleksandru Ristoviću i svrstava ga uz ostale čačanske pesnike: Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Branka V. Radičevića i, naravno, Branislava Petrovića. Ah, Brančilo, Brančilo, zašto me uvek nešto žigne među rebrima na pomen tvog imena? Nego Pajić završava besedu stihovima iz Ristovićeve pesme „Pas“. A ta pesma ovako počinje: „Seoski pas čuva ruže u dvorištu, čuva bele košnice/ Čuva bunar i drvo koje se ogleda u njegovoj vodi/ Čuva kuću gde u svakom prozoru je po jedno lice/ Čuva dedine opanke i čizme njegovog sina ispred vrata/ Čuva planinska stada u magli, čuva drven nužnik/ Čuva konja i opremu sa konja (što miriše na kožu i duvan)/ Čuva sekiru uglavljenu u panj, čuva bič i uže/ Čuva gostinsku sobu, čuva sobičak gde se gazdina kćer ljubi/ sa nekom protuvom iz susedstva koja joj svlači rumenu/ Košulju i tura prste u grudnjak...“ Tu, naravno, sledi buran aplauz. Plješću pesnici da bi im se pljeskalo. Priđem Pajiću, i, šapućemo u dnu svečane sale kao zaverenici koji treba da ubiju, bar, srpskog kralja, a u stvari vrše samo primopredaju crvene fascikle na kojoj piše „Dosije Milan Đ. Protić“. I ruke mi drhture kao da primam paklenu napravu koja će dići u vazduh celu Srbiju, književnu kritiku, svakako. Trpam crvenu fasciklu u sportsku torbu sa jednog davnog Oranž bola, koja mi je ostala od mog rođe iz Švice... A onda je pesnička bratija automobilima zaždila na vidikovac Ilijak, na imanje domaćina Radoslava Ignjatovića, sponzora Mrčajevačkih pesničkih susreta. Pred dvorištem su u kamen uklesani svi dosadašnji pobednici ovih pesničkih susreta, a sada treba da se ukleše i ime makedonskog akademika Ganeta Todoroskog. Tu Lane, šef pesničke parade, počne da komanduje, „dalapa“ odjekuje, a odjekuju i stihovi prozvanih pesnika. I pevaju li pevaju na Ilijaku pesnici, baš pevaju, lako je njima kada, i po krvi, potiču od Homera. Pa se okrenem u pravcu dunavskog severa, tamo gde je spevana i „Ilijada“, a zatim i „Odiseja“. Oh, nebesa, kada Srbi nestanu 2514. godine, ko će onda na Zemlji pevati? Da li ste o tome razmišljali, vi, moji bogovi? Uz stihove na Ilijaku krene i rakija, ali od čistog vazduha počnu da stružu i creva, a seljaci, u šajkačama i šiljkanima, počnu da iznose – GIRICE!!? Kao, Krstovdan je, posti se! I, tu, po drugi put, opsujem Krstovdan. Eeej, girice da mi nude u Mrčajevcima, na Ilijaku! A daju i vruću rakiju, na onu vrućinu, valjda da ispadneš pesnička pijana svinja! Jung se desnom rukom krsti što psujem krsnu slavu, a levom samo tamani girice... Da skratim: treći put sam te nedelje opsovao Krstovdan kada su nam, uveče, za večeru kod „Baralića“ dali hladnog oslića! Tu Jung samo što nije zaplakao, pa je počeo: „Kako možeš toliko da psuješ slavu?“ Besan od gladi, skrešem mom dragom starcu: „Ej, Švajcarac, ti jesi moj guru, ali mani se ćorava posla! Ne psujem ništa tvoje švajcarsko! A ne znam, bre, ni šta mi Srbi, na Krstovdan, slavimo!? Da li to što je carica Jelena pala u versko ludilo, pa su je Jevreji iz Niša odveli u Jerusalim gde je, šatro, pod Hadrijanovim hramom, našla Časni krst! I ako je taj Isus, taj naš Rista, postojao, on je u Solunu razapet bio!“ Tu Jung ućuti. Nego, Roko Andrić popravi mi raspoloženje stihovima: „Duvaju Huni, Avari, Sloveni/Neupućeni kažu duva košava...“ Elem, u Beograd stignem gladan kao zver, a Biljana me još sa vrata pitala: „Kako je bilo u Mrčajevcima?“ Tu joj besno kažem: „Kupi NIN, pa čitaj kako je bilo!“ Onda navalim na bečke šnicle, do treće sam brojao, a onda sam ih vinom Nikolinim zalivao. U snu mi je moja Crna iz Vrčina, ovako, govorila: „Dobro je što podsećaš da će Srbi 2514. godine nestati. Ali, moraš da objasniš Evropljanima i ostalima da to što ste narod najstariji znači samo da znamo da ćete, kao takvi, prvi i nestati, a ne da ćete celim svetom vladati. Onda će, valjda, na vas Srbe da se sažale, a možda vas i zavole...“