U susret potopu

Led sa Arktika otopiće se do 2030. godine! Čovečanstvo će izgubiti jedan od ogromnih rezervoara pitke vode. Nivo slane morske vode povećaće se za 1,5 metar, što će dovesti do potopa ne samo velikog broja malih ostrvskih država, nego i mnogih gusto naseljenih priobalnih gradova, kao i plodnih ravnica na obalama okeana i mora. Ova dramatična slika nije scenario iz nekog od pomodnih naučnofantastičnih filmova ili danas popularnih filmova o velikim katastrofama nastalim usled razornih zemljotresa ili nepredvidljivih vulkanskih erupcija. Pre liči na ponavljanje stare biblijske priče o potopu. Dramatičnu tvrdnju o otopljavanju leda na polovima naše planete nije izrekao bilo ko, već generalni sekretar Organizacije ujedinjenih nacija, na samitu koji se 22. septembra održao u NJujorku, u okviru ovogodišnjeg zasedanja skupštine UN. Ban Ki Mun je ocenio da je pitanje uticaja globalnog zagrevanja na zabrinjavajuće klimatske promene najeminentnije geopolitičko i ekonomsko pitanje dvadeset prvog veka. Samit UN o klimatskim promenama okupio je rekordan broj predstavnika 163 zemlje, od toga 101 su bili šefovi država ili vlada. Među njima bio je i predsednik Srbije Boris Tadić, koji je ocenio da među najvećim svetskim državama postoji određeni nivo saglasnosti o rešavanju nekoliko najznačajnijih globalnih problema, među kojima je i pitanje klimatskih promena. Ovakav odziv na poziv za ekološki samit potvrđuje da su državnici sveta postali svesni značaja i urgentnosti potrebe da se rešavaju najvažniji globalni problemi odnosa čoveka i društva prema prirodi. Vodeći svetski naučnici upozoravaju da stalno raste emisija gasova koji dovode do povećanja zagrevanja atmosfere na našoj planeti (takozvani efekat staklene bašte) i da je čovečanstvu ostalo na raspolaganju vrlo kratko vreme za odlučniju akciju. Međuvladin panel o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change, ili skraćeno IPCC) procenjuje da taj rok nije duži od deset godina da bi se izbegao najcrnji mogući scenario. Ako se vreme do 2020. ne iskoristi za radikalno smanjenje stope emisije ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova u atmosferu, prelazi se prag kada stvari u pogledu opšteg zagrevanja planete postaju ireverzibilne. Ekološki samit u NJujorku poslužio je kao odlučujuća priprema za svetsku konferenciju o klimatskim promenama koja će se održati decembra ove godine u Danskoj. Do skupa u Kopenhagenu trebalo bi završiti proces pregovaranja među najvažnijim svetskim državama. Potrebno je da se ustanovi efikasniji međunarodni mehanizam kontrole globalnog zagrevanja nego što je to sada važeći, ali neuspeo Kjoto protokol, jer ga nisu prihvatile države najveći emiteri ugljen-dioksida. Nakon sastanka u Bangkoku, koji sledi ovih dana, biće izvesnije dokle se stiglo u izradi Okvirne konvencije o klimatskim promenama, koja treba da bude usvojena na konferenciji u Kopenhagenu. Ključno je pitanje da li će se Sjedinjene Države, Evropska unija i Kina obavezati da smanje emisiju štetnih gasova do nivoa koji bi limitirao porast prosečnog zagrevanja na maksimum od dva Celzijusova stepena. Manje zemlje zagovaraju maksimalnu stopu od 1,5 stepeni, ali se čini da nema realnih izgleda da će odlučujući akteri to prihvatiti. Poučan je primer Japana, čiji su predstavnici na skupu potvrdili nameru da do 2020. godine smanje za 25 odsto emisiju štetnih gasova u odnosu na stanje iz 1990. Najznačajniji optimistički tonovi koji su se čuli na njujorškom skupu o klimatskim promenama odnose se na spremnost jednog broja zemalja da izdvoje znatna finansijska sredstva za uspešnije rešavanje problema globalnog zagrevanja. Tako su zemlje Evropske unije objavile da će u periodu od 2010. do 2012. godine uložiti između 5 i 7 milijardi dolara u smanjivanje emisije štetnih gasova i rešavanje problema globalnog zagrevanja. Zvaničnici i eksperti Ujedinjenih nacija smatraju da u svetu godišnje treba izdvajati oko 100 milijardi dolara tokom naredne decenije, kako bi se nivo zagrevanja planete zaustavio na ekološki izdržljivom nivou. Mnogi smatraju da je upravljanje klimatskim promenama previše skup globalni projekat. Nisu u pravu, jer je tačno upravo suprotno. Čovečanstvo će biti prinuđeno da plati neprihvatljivu cenu ako se rešavanje tog pitanja odlaže. Nažalost, tačno je nešto drugo: brzina topljenja svetskih ledenih glečera je brža od ljudskog napretka i spremnosti ljudi da ih zaštite. Ne znam da li se na večeri koju je na marginama njujorškog samita organizovao generalni sekretar UN Ban Ki Mun za šefove država i vlada najvećih država zagađivača i najugroženijih zemalja (spisak pozvanih zvanica se zadržao na broju 23) razgovaralo o modernoj verziji Nojeve barke koja treba da spase ostrvske zemlje od nadolazećeg potopa. Jedno je sigurno, brige o svetskoj ekonomskoj krizi i saradnji u oblasti energije, bezbednosti i ljudskog zdravlja, verovatno su za tim stolom bile u drugom planu. Dramatične klimatske promene izazvane pre svega nekontrolisanim globalnim zagrevanjem zbog emisije ugljen-dioksida u atmosferu, ako se hitno ne ublaže, poništiće i ono malo napretka ostvarenog u razvoju, posebno među zemljama trećeg sveta. Afrika je u tom smislu najranjiviji kontinent, inače izložen širenju pustinjskog zemljišta i nestanku šuma. Odgovornost svih državnika sveta za sudbinu budućih generacija, kao i za preživljavanje ljudske vrste, postala je nemerljiva. Da bi globalna politička i ekonomska elita, uspešnije nego do sada, odgovorile na izazove koji u pogledu mogućnosti opstanka stižu iz polja klimatskih promena, biće potrebna efikasnija i ravnopravnija planetarna upravljačka struktura. Najvažniji test za državnike i političke elite je da prihvate dugoročne strategije i da ne delaju samo od danas do sutra. Ujednačen i održiv razvoj, uz moćan zeleni rast za svaku zemlju, jeste ono što je danas potrebno globalnoj ekonomiji, a što ekološki usmerena nauka zahteva. (Autor je profesor na Fakultetu političkih nauka i osnivač Eko-centra)