Ugovor plus za irsko „da”

Cenu odbacivanja dva ključna dokumenta na referendumima o Evropskom ustavu, organizovanim u Francuskoj i Holandiji 2005. i Lisabonskog ugovora u Irskoj, juna 2008, plaćaju sve članice, kao i druge evropske zemlje koje čekaju da se priključe ovoj integraciji. Motivi odbacivanja su različiti i oni, u principu, odražavaju nacionalne specifičnosti, međutim, njihova zajednička karakteristika je nepoverenje biračkog tela, u većoj ili manjoj meri, prema EU i njenim institucijama, prvenstveno na relaciji nacionalno-nadnacionalno. Pored toga, neke zemlje su odgovornost za brojne slabosti ispoljene na nacionalnom planu prenosile na briselsku administraciju, u kojoj one same učestvuju i bez čijeg pristanka nije moguće doneti nijednu značajniju odluku. Pored „zajedničkih razloga“, koji su svojstveni svim članicama u kojima su odbijeni ovi dokumenti, postoje i specifični. Irsko „ne“, na referendumu 12. juna 2008. posledica je nedovoljnog angažovanja vlade da svojim građanima objasni sadržaj Lisabonskog ugovora i njegov značaj za EU. Taj prazan prostor su iskoristile one snage čiji se stavovi u vezi sa Unijom razlikuju od stavova vlade i nacionalnog parlamenta, koji je prethodno prihvatio tekst ugovora i odlučio da ga građanima stavi na odlučivanje. Ove snage su se opredelile za pitanja koja izazivaju poseban interes građana, među kojima je dominiralo ono o diskriminaciji Irske u Evropskoj komisiji (neće imati svog komesara), zatim, doveli su u pitanje nacionalno zakonodavstvo, vojnu neutralnost zemlje i dr. To je imalo odlučujuću ulogu za odbijanje ovog ključnog evropskog dokumenta u situaciji kada se građani plaše da bi njegovo prihvatanje po njih moglo imati nepovoljne posledice. Za razliku od Francuske, za koju se nije postavljalo pitanje organizovanja novog referenduma, dok se Holandija našla na margini interesovanja, u vezi sa Irskom je postignut politički konsenzus svih relevantnih evropskih faktora, uključujući i zemlje članice. Pošto nije bilo moguće ponuditi irskom narodu isti tekst, o kome se već jednom negativno izjasnio, Evropski savet je odlučio, u Briselu, 18-19. juna 2009. godine, da ponudi novu formulu u formi „ugovora plus“. Prevedeno na jezik prakse, to znači da je ponuđen tekst koji je identičan prethodnom, s tim što su mu dodate neke odredbe kojima se otklanjaju irska strahovanja. U ostalim zemljama članicama, koje su već prihvatile prvobitni tekst Lisabonskog ugovora, one će biti usvojene prilikom ratifikacije prvog narednog ugovora o pristupanju neke zemlje Evropskoj uniji. Bilo je reči da će to biti uz ugovor o pristupanju Hrvatske, ali se posle zastoja u njenim pregovorima sa EU zbog spora sa Slovenijom sve češće spominje Island. „Ugovor plus“ daje garancije Irskoj da će, pod uslovom da Ugovor iz Lisabona stupi na snagu, usvojiti odluku na osnovu koje će biti zastupljena svaka zemlja članica, kao i da će druga pitanja, kao što su poreska politika, pravo na život, obrazovanje i porodicu, politika njene vojne neutralnosti, biti razmatrana na zadovoljstvo Irske i drugih zemalja članica, putem davanja neophodnih pravnih garancijama. Pored toga, potvrđen je visoki značaj koji Unija pridaje izvesnom broju socijalnih pitanja, uključujući i prava zaposlenih, koja će, takođe, biti potvrđena. Irska vlada je prihvatila da novi referendum o Lisabonskom ugovoru organizuje 2. oktobra ove godine. Otvoreno je, međutim, pitanje pozitivnog odgovora irskog biračkog tela, s obzirom na to da je zemlja suočena sa ozbiljnom ekonomskom i socijalnom krizom, koje nisu dobar saveznik za pozitivan ishod. Prognozira se da će društveni bruto proizvod biti smanjen za 7,7 odsto u 2009. i za 2,9 odsto u 2010, dok bi pozitivna stopa rasta od 2,7 odsto mogla biti postignuta tek 2011. godine. Stopa nezaposlenosti iznosila je krajem jula 12,2 odsto, što je najviše u poslednjih 14 godina. Postoji, međutim, mišljenje da bi upravo takva situacija mogla doprineti da se Irci masovnije opredele za podršku Lisabonskom ugovoru, s obzirom na to da je EU učinila velike napore da pomogne njenoj posustaloj privredi. U svakom slučaju, naredni period će biti vezan za očekivanja i strahovanja. Istraživanje javnog mnjenja, obavljeno mesec dana pred novi referendum, pokazuje da 46 odsto Iraca podržava Lisabonski sporazum, da je 29 odsto protiv i 25 procenata neodlučno. U odnosu na rezultate istovetnog istraživanja iz maja 2008, takođe, mesec dana pre prvog referenduma, odstupanja su značajna: procenat podrške je iznosio 35, protiv je bilo 19 i 47 odsto neodlučno. U oba slučaja je visok procenat neopredeljenih, što nije beznačajno, tako da će, verovatno, ova grupacija biti odlučujući faktor. Iako je za Uniju i zemlje članice najvažnije da irsko glasačko telo glasa pozitivno za Lisabonski ugovor, zabrinjava podatak da su njegovi najveći protivnici grupe najmlađih birača, starosti 18-24 godine, gde je procenat u blagom, ali vidljivom porastu, dok najviše entuzijazma pokazuje najstariji deo populacije (preko 65 godina) sa 62 procenta podrške. Zabrinutost povećavaju prisećanja na dva prethodna referenduma, o Ugovoru iz Nice 2002. i o Lisabonskom ugovoru 2008. godine. Ohrabrujuće deluje procena da će na referendum izaći 91 odsto onih koji podržavaju Lisabonski ugovor i da su pasivizirane antilisabonske grupe koje su agresivnom kampanjom uspele da ubede značajan broj neopredeljenih na junskom referendumu 2008. godine. Prava kampanja je počela početkom septembra. Pored partija vladine većine, očekuje se da će pozitivnom ishodu referenduma doprineti proevropske nevladine organizacije i grupe civilnog društva, koje pokazuju viši stepen angažovanja nego na prethodnom referendumu, kao i najveći irski sindikat SIPTU i dr. Autor je prvi savetnik u MSP, član Foruma za međunarodne odnose