Religiozni, poštuju porodicu, ne piju, budno paze decu...

Šetala sam sama po gotovo svim istanbulskim četvrtima, nekada čak i noću. Ovo je ogroman grad od skoro 12 miliona stanovnika, od kojih je 75 procenata mlađe od 35 godina i većina je siromašna. Raspodela bogatstva ovde sve je samo ne jednaka. Pa ipak, ovde se manje - daleko manje - plašim da će me neko napasti i opljačkati nego kada sam u Londonu, Parizu ili nekom većem američkom gradu. Istanbulske ulice ne izgledaju preteće. Retko kad vidim pijance, nikada narkomane, bande tinejdžera po uglovima ili grupe tetoviranih momaka u podzemnoj železnici. Prosjaci mi pre izazivaju žaljenje nego strah. Istina je da postoje delovi grada koji su opasni: na primer kvart u kome se okupljaju mladi koji duvaju lepak. Mesta na kojima ima prostitucije privlače sumnjive tipove. Oko turističkih atrakcija ima puno džeparoša. Ali za četiri godine koliko živim ovde čula sam samo par priča o nasilnim zločinima. Međunarodna anketa o žrtvama kriminala (ICVS) potvrđuje moje mišljenje: Istanbul jeste vrlo bezbedan grad. Ipak, proučavajući rezultate ankete primetila sam nešto što mi je bilo toliko čudno da sam to pomenula i svom uredniku. „Po rezultatima ankete“ - rekla sam - Istanbul ima najniži broj napada u čitavoj Evropi... ali istovremeno i najviši postotak obijanja, viši čak i od Londona“. Naivno sam uzdahnula, zapitavši se „šta bi to moglo da znači?“ Nažalost, nisam dugo morala da čekam odgovor na to pitanje. Samo nekoliko nedelja kasnije probudila sam se i videla da su vrata mog stana širom otvorena. Sva vrata komode kao i kutija s nakitom bili su takođe otvoreni, dok je sadržaj moje torbe uredno ležao na jastuku. U novčaniku više nije bilo novca. Nestao je i venčani prsten koji je u mojoj porodici bio četiri generacije. Osoba koja mi je obila vrata bila je, po zapadnim standardima, veoma uviđavna odnevši samo gotovinu i zlato i ostavivši, sva sreća - kompjuter, kreditne kartice i neki nakit koji za mene ima sentimentalnu vrednost. Provalnik je izašao tiho, kako je i ušao. Kada sam svojim prijateljima ispričala šta mi se dogodilo, svi su prepričali slične epizode koje su se dogodile njima ili njihovim poznanicima. Nekima su stanovi u poslednjih godinu dana bili obijeni i više puta. Dok su mi instalirali alarm, radnik mi je rekao da posao ide odlično. I Tursku, kao i ostatak sveta, potresa ekonomska kriza. Nijedan drugi posao ne ide odlično. Sve je potvrđivalo rezultate ankete: u ovom veoma bezbednom gradu provala ima veoma mnogo. Ali, zašto? Osim rezultata ankete nisam pronašla nijedan drugi izvor koji bi potvrdio bilo moje mišljenje da je grad bezbedan, bilo to da ima veoma veliki problem sa brojem provala. Iz nepoznatog razloga turska vlada više ne želi da statistički podaci vezani za kriminalne aktivnosti u Istan-bulu budu dostupni javnosti. U svakoj kancelariji u koju sam otišla - od Istanbula do Ankare - službenici bi mi odgovarali da nemaju ovlaštenje da daju statističke podatke, da bi me potom upućivali na neku drugu kancelariju. To je potrajalo nekoliko nedelja, dok nisam shvatila da mi na ljubazan način žele reći „briši!“ Sumnjam da vlada bilo šta želi da sakrije. To je jednostavno način na koji Turci funkcionišu. Ideja o otvorenom društvu još nije u potpunosti prihvaćena, a službenici još uvek na svako pitanje refleksno odgovaraju sa „ne“. Zvanične statistike objavljivane su do 2007. godine, ali su bile veoma nerazumljive. Nisu postojale definicije prestupa, među kojima su bili i „loše ophođenje“ ili „šumarski prestupi“. U lokalnoj štampi nedavno je objavljeno da je istanbulska policija prošle godine registrovala 150 hiljada krivičnih dela. Nije navedeno odakle im ta cifra, ali ako je tačna, potvrđuje moje uverenje da je Istanbul neobično bezbedan. Poređenja radi, londonska je policija prošle godine registrovala milion krivičnih dela. Ipak, treba imati na umu da Turci kriminalne aktivnosti prijavljuju ređe od Britanaca, kao i da veći deo tih aktivnosti nije zakonski definisan niti percipiran od strane građana na isti način kao u Britaniji. Turska ne prikuplja statističke podatke vezane za kriminal. Bivši ministar unutrašnjih poslova i prvi čovek istanbulske policije Sadetin Tantan rekao mi je da nema čak ni najmanju predstavu o broju kriminalnih aktivnosti u Istanbulu - realnog, a ne onog zabeleženog. „Pre oko 20-30 godina“ - kaže on - „policija je imala prilično jasnu predstavu o intenzitetu kriminala, ali populacija se od tada tako naglo povećala, a demografija promenila u tolikoj meri da je danas nemoguće doći do precizne slike kada je kriminal u pitanju“. Autori međunarodne ankete bar koriste posebne metode izračunavanja za svaku zemlju. Ako je uzmete zdravo za gotovo, bićete zaprepašteni rezultatima: samo je 3,5 procenata stanovnika Istanbula reklo da u poslednjih pet godina nijednom nisu bili žrtve napada, ali je 30 procenata njih reklo da su bili žrtve provala ili pokušaja provala. Podaci pomenute ankete a i drugih, govore da je Istanbul što se nasilnih zločina tiče daleko bezbedniji od drugih velikih gradova zemalja u razvoju, poput Rio de Žaneira, Lagosa ili Karačija. Gradovi koji su približno iste veličine i imaju manje-više istu stopu kriminala kao Istanbul nalaze se u istočnoj Aziji: reč je o Hongkongu i Šangaju, iako su oni razvijeniji u odnosu na Istanbul. U međunarodnoj anketi učestvovala su samo 1242 građanina Istanbula, među kojima nije bilo bespravno useljenih, recimo, već samo vlasnika nekretnina. Budući da u Istanbulu postoje ogromne četvrti pune pomenutih bespravno useljenih lica - po nekim procenama njihov broj iznosi 60 procenata ukupne gradske populacije - podaci su apsolutno sugestivni. Pa ipak, to što oni nagoveštavaju poklapa se sa mojim utiskom i iskustvom. U poređenju sa drugim gradovima iste veličine, daleko su manje šanse da u Istanbulu budete opljačkani, izbodeni nožem, upucani, silovani ili ubijeni. Ali, osim ako su prozori vaše kuće okovani gvožđem i zaštićeni šiljcima, dok ispod njih danonoćno patroliraju dresirani krvoločni dobermani, slobodno se možete pozdraviti sa venčanim prstenom koji je u vašoj porodici već četiri generacije. Šta bi mogao biti uzrok ovome? Kada se podaci ne bi odnosili samo na nasilna već na sva krivična dela, bilo bi lako dati odgovor na to pitanje. Građani Istanbula veoma su religiozni, tradicionalnih su shvatanja, poštuju instituciju porodice, ne piju mnogo, budno paze svoju decu, vole da znaju sve o svakom, ulice su im stalno zakrčene i ako vide da se neko sprema da počini neki zločin - prebiju ga na licu mesta. Recimo da je to gotovo savršena strategija protiv kriminala. Počnimo od religije i vrednosti. Turska je zvanično laička država, ali se 99,8 procenata njenih građana izjašnjavaju kao muslimani i gotovo svi veruju u Boga. Turska kultura opsesivna je po pitanju časti: neopisiva je sramota biti proglašen kriminalcem. Tantan mi je jednom prilikom opisao kako se kod njih stigmatizuje kriminal: „Ako ste ikada počinili krađu, nikada više nećete moći da izađete pred svoje poznanike, čak ni pred svoju porodicu“. Svaki Turčin kome sam to pomenula složio se s tim. Porodica. Samo 6 procenata turskih brakova završava se razvodom - nasuprot 55 procenata u Sjedinjenim Državama - dok 90 procenata turskih domaćinstava čini ili porodično jezgro, tj. prisutna su oba roditelja, ili i proširena porodica, roditelji roditelja ili drugi rođaci. Ako šira rodbina ne živi u istoj kući, obično živi negde u blizini. Zanemarljiv broj dece živi samo sa jednim roditeljem. Vanbračna trudnoća takođe predstavlja veliku sramotu, baš kao i ostavljanje roditelja da se staraju sami o sebi ili njihovo smeštanje u starački dom. Budući da na Zapadu postoji korelacija između stope kriminala i broja dece odgojene od strane samohranih roditelja, logično je da u Istanbulu koji ima netaknute porodice stopa kriminala (uglavnom) bude tako niska. Dalje, bilo iz ekonomskih bilo iz tradicionalnih razloga, deca ovde uglavnom žive sa svojim roditeljima dok se ne venčaju. Roditelji smatraju svojom dužnošću i pravom da odlučuju o tome sa kim će se njihova deca družiti, kao i da u svakom trenutku znaju gde su im deca. Ako su na ulici, bez obzira na doba dana, moraju da budu pristojna. Iako alkohol nije stran turskoj kulturi - poezija je prepuna oda vinu - većina Turaka, naročito onih iz siromašnijih slojeva, ne pije često. Biti pijan na javnom mestu, što se gotovo nikada ne događa, takođe je sramota. Građani Istanbula kontrolišu, kritikuju i paze jedni druge, na način na koji se to u drugim gradovima ne čini. Živela sam u Parizu pet godina pre nego što sam saznala imena svojih suseda. Istanbul je grad kojim se ljudi neprestano kreću - što je još jedan od uzroka niske stope nasilnog kriminala. Ako, na primer, dok u stanu na pod ispustim neku težu knjigu, u roku od par sekundi histerični sused iz stana ispod pojaviće mi se pred vratima da vidi o čemu je reč. Družim se s jednim instruktorom borilačkih veština koji živi u siromašnijem i konzervativnijem delu grada. Kada je tamo počeo da drži časove, susedi su pozvali policiju. Videli su da u stan ulazi neki mladić, potom čuli stenjanje i lupanje i na kraju videli istog tog mladića kako izlazi zajapuren i znojav. Zaključak je bio očigledan: sused im se prostituisao. Moj je prijatelj bio svestan da nikada neće moći da im dokaže kako je sve potpuno regularno, ali i da će ga, ako tako nastavi, susedi na kraju linčovati. Reči poput „gledaj svoja posla“ ne bi imale nikakvog efekta. Rešio je da časove drži drugde. Ta priča govori da Istanbul ima nešto što Tantan naziva „kulturom bezbednosti“. Iritantno, čak i tiransko mešanje u tuđa posla ima svetlu stranu: Kiti Đenoveze se u Istanbulu nikada ne bi moglo desiti ono što joj se desilo. Gustina populacije i živost ulica onemogućavaju prestupnicima da prođu neopaženo. Poznat je odlomak Smrti i života velikih američkih gradova u kome DŽejn DŽejkobs opisuje ulogu trotoara u održavanju javne bezbednosti: „Na ulicama mora biti kontrole, kontrole onih koje bismo mogli da nazovemo zakonskim vlasnicima ulice... na trotoarima uvek mora da bude puno ljudi, i da bi se povećao nivo kontrole i da bi se oni iz zgrada naterali da gledaju na ulicu... Veliki broj ljudi može naizmenično da se zabavlja gledanjem, kontrolisanjem ulice“. DŽejkobs kao da je opisivala Istan-bul, čije su ulice prepune tezgi i prodavnica. Gotovo svaka istanbulska ulica tako izgleda. Građani su neprestano na ulici, družeći se jedni s drugima i kontrolišući ulicu do kasno u noć, čak i kada je jako hladno. Znaju kome je mesto u njihovoj ulici a kome ne. Svaki put kada prolazim svojom ulicom, pozdravlja me po pet-šest trgovaca: oslovljavaju me po imenu, pitaju kako sam i sigurno bi skočili u moju odbranu ako bi me neko napao. Turska je patrijarhalna zemlja, ali je u ovom smislu i izuzetno kavaljerska. Patrijarhalna kultura zajedno sa niskom stopom ženske zaposlenosti, posebno među starijim ženama u konzervativnijim sredinama, zasigurno doprinosi bezbednosti. Mnoge žene su frustrirane dosađujući se kod kuće. Ne samo da se petljaju u živote svoje dece, već i u živote svih onih koji su im u blizini. Nemajući drugog izbora, po ceo dan gledaju kroz prozor i odmah jedna drugu obaveštavaju o svemu što se ne uklapa u rutinu. (Pre nego što u svojoj glavi stvorite preterano romantičnu sliku sačinjenu samo od dobrih strana patrijarhalnosti, imajte na umu da je po podacima Amnesti internešnala svaka treća, možda čak i svaka druga žena u Turskoj žrtva nasilja u porodici.) Poslednji i verovatno najbitniji garant bezbednosti u Istanbulu jeste to što građani uzimaju pravdu u svoje ruke. Ako vas uhvate u kriminalnim aktivnostima, dobre su šanse da će vas prebiti. Nedavno sam sedela u bašti nekog kafea, kada je pored mene prošao neki raščupani čovek koji se svađao sam sa sobom. Iz nekog razloga dograbio je pregršt smeća iz obližnje kante i bacio ga na ljude za stolom do mog. Vlasnik kafea izleteo je, pretukao ga, a onda gurnuo na prepunu ulicu, gde je nesrećnik zamalo završio pod točkovima automobila. Više sam puta bila svedok takvih epizoda, i uopšte nisu prijatne. Ta vrsta pravde niti je slepa niti milosrdna. Uzimanje zakona u svoje ruke u Turskoj je na papiru protivzakonito koliko i u Americi, ali policija uvek gleda na drugu stranu kada se to događa. Kada sam prijavila da mi je stan obijen, pitala sam policiju dokle sam mogla da idem u samoodbrani, da sam se slučajno probudila i zatekla uljeza na delu. „Po zakonu imate pravo da se branite proporcionalnom silom“, odgovorio mi je jedan inspektor veoma zvaničnim, birokratskim tonom. Nakon čega je nastavio malo opuštenije: „Ali, ako bi on recimo pokušao da pobegne kroz terasu i pri tom pao...“ „Ali ja živim na petom spratu“- odgovorila sam. „Šta možete... takve stvari se dešavaju“, rekao je mirno i zakikotao se, kao i ostali policajci koji su stajali oko nas. Sve to pomaže da shvatimo zašto su nasilni zločini u Istanbulu malobrojni. Ali, još jednom, šta sa obijanjima? Većina ljudi ovde za to krivi policiju. Kada sam poznanike pitala da li da očekujem da će policija pronaći stvari koje su mi ukradene, obično su se smejali. Mnogi su dodali i da policija sarađuje sa obijačima. Poznanici iz teretane, čovek koji mi je instalirao alarm, bravar koji mi je promenio bravu: svi su mi to rekli u poverenju. S jedne strane, to se uklapa sa tipičnom turskom teorijom zavere: većina ovde veruje da su Jevreji bili upozoreni da će Svetski trgovinski centar biti napadnut. Sa druge, policija mi nije delovala posebno orno kada sam im prijavila provalu. U jednoj stanici su me uputili na drugu, u kojoj su mi rekli da je prekasno da se bilo šta uradi. Na moje insistiranje, odgovorili su da to treba da prijavim tužiocu, a ne njima. Bez obzira na sve, ostajem na strani policije. Veći deo tog dana provela sam u policijskoj stanici pokušavajući da ih nateram da reaguju. Na kraju su, možda zato što sam im postala simpatična sa svojim tipično američkim pitanjima, poslali dva iskusna inspektora da izvrše uviđaj. Posmatrajući ih počela sam da gledam stvari onako kako ih oni gledaju. Inspektori su bili vrlo detaljni i profesionalni, ali ja sam ipak predugo čekala pre nego što sam prijavila celu stvar, tako da je bilo prekasno za prikupljanje bilo kakvih forenzičkih dokaza. Već sam bila očistila stan. Da sam odmah prijavila provalu, mogli su da potraže otiske prstiju i uporede ih sa onima iz baze podataka. Da su ih pronašli, šanse da uhapse provalnika postale bi znatno veće, ali verovatno ne bi uspeli da povrate ukradene stvari, budući da se one vrlo brzo preprodaju. Sa njihove tačke gledišta, naterala sam ih da protraće čitavo poslepodne na slučaj koji će na kraju biti dodat na gomilu onih nerešenih. Posle svega morala sam da se vratim u stanicu da potpišem izjavu. Kako čak ni tmurni istanbulski inspektori ne mogu da se odupru nacionalnom nagonu da budu ljubazni prema strancima, došli su po mene forenzičarskim vozilom i odbacili me do stanice. Kada smo završili s birokratijom, ponudili su mi čaj i počeli smo da ćaskamo. Rekli su mi da ljudi ne prijavljuju zločine, jer nemaju poverenja u policiju. Posledično, inspektori nisu mogli da rešavaju slučajeve, zbog čega se njihova reputacija dodatno urušavala. Bili su veoma frustrirani, i to s punim pravom. Stanica je izgledala kao stanice iz krimića na turski način: mračne sobe ispunjene dimom cigareta, zastarele pisaće mašine, stolovi prekriveni gomilama papira i Ataturkova slika u uniformi na isflekanom zidu. Na prozorima su bile gvozdene rešetke. Pitala sam ih šta će im to. Ko bi bio toliko lud da pokuša da obije policijsku stanicu? Jedan detektiv me je zaprepašćeno pogledao, ne verujući da sam uopšte i postavila tako glupo pitanje. Potom mi je strpljivo objasnio da su rešetke tu da kriminalce zadrže unutra a ne napolju. Nakon što su mi ispričali o priznanjima koja su izvukli i ubistvima koja su rešili (u jednom slučaju ubica je uhvaćen na osnovu jednog otiska sa pakle papirnih maramica), požalili su se da u većini slučajeva sudovi ubrzo oslobode kriminalce. Tu ćete priču čuti od policije u bilo kom gradu. I obično se ispostavi da je tačna. Po onome što mi je rekao Tantan, taj je problem postao naročito izražen poslednjih godina i dosta je doprineo stvaranju još većeg utiska o korumpiranosti policije. „Glavni je problem u tome što u zakonu postoje ogromne rupe kada su u pitanju norme za borbu protiv kriminala”, kaže on. „LJudi, na primer, veruju da policija sarađuje sa provalnicima, jer vide policiju da vrši uviđaj, da hapsi lopova, koji se kasnije oslobađa uz opomenu ili čak i potpuno nekažnjeno. Zaključe da je uzrok tome korumpiranost policije, iako je pravi problem to što zakonski sistem ima previše tolerancije prema manjim zločinima. Lopov može biti odveden pred sudiju, a da uopšte nije ni bio u pritvoru, a potom oslobođen. Tako se desi da lopov ne provede ni dan u zatvoru“. Ne očekujete da čujete takvu priču u zemlji čiji je pravni sistem postao strah i trepet u svetu nakon filma Ponoćni ekspres, ali ona objašnjava dosta toga. Turska želi da se pridruži Evropskoj uniji. Kako bi Turska zadovoljila kriterijume Kopenhagena, njen je parlament sproveo korenite reforme u domenu zaštite ljudskih prava. Iako još uvek ima dosta žalbi na policijsku brutalnost, smrtna kazna više ne postoji, a vojna kontrola nad civilnim zakonima znatno je oslabljena. Stvoreni su novi apelacioni sudovi. Trajanje zadržavanja u pritvoru u predsudskom postupku osetno je skraćeno. Nizak prag tolerancije po pitanju policijske brutalnosti oduzeo je zaštitu onim policajcima koji koriste nasilje za iznudu priznanja. Uhapšeni imaju prava da odmah dobiju pravnog zastupnika kao i finansijsku pomoć, dok izjave date bez prisustva advokata nemaju nikakvu težinu na sudu. Novi zakoni onemogućavaju da se iza rešetaka nađe nevina osoba. To, naravno, istovremeno otežava i stavljanje istinskih kriminalaca iza rešetaka. „Postoji dosta zakonskih normi koje zbunjuju i ljute građane“, kaže Tantan. „Nedavno je radnik obezbeđenja jedne banke koji je u toku pljačke ubio pljačkaša bio izveden pred sud. Morao je da prođe čitav postupak, iako su svi smatrali da je pljačkaš sam bio kriv za to što mu se desilo“. Ne iznenađuje to što Turci takve fenomene objašnjavaju korumpiranošću. Koncept korupcije je prosečnom građaninu daleko jasniji od koncepta pretpostavke nevinosti. Još uvek nismo razrešili misteriju provala. Logično bi bilo pretpostaviti da društvena kontrola koja budno prati bilo kakav oblik kriminalne aktivnosti obuhvata i njih. Tantan ima svoju teoriju o tome: „Dosta sitnijih prestupa počine migranti u potrazi za novcem ili drogom. U Istanbulu ih ima veoma mnogo. Dosta tih prestupa čine i mladi iz PKK“. PKK je radikalna kurdska separatistička teroristička grupa. Vlasti sa njom ratuju još od 70-ih godina. PKK drži prevlast kada su sitni prestupi u pitanju. „Mnogobrojne bande lopova i provalnika rade pod zaštitom PKK. Reč je o deci koju sa jugoistoka dovode u Istanbul da bi prosila, džeparila i krala. Sitni kriminal izdeljen je na četvrti. Ko operiše u određenom kvartu obično deo plena daje i PKK. Policija i žandarmerija pokušavaju da uđu u trag vođama koje kontrolišu kvartove, jer su oni direktno povezani za članovima PKK. Kada u tome uspeju, kvartovi bivaju oslobođeni od kriminala“. Ovde postoji tendencija da se za svaku kriminalnu aktivnost krivi PKK, tako da je moja prva reakcija na tu priču bila sumnja. Ipak, postoje dokazi da je PKK umešan u organizovani kriminal. Služba državne bezbednosti poseduje podatke koji dokazuju da se PKK bavi reketiranjem, iznudom, trgovinom ljudima, kao i da kontroliše narko-puteve iz Srednje Azije do Zapadne Evrope. Zato i nije teško poverovati da dodatnu zaradu ostvaruje i kroz obijanje stanova. Pravni stručnjak Nekla Gini slaže se sa Tantanom „da je PKK širom Evrope potvrdio svoju reputaciju u trgovini drogom, reketiranju i obijanju objekata“. Ta je grupa i motivisana za krađu: tako stečenim novcem finansira se rat. Društvene kontrole očigledno ne obuhvataju i tu grupu, budući da PKK često podmeće bombe u tržnim centrima ili ubija lekare i nastavnike. Isto tako ima smisla i njihovo iskorištavanje maloletnika. Prava dece zauzimaju najviše mesto turske zakonodavne reforme: gotovo ih je nemoguće poslati u zatvor, baš kao što je to slučaj i u Evropi. Naravno da se zaštita dece smatra pozitivnim korakom, ali ona istovremeno kriminalcima ostavlja prostora da ih zloupotrebljavaju: čak se i deca uhvaćena na delu već sledećeg dana puštaju na slobodu. Odgovor na pitanje „Zašto provale a ne pljačka?“ mogla bi da bude činjenica da deca u pljačkanju jednostavno nisu uspešna koliko odrasli. Odlični su, s druge strane, za obijanje stanova: mogu da se provuku kroz prozore koji su za odrasle premali. Laki su tako da se mogu kretati po stepeništu i stanovima a da nikoga ne probude. Da je moj dosadni sused u pola noći video nekog kako se kroz prozor uvlači u neki stan, sigurno bi digao toliku larmu da bi za čas sve probudio. Da u istoj situaciji vidi dete, prva reakcija bi verovatno bila čuđenje ili zabrinutost. Dete bi tu zbunjenost lako da iskoristi za beg. To bi moglo da objasni i kako to da je kradljivac koji je ušao u moj stan imao dovoljno vremena da razvrsta stvari i na miru odluči šta će uzeti a šta ostaviti, umesto da uzme celu torbu i pobegne. Drugo objašnjenje, koje me je prestravilo, bilo je da je provalnik bio uveren da bi lako mogao da izađe na kraj sa mnom, da sam se probudila. S druge strane, da li je moguće i da je on bio uveren ne da bi bio u stanju da me nadjača, već da ja ne bih ni pokušala da nadjačam njega? Turska odmazda za krađu nikada nije išla tako daleko da bacite dete sa sprata. Dalje, sve što je provalnik odneo bilo je lagano. Odrasla osoba mogla bi lako da odnese televizor, dete to ne bi moglo. Kada sam policajcima izložila Tantanovu teoriju, složili su se. Rekli su mi da su počinioci provala uglavnom maloletnici koji se bore za svoju reputaciju unutar kriminalnih grupa, posebno onih koje vodi PKK. Takođe su se složili i sa time da su nastojanja da se Turska približi EU praktično onemogućila hapšenje te jadne izmanipulisane dece. Ipak, niko nije mogao da mi pruži dokaze o povezanosti PKK sa ovom vrstom kriminala. Obratila sam se i Tantanu: Mogu li doći do sudskih predmeta ili zapisnika? Rečeno mi je da to nije dostupno javnosti. Na pitanje da li mogu da razgovaram sa osuđenim provalnikom, rečeno mi je da se obratim glavnom tužiocu. On je odbio da me primi. Bilo bi naivno prihvatiti optužbe na račun PKK bez rezerve: vlada je u ratu s njima, tako da ni ona ni policajci ne mogu biti smatrani objektivnim izvorom informacija, a optužbe imaju jasnu političku svrhu. Pa ipak, ne postoji nikakvo drugo objašnjenje za talase provala koji zapljuskuju Istanbul. Ako ništa, ne postoji nikakvo logičnije objašnjenje tog fenomena. Iako nevoljno, došla sam do zaključka da je najverovatnije da su maoističko-kurdski separatisti i trgovci decom ukrali moj prsten. Dok sam završavala ovaj članak, provalnici su još jednom pokušali da uđu u zgradu. Oterao ih je onaj dosadni sused. Čuo je buku, otrčao na sprat, video dva nepoznata tinejdžera i upitao ih ko su. NJihov mu se odgovor učinio neuverljivim, tako da je počeo da viče. Istog trenutka tu su se stvorili i ostali stanari zgrade, ali bilo je prekasno: deca su već pobegla. Kada su došli, policajci su mi rekli da su u poslednjih nedelju dana samo u mom kvartu uhapsili šestoro maloletnih provalnika. Uvereni su da će se deca u roku od nekoliko dana vratiti na ulicu.