Šarmantni siledžija

Ako je verovati nekrologu iz NJujork tajmsa, Irving Kristol je priznao da se osećao veoma nesigurno kada se jednom prilikom našao u društvu Meri Mekarti, Hane Arent i Dajane Triling. Drugom je prilikom, kada se sredinom 80-ih našao u mom društvu prilikom prijema u Institutu Lemar na Menhetnu - u manje-više istom intelektualnom miljeu, a o šarmu da i ne govorim - situacija bila daleko opuštenija. Tada se uopšte nije trudio da sakrije negodovanje povodom odluke organizatora koji je, valjda iz osvete, rešio da na jedan kraj stola smesti (tada) najokorelije moguće pušače. Raspoložen da raspršim predstavu koju je verovatno imao o meni - budući da sam tada bio pobornik trockizma koji je on nekoliko godina pre toga već bio napustio - počeo sam se raspitivati o njegovom iskustvu u Londonu na mestu urednika magazina Enkaunter. Iako finansiran od strane američke obaveštajne službe, magazin je davao prostora i talentovanim autorima, a u njegovim ste prostorijama mogli da sretnete zaista neobične ljude. „Želiš li da znaš šta me je zaista pogodilo u vezi sa londonskom ’scenom’? Broj homoseksualaca“, kratko je odgovorio. Naravno da sam shvatio šta je hteo da kaže, budući da je bio naširoko poznat kao osoba koja sve kaže direktno. Ipak, činilo mi se da je njegov odgovor zapravo bio pokušaj prevencije eventualnog književničkog ćaskanja. Ubrzo smo prešli na političke teme, da bi me on ponovo ućutkao rekavši da je argentinski novinar i urednik jevrejskog porekla Jakobo Timerman, koga je diktatorski režim utamničio bez suđenja i mučio, zaista proživeo ono što opisuje u svojoj knjizi Zatvorenik bez imena, ćelija bez broja. Ne sećam se kako se tačno završilo veče, iako verujem da bih se sećao da je zaključeno srdačnim opraštanjem i međusobnim zahvaljivanjem na ugodnom društvu. Drugim rečima, neodoljivi šarm Irvinga Kristola ležao je u njegovoj nezainteresovanosti da šarmira. Većinu njegovih nastupa i javnih intervencija odlikovao je siledžijski ulični nastup, verovatno zaostavština njegove marksističke prošlosti. NJegova tipična (a smatram i istinita) izjava bila je da nije znao da CIA finansira Enkaunter, ali da ga ne bi bilo briga ni da je znao za to dok ga je uređivao. Opisivao je sebe kao neokonzervativca a u stvari je liberal koga je ’isprašila realnost’: kada je javnost konačno prešla preko predvidivog tumačenja dvosmislenosti termina isprašiti, shvatila je, iako nevoljno, da je Kristol na savršeno jednostavan način uspeo da opiše jadnu tendenciju susreta utopije sa brutalnim činjenicama o ljudskoj životinji. I sam termin neokonzervativizam - koji je koristio, ako ne i stvorio socijalista Majkl Harington nastojeći da definiše svoje bivše saborce - bio je uglavnom ignorisan od strane onih kojima je namenjen sve dok Irving Kristol konačno nije rekao „do đavola s tim, mi i jesmo upravo to, treba da prihvatimo taj naziv i počnemo i sami da ga koristimo“. Uživao sam dovodeći u nelagodan položaj Reganove pobornike među ateistički nastrojenim Jevrejima tako što sam im na nos nabijao njihov savez sa tzv. Hrišćanskom koalicijom. Mogao sam da pretpostavim da će upravo Kristol da napiše članak o tome kako Jevreji po mnogim pitanjima, od porodice do izraelskog problema, mogu dosta toga da nauče od tih desničarski nastrojenih religioznih tipova. U to je vreme etiketa neokon uglavnom bila povezivana sa DŽin Kirkpatrik, koja je pokušala da podvuče razliku između različitih formi diktature - autoritarne nasuprot totalitarnoj - a koja je na kraju postala apologeta onoga što se dešavalo u Argentini. Interesantna je metamorfoza tog termina, budući da se pun oblik, neokonzervativac, danas koristi kako bi se opisao bilo koji zagovornik upotrebe američke sile protiv diktatora - od Slobodana Miloševića do Sadama Huseina. Kraj Hladnog rata verovatno je doprineo pojašnjenju tog procesa tako što je razdvojio intervenciju i rizik od nuklearne „razmene“ (kakav izraz!), a takođe nas i podsećao na pretnju koju predstavljaju režimi koji su po svojoj praksi bliži fašizmu nego komunizmu. Čudno je to što je mnogim levičarima trebalo toliko vremena da shvate koliku pretnju predstavljaju jednopartijski, jednodržavni ili mesijanski sistemi. Kristol je uglavnom imao vrlo kritičan stav prema „intelektualcima“, iako ni sam nije mogao da odoli jednom intelektualnom iskušenju. Rado je podvlačio da su fizički radnici pametniji i bolji u shvatanju poente od obrazovanih. NJegov sin Viljem (kome ovom prilikom izražavam saučešće, kao i udovici Gertrudi Himelfarb) posebno se poneo kao sin kada je Kristol usvojio izraz kulturna elita kako bi se podsmehnuo svima onima koji, između ostalog, nisu uviđali esencijalnu zdravorazumnost Dena Kvejla. Ipak, početak Kristolovog udaljavanja od socijalističkog pokreta označio je zaključak - do koga je došao u vojsci - da su „mase“ prilično grube i opasne. NJegove najveće greške bile su povremeni, često napumpani, komplimenti na račun senatora DŽozefa Makartija 1952. i glasanje za Ričarda Niksona dve decenije nakon toga. Obe su greške bile posledica njegove konfuzije između idealizovanog malog čoveka i onoga što se kasnije ispostavilo kao sićušan i nikakav čovek, i konfuzije između „naroda“ i onih koji su populističkim metodama njime pokušavali da manipulišu. Neokonzervativna frakcija, da ne kažemo pokret, uglavnom je laička i često se povezuje sa Leom Strosom. Kristol je bio jedna od osoba koja nikada nije izbegavala da prizna kako se slaže sa Strosovim stavovima. Sam Stros bio je izuzetak među američkim konzervativcima jer je od početka bio veoma skeptičan prema religiji. Čini se da Kristol i ovde ima kontradiktoran stav između zapetljane elitističke intelektualne volje i volje naroda: ako sam ga dobro shvatio, on je smatrao da je religija koristan instrument za primoravanje naroda da se lepo ponaša, nevezano za to koliko je istinita. Ako se sutra ispostavi da je to što je govorio bio najobičniji paradoks sa izvesnom dozom cinizma, siguran sam da je Kristol u tome zaista uživao.  Slate