Previše zakona, premalo vođa

Tobi Birč (Toby Birch) jedan je od retkih, ako ne i jedini, koji je u knjizi “Finalni krah” (The Final Crash), objavljenoj 2007, predvideo prošlogodišnju finansijsku krizu. Baš zbog toga, glavna tema razgovora za NIN bila je – budućnost, ali se prvo pitanje ipak odnosilo na prošlost. Kako vi objašnjavate činjenicu da tako veliku, planetarnu ekonomsku krizu, nije predvideo gotovo niko, a i da su upozorenja od strane javnosti ignorisana? - Ujesen 2004. godine prisustvovao sam redovnom mesečnom sastanku komiteta za investicije u Cirihu kao predstavnik Julius Baer, jedne od vodećih švajcarskih banaka, za koju sam radio u to vreme. Diskutovali smo o prinosu američkih obveznica i njihovom uticaju na tržište nekretnina. Sve je izgledalo surealno zato što je Grinspen te iste godine promovisao fleksibilne hipotekarne kredite dok je ciklus kamatnih stopa bio na dnu. Sa komešanjem koje se tada dešavalo na tržištu obveznica on je predlagao povlačenje obveznica na 30 godina, čime je gurao prinose nadole. Ništa od ovoga nije imalo nikakvog smisla dok mi odjednom nije postalo jasno da je on želeo da manipuliše tržištem nekretnina kontrolom prinosa obveznica i kamatnih stopa. U momentu kada je nekretnine trebalo da pređu na zdravu stranu on je pokušavao da poveća tražnju i broj novih kupaca, a u isto vreme održava kamatne stope hipotekarnih kredita niskim za postojeće vlasnike. Zašto bi iko ovo radio? Došao sam do strašne ideje da vodeći svetski bankar održava balon tržišta nekretnina kako bi održao DŽordža V. Buša na vlasti. Tada sam shvatio da Grinspen nije upravljač ekonomije već prodavac Republikanske stranke. Nisam nikako pobornik nikakvih konspirativnih teorija, nemojte pogrešno da me shvatite, ja sam upravo predstavnik establišmenta, tako da me je ovakva ideja duboko potresla i šokirala. To bi bilo kao da vas je vaš najbolji dugogodišnji prijatelj lagao celog života. Spoznaja da se moj heroj kocka životnim standardom ljudi kako bi moćna elita imala dobit, podsetila me na paralelu sa padom Rimskog carstva. Na sreću ja sam vredan student istorije i verujem u staru mudrost da se „istorija ne ponavlja već se rimuje”. Čim sam shvatio šta se dešava počeo sam da preispitujem sve oko sebe, kao da sam živeo u nekom drugom svetu celog života. Odatle sam krenuo da razvijam teoriju šta bi se desilo ako bi tržište krahiralo. Akademici su me jako kritikovali što nisam koristio kvalitativni pristup za predviđanje pošto su pretpostavljali da imam neki predivni matematički model. Što se tiče tajminga, već decenijama se otprilike svake četiri godine tržišta koriguju. Zbog manije štampanja novca, koja je prethodila finansijskom krahu, sam krah koji je trebalo da se dogodi 2006. godine nije se dogodio. Što je još gore, 2005. godina je bila najmanje volatilna za „Dau DŽons” u celom veku. Kada sam završio knjigu, u decembru 2006, očekivao sam prve potrese već u 2007. i potpuni krah u 2008. godini jednostavno zato što tržišni trendovi prebacuju daleko dalje nego što se može zamisliti kao mogućim. Kako vidite budućnost nakon finansijske krize? - Smatram da prolazimo kroz velike promene s razlogom. Svi pokušaji da se kupi ekonomija sa novim dugom su samo znak da se plašimo promene i da po svaku cenu želimo da se držimo starih načina zbog komfora i familijarnosti; čak iako nisu dobri ni za nas ni za buduće generacije. Kvantitativno olakšanje i stvaranje duga su prethodnica valutnoj krizi koja je prethodnica protekcionizmu. Globalizacija će se obrnuti i ovaj put ka samouništenju kojim idemo će se zaustaviti. Polarizacija i lokalizacija će biti najstariji, ali i najnoviji način. Još uvek možemo da izvozimo ideje i specijalizacije, ali nadam se da nećemo doći u situaciju da prevozimo robu, hranu i flaširanu vodu preko sveta kada je ona dostupna u našem dvorištu. Lepota buduće devalvacije dolara i naftne krize je da će mehanizmi formiranja cene da nas spasu od nas samih. Transport će postati toliko skup da takva aktivnost neće biti moguća. Toliko je takav mehanizam lep da se političari i centralni bankari po svaku cenu trude da ga spreče intervencijama. No, tržište će na kraju odlučiti. Da li bi trebalo da napravimo novi svetski ekonomski red, kako će globalna ekonomija napraviti novi ekvilibrijum? - Mi ne treba da pravimo ništa – sudbina i vreme će nas povesti pravim putem, dok će intervencija samo da odloži ono što je neminovno. Već imamo previše zakona, a premalo vođa. Lepota ove deformacije leži u tome da reforma nastaje sama po sebi, a vođe se stvaraju na mestima gde se najmanje očekuju. Stara poslovica kaže. “Ne zove Bog kvalifikovane, već kvalifikuje pozvane”. Upravo zato verujem u mudrost masa i potencijal sledeće generacije kojoj “baby boomers” nisu isprali mozgove. Odlična scena je u Velsovom filmu Vremeplov, gde se poslušna populacija budi i bori protiv mutirane rase. Novi ekvilibrijum će biti upravo to: ekvilibrijum. Ovo što smo imali je neravnoteža kapitala, potrošnje i bogatstva. U viktorijanskom dobu, akcije su bile kao mašine za keš, generisale su visoke dividende i mali rast kapitala. Zlatni standard je služio kao prepreka inflaciji tako da je postojala zdrava reciklaža kapitala i dividendi nazad u ekonomiju. Poslednjih decenija rast kapitala je postao mantra, ali je to samoubilački mehanizam koji je uništio vrednost akcionarima dok su korporacije manipulisane kroz opcije. Da li imate neki savet za Srbiju ili istočnu Evropu, naročito što se finansijske krize tiče? - Ne žurite da se pridružite Evropi. To bi bilo kao drvo kome su periferne grane odsečene u oluji. Istočna Evropa ima ogromne poljoprivredne površine i naftu. Ja bih se približio Srednjem istoku i ponudio im hranu za budućnost. Ovo je dugoročno igra Kineza i Arapa koji užurbano menjaju “junk novac”, američki dolar u realnu i trajnu imovinu. Čemu nas je kriza naučila? Britanija i Nemačka su zvanično izašle iz recesije, da li su znaci oporavka konačno ovde ? - Ne vidim nikakvu promenu ni u regulativi ni u filozofiji koja bi mi dala nadu da se pravi problemi rešavaju. Zašto se uopšte baviti simptomima kada uzrok nije uklonjen? Najveći problem je filozofski u smislu da smo stali u uverenju da je permanentni rast dobar. Možda je to zato što smo se toliko udaljili od prirode i prirodnih ciklusa. To je kao da pokušavate da autističnoj osobi promenite njegovu rutinu; otpor promenama je neverovatan. Što je strah veći, to se više držimo propalih, familijarnih sistema. Mislim da merenja BDP, kao i definicije recesije i depresije, nisu ispravne, kao što ni same reči koje se koriste to nisu. Bilo bi pravo osveženje da se naiđe na nekoga na tržištu, osim novinara, ko nije upleten u neki konflikt interesa. Smejemo se kontroli slobodnog govora Staljina i Hitlera, a u isto vreme smo danas kao ovce u smislu prenošenja korporativnih poruka i praćenja oficijelne korporativne linije. Kako biste opisali globalnu ekonomiju i finansijska tržišta danas? Koje su vaše glavne kritike, šta biste promenili? - Kao što sam pomenuo, malo toga se promenilo. Banke su ubedile vlade da će svet prestati da postoji bez njih. One su kao ptice kukavice koje ostavljaju mlade ptiće u tuđim gnezdima da ih hrane. U isto vreme, prava deca gladuju ili su izbačena iz gnezda. U našem slučaju, vlada želi da pomogne i ljudima treba pomoć, ali banke sede u sredini grabeći kapital, ali ga ne prosleđuju dalje. Što je još gore, finansijski otkup je sprečio kapitalizam da funkcioniše i što je ironično oni koji sebe smatraju kapitalistima mole za novac kako ne bi otišli u bankrotstvo; što je suprotna filozofija od one koju primenjuju kada obični ljudi imaju problem sa otplatom duga. Bilo bi bolje da smo videli banke koje idu u bankrot ili bivaju nacionalizovane, kako bi se izbrisali dugovi, dok se u isto vreme štite depoziti. Destrukcija dugom se dešava iznova i iznova kroz istoriju, ali mi još uvek kažemo da je dug “asset”. Bukvalni prevod hipotekarnog kredita je “priključak smrti (grip of death)” što u stvari opisuje pravi cilj; neka vrsta doživotne robije. Šteta što nismo videli novi početak sa stvaranjem pravih banaka, na bazi islamskih principa, koji daju zajmove samo u visini onog što je deponovano. To je perfektan sistem sa ograničenjima - što naravno bankarima smeta. Ovo je predložio i Irving Fišer 1930. godine. Tobi Birč sada vodi sopstvenu investicionu kuću (Birch Assets Limited) i član je Instituta za HoV i Investicije. Jedan je od retkih koji poseduje kvalifikaciju Instituta za islamske finansije. Birč je autor knjige „Finalni krah”: Opojni dug i deformacija svetske ekonomije, napisane pod pseudonimom Hugo Bouleau.  Knjiga, koja je izašla u aprilu 2007. godine, samo par meseci pre nego što je tržište dostiglo vrh, a predviđa da će krah biti u 2008. godini.  Lord Desai, London School of Economics, izjavio je tim povodom: “Nemojte posle da kažete da niste bili upozoreni”. Pre osnivanja sopstvene kompanije, bio je izvršni direktor Blackfish Capital Holdings, privatne investicione kuće najbogatijih porodica u Britaniji, izvršni direktor Julius Baer banke, vodeće nezavisne privatne banke u Švajcarskoj. Takođe je upravljao fondom Old Mutual International, teškim 300 miliona dolara. Sledeći “bum” Stručnjaci smatraju da će Daleki stok biti sledeći bum. Da li će istočni investitori naučiti lekcije sa Zapada? - Ne znam gde će biti sledeći “bum”, ali verujem da se dešava strukturalno premeštanje sa Zapada na Istok. Ovo se možda ne može prevesti na prihode sa berze, ali ekonomski smatram da Kina i Indija vode. Putovao sam često po Africi i čudio se kako Kinezi, Rusi i Arapi pametno kupuju resurse - pravo bogatstvo budućnosti. U isto vreme na Zapadu smo posmatrali programe nekretnina i vodili besmislene ratove. Ne mogu da se setim vremena kada sam bio ciničniji u pogledu porasta državne moći i intervencije koja ugrožava naše slobode. Slično, državni otkupi samo podržavaju tragičnu propast. Iako određeni elementi azijskog društva uživaju u spekulacijama, ja sam zaprepašćen njihovom radnom etikom i verujem da će ovakav personalni pristup, kombinovan sa kulturom štednje i pametnom strategijom države, na kraju pobediti. Islamske finansije Da li su islamske finansije bolje od već isprobanih i proverenih sistema? - Teorija islamskih finansija je balansirana zato što u bankarskom rečniku može da se pozajmi samo ono što je deponovano. Ovo je održiv sistem koji limitira iznos kredita. Zapadno bankarstvo je u stvari piramidalna šema gde zajmovi moraju kontinuirano da se stvaraju kako bi sistem funkcionisao. Na kraju, 1:1 sistem pozajmica smanjuje ekonomski rast i sprečava porast novca i stvaranje inflacije. Investicijama u realne projekte i asete kojim se generiše prihod banka mora da nađe veće upravljačke nivoe u smislu kome pozajmljuje novac i koje projekte podržava. U zapadnim finansijama ne postoji takva briga banaka sve dok se kamate i kapital otplaćuju. Islamski projekti moraju dodatno da budu od koristi celim zajednicama i ne smeju da podržavaju kockanje, neizvesnost, ekološko uništavanje, duvan, oružje ili alkohol. Nisu svi muslimanski fondovi ovakvi, ali to je više krivica ljudske slabosti, nego same filozofije.