Inat, loš zanat

Prošao je i deveti 5. oktobar od onog „prelomnog” dvehiljadite godine, a Srbija još uvek stoji na raskrsnici, ne zna šta će ni kuda će. Možda to nije baš ona ista raskrsnica, ali od nje nije ni mnogo daleko. Politička elita se u kompromise upetljala kao pile u kučine, taktika je, pokazalo se, bila njena jedina strategija. Ono što je trebalo da bude taktika, što se kao taktika najavljivalo i opravdavalo, postalo je strateški pravac, taktički ustupci su prerasli u strateško opredeljenje. Zato Srbija ni dan-danas nije rešila ključna pitanja svog socijalnog, ekonomskog i političkog razvoja - može i obrnutim redosledom - a iz njenog društvenog života, na osnovu tema koje dominiraju javnom scenom, to se ne bi moglo ni naslutiti. Srbija traći vreme. Ne radi se, međutim, o tome da su te teme beznačajne, naprotiv, reč je o tome da su one morale biti davno apsolvirane. U pitanju su elementarne stvari. Ali Srbija, primera radi, još nije uspela da raskrsti sa svojim fašistima, bivšim i sadašnjim, nego je palanačkim sudijama prepušteno, kao da su rimske pape, da dele oproste i „beatifikacije”, prekrajaju i prefarbavaju istoriju. Ta konfuzija, taj gubitak kriterijuma i, kako je to rekao Branko Milanović, „atmosfera potpune neodgovornosti”, koju su stvorili, i šire je, tzv. „intelektualni uzori” (opet Milanovićev termin, sa sve znacima navoda) dovela je do provale nasilja i na ulici i u porodici. Sad se i Tadić češka po glavi. U toj magluštini kao da se izgubila i vlada. Heterogena, razjedinjena i dezorijentisana, ona još i vidi „prst pred okom”, ali potpuno zaokupljena svakodnevnim brigama i preživljavanjem, nije u stanju da „digne glavu” i pogleda malo dalje u budućnost i vidi šta je čeka i šta joj valja činiti. Konkretno, na ekonomskom planu, jasno je poodavno da se „ovako više ne može”. Model privrednog rasta, kako to vole da kažu ekonomisti, koji je poslednjih godina primenjivan u Srbiji, iscrpljen je. Svetska ekonomska kriza je konstrukcijske slabosti tog „modela” samo ogolela. I ubrzala njegov kraj. Suština tog modela je: život na kredit. Mnogo se više trošilo nego što se proizvodilo. Forsirana je potrošnja, zanemarivana proizvodnja, naročito investicije. Manjak je pokrivan prodajom imovine, s jedne, i zaduživanjem, s druge strane. Država je u tome prednjačila, ali mora joj se priznati, nije tu bila sebična, prelivalo se, različitim mehanizmima, i na ostale građane. Korupcija, mada sitna, sa krupnim posledicama. Za uzvrat, država je na sebe preuzimala sve više poslova. Umesto da stvara povoljnu poslovnu klimu, da stvara uslove za preduzetništvo, država je postajala glavni preduzetnik. Takav način vođenja i ekonomije i države, kao što rekosmo, više nije održiv. Pred Vladom Srbije sada je zadatak da pronađe novi model rasta i razvoja. Ne vidi se, međutim, da vlada ili bar najveći deo njenih ministara, to razume. Nije to samo utisak domaćih posmatrača koji, poput novinara, sve to gledaju poizdalje. To je utisak koji se mogao čuti od članova misije Međunarodnog monetarnog fonda, prilikom njihovog septembarskog boravka u Beogradu, posle dugih i, kako se to kaže, iscrpnih i iskrenih razgovora sa mnogobrojnim predstavnicima ovdašnjeg establišmenta. „Oni čekaju da kriza prođe pa da nastave po starom”, bio je njihov zaključak. Jedna potvrda, verovatno ne i poslednja, takvog utiska predstavlja i prošlonedeljna izjava ministra za infrastrukturu Milutina Mrkonjića. „Za mene, kao socijalistu i ministra, zadatak je da zapošljavam, a ne da otpuštam ljude”, rekao je Mrkonjić. U to šta je zadatak jednog socijaliste nećemo da se mešamo, to je stvar Mrkonjićevih partijskih kolega, ali je posao ministra nešto što se tiče svih građana. A „zadatak ministra”, u najkraćem, nije da zapošljava - to može o svom trošku i u svom preduzeću - nego da stvara ambijent da drugi privređuju i zapošljavaju. Primera radi, da su Mrkonjićevi prethodnici na mestu ministra proteklih godina valjano radili ono što je trebalo, da su, kao što nisu, napravili planove i projekte, da su obavili eksproprijaciju zemljišta i slično, ove godine je na Koridoru 10 mogla da se zaposli sila ljudi, pa industrija građevinskog materijala, pa mašine... Srbija bi danas bila gradilište. A ne „čistilište”. Umesto toga, nama milijardu evra leži neiskorišćeno. Umesto toga, naši ministri su milijarde evra potrošili na „kozmetiku i bižuteriju” (uzgred, poznatu kao Nacionalni investicioni plan). Irsko „da” Lisabonskom ugovoru, tj. novom evropskom ustavu, ne zna se da li je više zabrinulo „evroskeptike” ili „evrooptimiste”. Na šta će sad da se vade? Evropska unija, to je pre svega sistem vrednosti i na njemu zasnovan skup pravila, standarda koji, opet, služe pre svega tome da omoguće, i obezbede, rad, proizvodnju, efikasnost, kvalitet. Razvoj. Naravno, nije to nikakav savršen mehanizam, još manje organizam, ima tu dosta slabosti raznih vrsta, ali kad se sve sabere i oduzme, to je najbolje društvo koji trenutno na svetu postoji. Biti u tom društvu predstavlja uspeh. To se, međutim, ne postiže preko noći, improvizacijama i mađijama. Za taj uspeh nije dovoljno deklarativno opredeljenje; neophodna je posvećenost, organizacija, sistem. Sve ono, jednom rečju, čega u Srbiji nema. Čak i kad se napravi neki uspeh. Uzmimo ono u čemu smo najuspešniji i u međunarodnoj konkurenciji - sport. I u njemu najuspešniju - košarku. Reč je o porukama koje su nedavno, u kratkom vremenskom razmaku, dva stručnjaka svetskog kalibra uputila domaćoj javnosti (mada se nema utisak da ih je ona čula i razumela). Prvi, Svetislav Pešić, morao je da napusti klub iako je postigao velike uspehe. Drugi, Dušan Ivković, posle još većeg uspeha izlazi sa ozbiljnim zamerkama na račun košarkaške „vlade”, tj. Košarkaškog saveza Srbije. Obojici je problem ista stvar, obojica u suštini traže isto: organizaciju, sistem, vladavinu pravila koji će omogućiti da visoki, ako ne baš uvek šampionski kvalitet bude redovna i dugoročna, a ne „ad hok” i „s mene pa na uštap”, pojava. Ovde je, međutim, uspeh rezultat izuzetnog pregnuća, rada i talenta pojedinca ili grupe ljudi, takoreći i najčešće „uz inat svima”. A „inat - loš zanat”, kaže stara narodna poslovica. Srbiji fale zanatlije, profesionalci. Osim onih u dramama Dušana Kovačevića. Mada su i oni na izdisaju.