Slatke pene i opsene

Evo dva romanopisca čije se autorske biografije više razlikuju nego što međusobno sliče. Igor Marojević pripada generaciji rođenoj šezdesetih godina prošlog veka, u svojoj bibliografiji ima četiri romana, dve pripovedne zbirke, internacionalno iskustvo i afirmisan je kao jedan od najglasnijih, u izvesnom smislu već etabliranih i rutiniranih ”mladih lavova“ na domaćoj pripovednoj sceni. Slobodan Vladušić dolazi pak iz generacije sedamdesetih i do sada je objavio tri kritičko-esejističke knjige, afirmisavši se pre svega kao agilni ”hermeneutičar u tranziciji“, a potom i kao kolumnista, što znači da je Forward njegov beletristički prvenac. Postoji, međutim, makar jedna dodirna tačka između romana koje su Marojević i Vladušić s početka jeseni izneli pred lice javnosti. Ona se tiče one finansijske i moralne podrške koja obično nosi naziv književne stipendije. Tako iz pratećih napomena saznajemo da je Marojevićeva knjiga završena zahvaljujući pomoći berlinskog ”Literaturische Colloquiuma“, a Vladušićeva zahvaljujući stipendiji fondacije ”Borislav Pekić“. Bar na prvi pogled, to su podaci koji nemaju mnogo veze sa samom narativnom fikcijom, ali imaju s onim što je okružuje i prati kao svojevrsna senka njenog estetskog postojanja. Pišući na drugom mestu o ”fondiranoj književnosti“ koja počiva na ”slatkoj peni“ stipendija, iza kojih po pravilu stoji prećutna i zakulisna logika korporacijske, u osnovi politički zainteresovane podrške i ”lojalnost idejama koje su… prezentovane spindoktorskim kanalima“, Vladušić, doduše, razlikuje postojanje ili nepostojanje veze između fondacije i tradicije na koju se naslanja stipendirana knjiga. I gle čuda, stipendija Pekićeve fondacije, upravo ona čiju podršku je dobila knjiga ovog debitanta među romansijerima, navedena je kao praktično jedini primer valjanog postojanja te veze. Ovo je utoliko simptomatičnije što Vladušićev roman, u podnaslovu imenovan kao ”krimikomedija“, dobar deo svoje inače zavidne verbalne energije posvećuje upravo ironijsko-satiričnoj kritici korporacijske brendomanije, sveukupne ”proizvodnje“ civilizacijskih simulakruma i tržišno-ideoloških opsena. Uslovno shvaćenu pekićevsku ”vezu“, oslonjenu, recimo, na moguće prizivanje narativnih opsesija 1999. ili Atlantide, pri tome predstavlja bizaran, dobrim delom i pretenciozan pripovedački postupak koji paradoksalnu odbranu onoga što je ostalo od humanosti spaja sa sveprisutnom fascinacijom posthumanističkim svetom tehnoloških inovacija (futuristička ”scenografija“, artificijelni narator prvog od tri dela romana u vidu kamera-naočari!). Tkajući gustu, katkad gotovo neprohodnu narativnu teksturu, unutar koje se pripovedači smenjuju u cilju ostvarenja pekićevske (po)etike ”davanja najboljih šansi“, a slobodno i nemotivisano, stiče se utisak, prepliću složene kulturološke reminiscencije, niskomimetske doskočice i skaradnosti te višestruko parodirani žanrovski toposi, autor Forward-a sačinio je dvostruko ”kodirano“ štivo. Gledano ”na prvu loptu“ ono svojom relativno prozirnom antiglobalističkom retorikom može da privuče manje zahtevne čitaoce, a svojim ukupnim ustrojstvom treba, čini se, da zainteresuje i zadovolji one druge, sofistikovanije knjigoljupce. S druge strane, Marojevićev roman, koji po već pomenutoj klasifikaciji verovatno podleže pomenutoj primedbi o nedovoljno transparentnoj vezi između davaoca i korisnika stipendije, svojim literarnim uobličenjem ipak ”igra“ na znatno jednostavniju i makar zanatski transparentniju ”kartu“. Počivajući u velikoj meri na svojevrsnoj obnovi mimetičko-realističke poetike, umesto ”sablasnih“ naratora i groteskno izobličenih karaktera Parter u svom središtu ima gotovo tipski ”izgubljenog“ junaka, pripadnika proćerdane generacije Miloševićevog doba, Luku Razića, ekonomskog emigranta i povratnika koji životari kao šanker i prodavac internet-muzike ”ispod tezge“. Za razliku od Vladušića, koji razuđeni pseudo-krimi zaplet svog romana s kontraideološkim pikanterijama i eruditnim dosetkama, ”da se Vlasi ne dosete“, smešta u imaginarnu Rumuniju s mnogim odlikama ovdašnjosti, Marojević oporo, stilski katkad odveć komotno, a narativno i kompoziciono uglavnom pravolinijski prikazuje generacijske odjeke dobro poznate tranzicijske stvarnosti u urbanom mikrosvetu novobeogradskih i zemunskih splavova kojima defiluju razočarani buntovnici, neostvareni umetnici te ostvareni narkomani i instant-parajlije. Oko novca i onoga što ide uz njega vrti se, uostalom, mnogo toga u ovim, tako različitim, a opet, u nečemu ipak i sličnim knjigama. ”Slatka pena“ stipendija, koja preliva njihove narativne rubove, pojavljujući se kao vidljivi ili pak skriveni ideološki ”brend“, pri tome zapravo predstavlja svojevrsnu ”monetu“ za ”potkusurivanje“ i konkurentsku razmenu ove nove pragmatičnosti u srpskoj književnosti, u izvesnom smislu nepoznate prethodnim generacijama. Bez obzira na to da je li rezignirana (Marojević) ili ”pregrejana“ (Vladušić) u pitanjima lokalističko-globalističke kontroverze, ova literatura neumitno je, naime, spisateljski ”angažovana“, tj. odlučujuće ”zaražena“ aktuelnom politikom i njenim simboličnim derivatima na način koji više ne ostavlja prostor za opstanak iluzije tzv. lepe književnosti i njoj svojstvenog bezinteresnog sviđanja. Poput njihovih junaka, koji svoje protivrečno, u isti mah privremeno i prinudno pribežište od užasa tranzicije i krize pronalaze u virtuelnim svetovima kompjuterski shematizovanih identiteta, i autori ove proze kao da zapravo, voljno ili nevoljno, tematizuju tek ”gejmerski“ aktivno ”konektovanje“ u globalnu kulturnu utakmicu, u kojoj je, istina, moguće odabrati ”stranu“, ali – uprkos svemu – ne i uslove i pravac kretanja. Otuda i čitanje ovih romana u neku ruku nalikuje doživljaju učestvovanja u kakvoj prepoznatljivo dizajniranoj i trasiranoj narativnoj ”igri“ prve ili pak druge generacije: ako baš i nije otprve vidljivo, sve je nekako predvidljivo i u ”zadatim“ okvirima odigrano, bilo da je krajnje svedeno ili krajnje egzibicionistički izvedeno, bilo da počiva na primeni ”uvezenih“ parametara na domaće prilike, ili, obratno, pokušava da njih saobrazi ovdašnjim ”standardima“. ”Forward“ ili ”backward“, ”napred“ ili ”nazad“, nisu li to, najposle, dva lica u osnovi iste opsene na kojoj bujaju ovdašnji ukusi ”slatke pene“ i knjiga koje su u izvesnom smislu njima obeležene?