Strategija nauke nije Biblija

Nakon burne diskusije koja je trajala više od godinu dana, Vlada je najzad, 25. februara, usvojila Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja Srbije kojom se određuje pravac razvoja nauke i definišu prioritetne oblasti naučnog razvoja u periodu od 2010. do 2015. godine. Izrada Strategije se prilično odužila, u njenom kreiranju je učestvovalo preko hiljadu naučnika, a diskusija je bila vrlo bučna i puna kontroverznih stavova. O tome šta će srpskoj nauci i naučnicima doneti ovaj važan dokument razgovarali smo sa akademikom LJubišom Rakićem, potpredsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti. - Mogli smo Strategiju dopunjavati još pet, deset godina i nikada ne bismo bili svi zadovoljni. Strategija nije Biblija, ona je dinamičan dokument koji će trpeti dopunjavanja i korekcije. Ona predstavlja solidnu osnovu za dalji rad. Veliki broj ljudi koji radi u nauci gleda pragmatično kako će se Strategija uklopiti u njihove dnevne interese, plate, finansiranje projekata. Svaku stavku dokumenta posmatraju iz ugla da li ona remeti njihov establišment. Nisam ni ja za pravljenje imaginarne strategije, ona se mora bazirati na postojećim uslovima, postojećoj kadrovskoj strukturi, infrastrukturi, ali moraju postojati i prioriteti koji će dobijati dodatne, dopunske investicije. Prioriteti ne znače da će se izbrisati sve postojeće. U celini, usvajanje strategije, uz prateće dokumente i dobijanje najvećeg do sada zajma za nauku od strane Evropske investicione banke je veliki uspeh. Zašto je bio toliko težak i dug put do Strategije? Osnovni problem u radu na Strategiji je bio odnos fundamentalnih i primenjenih istraživanja. SANU je smatrala da treba dati posebnu pažnju fundamentalnim istraživanjima, a Ministarstvo je insistiralo da se što brže dođe do primene. Na kraju su se našla rešenja, nisu izbrisana fundamentalna istraživanja. Mi u fundamentalnim, bazičnim istraživanjima imamo najveći broj naučnika. Ako kažemo da to ništa ne vredi i da treba da se rade samo primenjena istraživanja najveći naučni potencijal, najveći rezervoar mozgova izbacujemo iz igre. Smatramo da bez bazičnih istraživanja nema napretka. Bazična istraživanja pokreću radoznalost i inventivnost istraživača. Ona smanjuju neznanje i strah vezan za neznanje, čine svet razumljivijim. Izbalansirani napredak društva se ne može zamisliti bez društvenih i humanističkih nauka, bez filozofije, literature, istorije, nauke o ponašanju, prava, ekonomije... Istakli ste da je broj radova iz Srbije u inostranim časopisima veći od većine zemalja u okruženju. Šta to znači za našu nauku? Publikovanje radova nam daje mogućnost međunarodne saradnje, koja je poslednjih godina sve veća. Sudelujemo i u projektima koje finansira Evropska unija. Povećanje broja naših naučnika u takvim projektima doprinosi našem uticaju u svetskoj nauci. Srbija će igrati značajnu ulogu u onoj oblasti u kojoj se bude formirala kritična masa istraživača. Afirmisani naučnici će privlačiti svoje kolege iz sveta. Cilj je ne samo da naši naučnici odlaze u inostranstvo da rade na velikim projektima, već i da inostrani naučnici dolaze u Srbiju. Zašto bi inostrani naučnici došli u Srbiju? Naučnici su slobodni ljudi, doći će tamo gde imaju interes da rade. Doći će i u Srbiju ako im naši istraživači ponude dobre projekte i odgovarajuću infrastrukturu. Daću vam jedan primer. Dobivši garant u vrednosti tadašnjih tri miliona dolara od Nacionalnog instituta za zdravlje SAD, ja sam, sa kolegama iz Beograda, u Crnoj Gori osnovao međunarodnu laboratoriju za istraživanje mozga u Kotoru. Za 15 godina kroz tu laboratoriju je prošlo 120 naučnika, svetskih imena, uključujući nobelovce, koji su aktivno radili na projektima više meseci ili godina. Intrigirala ih je problematika kojom smo se bavili i rezultati koje su ta istraživanja donosila. I danas Srbija ima međunarodnu naučnu saradnju u nekoliko oblasti (fizika, biomedicinska istraživanja, humanističke nauke). Nasuprot pojavi “odliva mozgova”, u svetu je sada aktuelna nova pojava - “cirkulacija naučnika”. To je i način da vratimo naše naučnike koji su otišli iz zemlje. Strategija prvenstveno pokušava da spreči domaće naučnike da odu. Pominje opasnost od Nemačke koja namerava da zaposli 400.000 naučnika u narednih osam godina, zatim od Amerike koja planira da duplira ulaganje u nauku u predstojećoj deceniji. To su političke formulacije. Imamo dosta obrazovanog mladog kadra koji ne može da dobije zaposlenje. Ne smatram da je loše omogućiti talentovanom čoveku koga interesuje specifičan naučni problem, za koji trenutno ne postoji mogućnost u Srbiji, da ode u inostranstvo na određeno vreme. Zašto bismo ga sputavali, zadržavali ovde da čeka na birou i bude nesrećan, neka ide u odgovarajući inostrani institut. Biće nam tako korisniji. Treba omogućiti naučnicima i da mogu da rade pola vremena ovde pola u nekoj drugoj zemlji. Treba stvarati zajedničke projekte između ljudi u Srbiji i naših ljudi u inostranstvu. To je i put ka dobijanju dodatnih sredstava za istraživanje i ostvarivanje kvalifikovane razmene iskustava. Naučnici iz inostranstva se mogu odlučiti da sopstvena sredstva namenjena istraživanju iskoriste za rad u Srbiji. Mnoge fondacije čak to i podstiču. Samo treba malo više inicijative. Treba odvojiti više sredstava za međunarodnu saradnju, ali ne samo za odlazak na kongrese, već za razmenu istraživača Srbije i sveta. To će vremenom podići kvalitet rada naših institucija. Koliko su naši instituti kadri za međunarodnu saradnju? Stalno imamo primedbe da naši instituti nisu odgovarajući i dovoljno moderni. Smatram da su nam potrebni moderniji instituti, odnosno modernija oprema. Nisam za to da pravimo samo zidove, nove zgrade koje će biti prazne. Skupa oprema mora biti koncentrisana na određenim mestima, ali ni u kom slučaju kao neprikosnoveno vlasništvo onih u čijoj se zgradi nalazi. Institut za biološka istraživanja, Institut za genetsko inženjerstvo, Institut za fiziku, naš elitni institut, pojedini instituti Medicinskog fakulteta, imaju najbolji i najobučeniji kadar, tu treba da bude kapitalna oprema, ali da se stvara mogućnost da je po određenom rasporedu koriste i drugi naučnici izvan tih ustanova. Imamo dosta veoma skupe opreme koja se koristi od pet do 20 posto. Ko će koordinirati, odnosno određivati ko i kada može da koristi opremu? Investitori – ministarstva, donatori, privrednici, instituti, će određivati namenu i pristup... Ali to u praksi teško funkcioniše... Teško funkcioniše jer čovek zaključa aparat i ode na godišnji odmor. To se ne može za 24 sata promeniti. Uz sprovođenje i usavršavanje strategije stvoriće se i usavršavati sistem efikasne organizacije i upravljanja. Ne treba sve koncentrisati u Ministarstvu nauke ili Akademiji. Verovatno će se razmisliti o formiranju nacionalne fondacije za nauku, u kojoj će budžet države biti samo deo kapitala, a značajno učešće će imati donatori, privreda, kompanije... Time će se stvoriti efikasniji sistem finansiranja i izbeći da svaka politička reorganizacija ministarstva obavezno uslovljava promenu sistema rada u naučnim institucijama. Negativne posledice toga sada trpimo. Priča se da će Nacionalni savet za nauku podneti ostavku zbog neslaganja sa ministrom Đelićem? Nisam član Saveta pa ne mogu verodostojno odgovoriti na ovo pitanje. Nisam upoznat da je takav zaključak usvojen. Sigurno je bilo neslaganja. Ali što više neslaganja među kreativnim ljudima u procesu utvrđivanja zaključaka to bolje. Kroz neslaganje ćemo doći do celishodnijih stavova, do objektivne istine i izbeći unisono prihvatanje stavova jedne ličnosti koja je na čelu. Slobodne diskusije u Nacionalnom savetu su korisne jer su članovi Saveta ugledne i kompetentne ličnosti. Koje su mogućnosti da se ulaganja u nauku uvećaju? Sada su svega 0,3 bruto domaćeg proizvoda. Imamo dosta dobar naučni potencijal, ali dobar deo tog potencijala se finansira iz budžeta Ministarstva za nauku. Pošto su ta sredstva veoma ograničena, a 80 posto ih se troši za plate i režije, a 20 za naučni rad, veoma je taško tako ići putem prosperiteta. Strategija predviđa da budžetska ulaganja u nauku budu jedan posto. Potrebno je što pre uvesti poreske olakšice za privrednike koji ulažu u nauku. Trebalo bi da i druga ministarstva učestvuju u finansiranju, naročito ako su u pitanju primenjena istraživanja. Zar nije poražavajuća činjenica da nijedan srpski univerzitet nije na listi 500 najboljih u svetu. Obrazovan je poseban odbor, zajednička komisija univerziteta i Akademije, sa ciljem da dođemo na šangajsku listu najboljih. Imali smo strašnu devastaciju u poslednjih 15 godina 20. veka, kada su profesori birani dekretima, bez kriterijuma, što je rezultiralo uništavanjem intelektualnog potencijala zemlje. Sa druge strane, sankcije su nas izolovale od sveta stavljajući nas ne samo u ekonomski, već i u kulturni i naučni geto. Ali ja smatram da je potencijal Beogradskog univerziteta dobar i da ćemo brzo doći na tu listu. Jedan od uslova da se nađemo na prestižnoj listi vodećih univerziteta sveta je da imamo i nobelovce i prestižne svetske naučnike koji će držati kurseve i predavanja na Univerzitetu. A na našim univerzitetima ne dozvoljava se profesoru sa strane da bude mentor rada. Poslednjih nekoliko godina to je malo unapređeno zahvaljujući agilnosti rektora i dekana. Naučni potencijali SRPSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI - Prioriteti u zemljama EU su prioriteti i kod nas: zdravlje, poljoprivreda i energetika, nismo ih izmislili. SANU ima šest instituta u humanističkim naukama i dva u prirodnim (matematički i tehnički), radi se na 485 naučnih projekata u kojima sudeluju 763 saradnika izvan Akademije, što je veliki naučni potencijal. U toku prošle godine, iz rada na ovim projektima, publikovano je 580 radova, od toga 439 u reprezentativnim međunarodnim publikacijama. Broj radova iz Srbije u inostranim časopisima je veći od većine zemalja u okruženju, kaže akademik Rakić.