Sumrak istoriografije

Milan Šipka, i svi koji su komentarisali njegova zapažanja, izneli su mnoštvo činjenica i oslikali su loše stanje u srbistici. Ništa nije bolje ni u drugim srodnim nacionalnim disciplinama, poput istoriografije. Poslednji, Deseti kongres istoričara Jugoslavije, održan je davne 1998. godine i okupio je povesnike iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Povod za saziv kongresa bio je banalan, trebalo je reizabrati predsednika Društva istoričara Jugoslavije, a i teme, o kojima se usput raspravljalo, nisu bile usklađene s vremenom i potrebama srpskog društva. Bila je to najgora decenija u povesti srpskog naroda, koja se može porediti samo sa vremenom Prvog i Drugog srpskog ustanka, Prvim i Drugim svetskim ratom. U tim prelomnim vremenima, imajući na umu i narednu godinu, herojskog ali suludog rata Srbije protiv Severnoameričke alijanse, moralo se raspravljati o mnogo značajnijim i, pre svega, aktuelnijim temama, onim koje su jugoslovensko i srpsko društvo dovele do građanskog rata i raspada Jugoslavije. Kongres se i dalje zvao ’’jugoslovenski’’ iako su na njemu učestvovali samo srpski istoričari, od kojih se niko nije usudio da pokrene ijedno od tadašnjih gorućih pitanja jugoslovenske i srpske istoriografije. Srpski povesnici zatvarali su oči pred činjenicama da se njihova država raspada, da je društvo u rasulu i građanskom ratu, da je postojeću ideologiju smenjivala druga, da je bio pogodan trenutak da se preispitaju dobre i loše strane marksističke istoriografije (što nije učinjeno ni do današnjeg dana), rečju – kao da se ništa oko srpskih istoriopisaca nije dešavalo. Koliko mi je poznato, samo se pojavio moj tekst u ’’Demokratiji’’ (10-11. januar 1998) pod naslovom koji dovoljno ukazuje na smisao upućen učesnicima – ’’Sumrak srpske istoriografije’’. Od tada je sasvim zamrlo Društvo istoričara Srbije, čime je prestala svaka vrsta zajedničkog i organizovanog rada srpskih povesnika. Odavno intelektualni esnaf istoričara, kao i mnogi drugi, niti govori niti romori, niti umire niti živi. Celokupna povesnička delatnost svela se na samostalan rad poneke institucije i nastupe pojedinaca. Premalo za društvo i državu u rasulu, ekonomskoj i političkoj bedi, nesnalaženju u međunarodnim odnosima i gubitniku u građanskom ratu. ’’Sumrak’’ je bila blaga reč koju sam tada upotrebio. Stanje u srpskoj istoriografiji nije nimalo bolje od stanja u srbistici, kao i u društvu koje i dalje tone i sve više propada. Nema više značajnih projekata, nema pokretačkog duha, nema kolektivnih dela, nema nikakvog zajedničkog rada, skoro da nema ničeg čime bi se ponosili. Dovoljno je da napomenem da nam je nemački institut ’’Gete’’ organizovao raspravu o Zundhauzenovoj knjizi, a ne nijedan od tri srpska istorijska instituta, ili neko od istorijskih odeljenja filozofskih fakulteta Srbije ili SANU. Nacionalne projekte, poput pomenute enciklopedije, drugi narodi obavili su pre dva ili jednog veka. I samo to moglo bi da bude dobar razlog da se sastane Prvi kongres srpskih povesnika i o njemu raspravlja. Evo nekoliko predloga koji bi mogli da pomognu u iznalaženju nekih rešenja: Obnoviti rad Društva istoričara Srbije, budući da sva lokalna društva nisu prestala sa radom, a neka su u osivanju, kao npr. Društvo istoričara Šumadije. Prepustiti posao mlađem naraštaju, neopterećenom našim mnogim nesuglasicama, pre svega ideološkim podelama. Obnoviti ’’Istorijski glasnik’’, organ Društva istoričara Srbije, koji nas je godinama okupljao i održavao kakvo-takvo srpsko istoriografsko jedinstvo. Održati Prvi kongres srpskih istoričara ili istoričara Srbije. Predlažem prvu varijantu jer bi nas povezala sa 1998. godinom, tamo gde smo stali, uz jedinu razliku – bio bi to srpski a ne jugoslovenski kongres. Predlog podrazumeva i učešće istoričara nacionalnih manjina. Veoma je važno za koje ćemo se teme opredeliti na tom prvom okupljanju srpskih istoriografa od Karađorđeva vremena do danas. Teme moraju biti dobro osmišljene, odabrane i posvećene težim pitanjima srpske povesnice, kako je to davno iskazao u jednom radu Stojan Novaković, pre svega, onim što nas je snašlo u 20. stoleću. Postoji opravdani strah da će rasprave biti žustre usled nagomilanosti problema pred kojima se dugo ćutalo i živelo u zavetrini komunističkog milosrđa. Nužno je da se prođe jednom i kroz takvo pročišćenje. Stoga bi bilo poželjno voditi polemike i diskusije hladno i trezveno, neopterećeni ideološki, dinastijski ili bilo čime što nas je delilo. Trebalo bi dati prednost istraživanju srpske i jugoslovenske ideje i države, ideologiji ravnogoraca i komunista, smislu i besmislu žrtvovanja srpske države jugoslovenskoj državi (da li je 1918. godina najuspešnija ili najneuspešnija u srpskoj prošlosti i sl.), razvoju balkanskih država i društava od početka 19. do kraja 20. veka, o srpskoj naciji (da li je ona ikada iskovana, o njenim integracionim i dezintegracionim procesima), o srpskom identitetu i mentalitetu i, posebno, udžbenicima iz kojih naša deca uče, kako onim koji se pišu u Beogradu tako i o onim koji se pišu u Zagrebu i LJubljani, i mnogo čemu drugom. Ne postavlja se pitanje izmišljanja teme, već dobrog odabira nekoliko od navedenih i onih koje nisam naveo a mogu biti predmet rasprave na kongrsu. Verujem da više nećemo robovati nijednoj ideologiji, niti bilo kojoj davati apsolutnu prednost, kako je činjeno u vreme komunizma, već da ćemo raditi ono što i svi povesnici na svetu – ukazati na uspešna i neuspešna dela naših predaka, ali i sopstvena, ne obazirući se na tzv. istorijsku distancu. Nerazumna odluka ministra Đelića Jedini ozbiljan projekat koji je okupio deo srpske intelektualne elite, ponajviše istoričare i predstavnike srodnih nacionalnih naučnih disciplina, ’’Srpska enciklopedija’’ u 10 tomova, propao je nerazumnom odlukom ministra za nauku Božidara Đelića da prestane da ga finansira, umesto da pozove na odgovornost one koji su projekat vodili, ukoliko je za to bilo valjanih argumenata. Ovo je samo jedan, ali veoma karakterističan primer, da smo, kao i srbisti, započeli mnoge značajne projekte a nikada ih dovršili! Nacionalne projekte, poput pomenute enciklopedije, drugi narodi obavili su pre dva ili jednog veka.