Ugašena baza srpskog filma

Zakon o kinematografiji mora da bude krovni zakon i najveći pravni akt koji reguliše sve neophodne elemente života ove veoma cenjene grane umetnosti u kulturi Srbije!! U maloj zemlji kao što je naša, u ovoj bari gde je mnogo krokodila, moraju da se u Zakon unesu svi neophodni elementi koji isključuju pravni nered i nejasnoću. Kada je u pitanju regulacija prava i obaveza producenata u Nacrtu zakona o kinematografiji jedina ozbiljnija promena je ta da producenti iz inostranstva, ako žele da snime film u Srbiji, iz racionalnih, štedljivijih razloga, po završetku snimanja, mogu da povrate tax free sredstva od 20 odsto od iznosa koje je utrošio na snimanje filma! Šta to znači? Sada se sprema veliki film sa Ralfom Fajnsom. On donosi 10 miliona dolara, zaposli naše filmske radnike, snimi film, i kada izađe iz zemlje, logično je da može, ovim zakonom, da povrati skoro dva miliona dolara. Ovim članom Zakona svi dobijaju: država, filmski radnici i producent iz inostranstva! Nažalost, ono što Zakon nije regulisao je Avala film. Za vreme vladavine ministra kulture Srbije Nade Popović-Perišić, šansa je bila ogromna. Imala je sjajnu ideju. Da u kriznim devedesetim godinama revitalizuje najveću filmsku kuću na Balkanu - Avala film! Pošto je država bila vlasnik ove kuće sa 49 odsto a Jugoeksport 51 odsto, koji je u tom času dugovao nemali porez, ministarka je predložila vladi, da bi sačuvala ovaj neophodni i vitalni objekat filma u Srbiji, da država otpiše poreska dugovanja Jugoeksporta, čime bi država postala 100 odsto vlasnik Avala filma. Premijer je to odbio! Tim činom, nažalost, baza srpskog filma je za svagda ugašena! Producenti su od te fatalne godine počeli da se dovijaju i snalaze, koristili su sve neophodne filmske usluge, i pored blokade, u susednim državama. Iznosili su novac u tašnama, i tako sačuvali nacionalni film i njegovo dostojanstvo! Ali, lošim potezom tadašnje vlade, odliveni su milioni maraka. A taj novac bi ostao u zemlji! Avala film bi se uspravio, bilo bi više filmova, i vrlo brzo bi stao na noge. Koliko vidim, Avala film i dalje živi, ima nekoliko kafana, iznajmljuje u zakup prostor, a velike studije ustupa televizijama i poseduje senzacionalnih 25 hektara sjajne zemlje. Distributeri su posebna priča. Oni dovode u Srbiju strane filmove, na njima zarađuju, unapred bez nadoknade, daju filmove televizijama kao vid kompenzacije za reklamni prostor, i tu se zatvara njihov dinar. Niko ne spori da se bave ovom trgovačkom delatnošću, ali nigde u Zakonu nema ni slova od obaveza, na primer da bi sačuvali licencu rada, moraju da materijalno učestvuju u realizaciji domaćih filmova, čime se uključuju u lanac zaštite nacionalne filmske kulture. I dalje. Gde je njihova ozbiljna namera, zaštita domaćih i stranih filmova u zemlji i drugim sredinama?! Gde god se osvrnete, na ulicama, po ćoškovima, pred kafićima, svuda vrvi od piraterije. Pogledajte samo sajt www.robnekuce.com (američka distribucija) koju vode naši ljudi! Na njihovom sajtu ćete naći sve filmove i serije sa prostora Srbije, a da u državi niko ne mrda prstom! Zadivljujuće je što se država bori protiv korupcije, kriminala, agresije, šverca droge, ali život nije što i poljem preći! Zemlja mora da iznađe pravne parametre, koje će usaglasiti sa evropskim aktima, i jednom za svagda staviti tačku na pirateriju. Zakon mora da raščlani, precizno definiše i utvrdi sve pravne mere, koje su neophodne za uvođenje reda, pred najezdom mnogih stranih filmova na svim televizijama u zemlji! Bacite pogled na televizije koje su dobile licencu za rad! Iz dana u dan, vrte desetine i desetine stranih filmova, bez ikakvih materijalnih obaveza prema domaćem filmu. Ponosna Francuska je svojim zakonom uvela dane kada mogu da igraju filmovi na televiziji da se ne bi ugrozilo bioskopsko prikazivanje njihovih domaćih filmova. Tim rešenjem, oni su zaštitili svoju nacionalnu kulturu i jezik, čak su smanjili prisustvo američkih filmova i u bioskopima i na televiziji! Vođa otpora i nosilac predloga je bio niko drugi no veliki glumac Žerar Depardije! I mi moramo da težimo rešenju, da za svako emitovanje stranog filma na televizijama, televizije moraju da izdvajaju u kasu Filmskog fonda Srbije određenu svotu, čime se uključuju u lanac podrške i zaštite domaćeg filma. Ukoliko se ne poštuje ovaj pravni red, treba da se gubi i licenca rada! Verovatno je javni servis RTS odahnuo, jer je dobio satisfakciju odlukom Ustavnog suda, da građani moraju da plaćaju pretplatu, te će se više pozabaviti nacionalnim, umetničkim blagom kao inspiracija za program u novoj eri.