Nestašica rediteljki

Osamdeset druga dodela „Oskara” ući će u istoriju jer je Ketrin Bigelou (58) postala prva žena koja je nagrađena za režiju. Iako je često ponavljala da za sebe voli da misli kao o autoru, Ketrin je izjavila: „Nadam se da sam prva od mnogih. Žudim za danom kad ta polna odrednica neće biti sporna tačka.” Ona je trijumfovala filmom „Katanac za bol” („The Hurt Locker”) pričom o elitnom timu pirotehničara koji se bavi demontiranjem bombi na vrelim ulicama Bagdada. Tim je prisiljen da uđe u igru mačke i miša u vrtlogu rata, u gradu gde je svako potencijalni neprijatelj i gde svaki objekat može biti smrtonosna zamka. Film je sniman u Jordanu, na granici sa Irakom, kako bi okruženje bilo što vernije pravom. Stručnjaci smatraju da je „Katanac za bol” prirastao k srcu glasačima u Akademiji jer se fokusirao na heroizam američkih vojnika, vešto izbegavši politiku. Da li će trijumf Ketrin Bigelou doneti značajnije promene položaja ženskih autora u industriji kojom vladaju seksizam i šovinizam, pokazaće vreme. Posmatrajući sadašnje stanje stvari, to neće biti nimalo lako. Pre nekoliko godina ugledni filmski časopis „Veniti fer” objavio je na naslovnoj stranici godišnjeg izdanja posvećenog Holivudu svoju viziju filmskog reditelja na poslu: ispod oblačnog neba stoji DŽordž Kluni sa rastvorenom košuljom, široko razmaknutih ruku - kombinacija mladog Orsona Velsa i Mikelanđelove vizije Boga. NJegovu ekipu asistenata činila je grupa ženskih modela u donjem vešu boje mesa. Eto kako je bio zamišljen „autor” - kao muževni genije, ratnik u moru pasivnih žena. Ovo je dugo bio arhetip filmskog reditelja, ali tokom poslednjih desetak meseci nekoliko žena je opasno uzburkalo te mirne muške vode: Sem Tejlor-Vud filmom „Nowhere Boy”, Lone Šerfig („An Education”), Andrea Arnold („Akvarijum”) i DŽejn Kempion („Bright Star”). Šlag na tortu stavila je Ketrin Bigelou osvajanjem „Oskara” za režiju, kao četvrta žena koja je bila nominovana. Ali to još uvek ne znači da je svanula nova zora za žene iza filmskih kamera. Brojke govore drugačije. U istraživanju objavljenom prošle godine, profesorka Marta Lauzen sa Univerziteta u San Dijegu došla je do podatka da su u 2008. samo devet odsto holivudskih filmova režirale žene - isto kao i pre deset godina. Nije ni čudo, onda, što je DŽejn Kempion prošle godine zamolila buduće koleginice da „navuku oklop i krenu u boj”. Nestašica rediteljki nekada je bila povezana sa malim brojem studentkinja, ali sada nije tako. Lauzenova kaže da su žene danas solidno zastupljene u američkim filmskim školama, dok u Velikoj Britaniji oko 34 odsto devojaka upiše režiju. To znači da veliki broj žena snimi svoj kratki diplomski film, ali malo koja od njih uspe da stigne do dugometražnog ostvarenja. Godinama je za ovaj propust u napredovanju optuživana šovinistička atmosfera u filmskoj industriji. I zaista, u razgovoru sa uglednim rediteljima možete čuti priče o očiglednom seksizmu - od blago uznemirujućih do protivzakonitih. Britanska autorka Antonija Berd („Sveštenik”) ironično kaže da je na svom prvom rediteljskom zadatku ona bila jedina žena, „pa je većina muškaraca jednostavno zaključila da sam producentova sekretarica”. Rediteljka Biban Kidron otpustila je svog asistenta koji ju je nazivao „malom damom”. Na drugom kraju ekstrema, američka rediteljka Penelopi Sfiris, čiji je film „Vejnov svet” zaradio sto miliona dolara, seća se kako je na početku karijere otišla na sastanak u hotel „Beverli hils” sa nekim izvršnim producentom. „Bio je prilično pijan i krenuo je da mi skida odeću. Kad sam se otrgla od njega i počela da vrištim, rekao je ’Dobro je l` ti hoćeš da snimiš taj spot ili ne?’ Neko to naziva seksizmom, za mene je to zločin.” Kad smo kod seksizma, Marta Kulidž, prva žena na mestu predsednika Američkog udruženja reditelja, kaže da je čula sve i svašta. „Često kažu rediteljkama da je film koji žele da snime previše veliki ili zahtevan za jednu ženu. Najgoru priču čula sam od svog agenta. Kad je poslao rediteljku na neki razgovor kod producenta, ovaj ga je posle toga nazvao i rekao mu, ’Da mi nikad više nisi poslao neku koju ne bih poželeo da kresnem.’” Ipak, ima naznaka da se ovakva kultura menja. Izveštaj iz 2009. koji je sprovela britanska organizacija Žene na filmu i televiziji otkriva da su mnoge starije učesnice ankete imale ličnog iskustva sa seksizmom, nijedna od mlađih nije. Kulidžova, međutim, insistira da je filmska industrija - a naročito Holivud - i dalje minsko polje, jer je među muškarcima vrlo prisutna seksualna komponenta. Istina je da su muškarci režirali većinu uspešnih filmova u protekloj deceniji - od 241 filma koji je zaradio preko 100 miliona dolara, samo deset su režirale žene. Međutim, bliži pogled na cifre otkriva da rediteljke ne predstavljaju veći finansijski rizik. Ključ za veliku zaradu nije pol reditelja, već budžet. „Kada muškarci i žene imaju slične budžete i prihodi sa bioskopskih blagajni su približni”, kaže Lauzenova. „Naši problemi su isprepletena kombinacija seksizma, kulturnih razlika među polovima i pitanja materinstva. Kad su ulozi visoki, kad su u igri slava, moć i ogromne količine novca, onda je to prava džungla. Brutalno je. I koliko je neko uopšte spreman da se bori?” Na svu sreću, mnoge žene su pokazale da su spremne za borbu i prihvatile su poziv Kempionove da navuku borbeni oklop. S obzirom na sve veću prisutnost rediteljki - Dru Barimor će ove godine debitovati iza kamere, a očekuju nas premijere novih ostvarenja Kler Deni, Lindi Hejman, Gurinder Čade, Nikol Holofsener, DŽuli Tejmor i Sofije Kopole - možda će i ostale autorke biti inspirisane. Ketrin Bigelou konačno je pokazala da i žene mogu da uđu u klub zlatnih dečaka.