Uloga Rusa na dugom srpskom putu ka boljem životu

Zvanična poseta predsednika Rusije Dimitrija Medvedeva Srbiji neće biti pomno praćena samo u Moskvi i Beogradu. Nema sumnje da će mnogi posmatrači u svakom detalju protokola tražiti pokazatelje stvarne mere bliskosti dve zemlje. U osnovi svih analiza biće pitanje: koliko će daleko, u osetljivom kosovskom sukobu, Rusija i Srbija biti spremne da idu u suprotstavljanju volji” međunarodne zajednice”, kako, valjda iz razloga pristojnosti, velike sile Zapada vole da se nazivaju. Srpska javnost za sada se, međutim, ponajviše bavi istorijom, podstaknuta datumom koji je za posetu izabran, godišnjicom zajedničkog, crvenoarmejskog i partizanskog oslobođenja Beograda, kao i raspravom o imenima beogradskih ulica koju je pokrenuo ambasador Aleksandar Konuzin. Mnogi se pitaju da li istorija zaista ima takav značaj u međunarodnim odnosima? Zar nas nisu učili da se u spoljnoj politici ne računaju prošlost i emocije, nego praktični interesi? Zar nas nisu ubeđivali da prestanemo da se toliko bavimo istorijom, i da se okrenemo ”onome od čega se živi”? I Ruse je, kako izgleda, zahvatio taj opasni virus ”opterećenosti istorijom”, a oni nisu neki mali, balkanski narod, nebitan za svetske odnose snaga. Štaviše, i komentatori Bi-Bi-Sija umeju da naglase da su ti neposlušni Srbi, uostalom, ”tradicionalni saveznici Rusa”. Ima još mnogo simptoma koji pokazuju da, uprkos svim prednostima ”modernosti”, ta čudna ”bolest sećanja” nije iskorenjena čak ni u naprednoj zapadnoj Evropi... Ne zaboravimo, ovde je reč o Rusiji i Srbiji, dvema suverenim državama, čije veze spadaju u dobro poznatu oblast međunarodnih odnosa, koja ima svoja pravila i principe. U danas sveprisutnoj, anglosaksonskoj teoriji međunarodnih odnosa veoma je uticajna ”realistička škola”, koja nas uči da u spoljnoj politici, u odnosima između država, glavni princip delovanja nisu moral, vera ili tradicija, nego moć (power), izražena u veličini teritorije, broju stanovnika, prirodnom bogatstvu, industrijskoj i naročito vojnoj snazi jedne zemlje. U međunarodnim odnosima vlada, kako kaže Kenet Valc, ”anarhija”, u kojoj se velike države sasvim legitimno otimaju za moć, prestiž i resurse, dok se zadaci i energije malih država iscrpljuju u pukom preživljavanju. Tu nema tradicionalnih prijateljstava, osim kao pukih instrumenata u borbi za moć; postoje samo promenljivi interesi, proračuni i privremena savezništva. Istorija razbijanja Jugoslavije kao da je ”realistima” dala za pravo. Ona je, zaista, povremeno ličila na holivudske spektakle o dinosaurusima, u kojima se mesožderski pripadnici ove večito gladne vrste, čim primete da neko od njih posustaje, složno bacaju na njega i razdiru ga na komade. U osnovi, Jugoslaviji se desilo ono što se dogodilo Poljskoj 1772-1795, Osmanskom carstvu od 1774. do 1923, ili Čehoslovačkoj 1938-1939. Unutrašnji sukobi bili su tek virusi, iz kojih se razvila bolest, ali smrt Jugoslavije nastala je tek kada su se, sledeći isključivo sopstvene interese, u sukobe umešale velike sile i susedne države. Najnovije izjave i akcije albanskih zvaničnika pokazuju da se proces rastakanja (ovoga puta Srbije) nastavlja, i da neke komšije i dalje, preko plota, pogleduju na našu imovinu. Gde je u tom neveselom, hobsovskom svetu mesto rusko-srpskog ”tradicionalnog savezništva”? Razbijanje Jugoslavije ipak je pokazalo da engleska izreka, prema kojoj ne postoje stalna prijateljstva nego stalni interesi, nije sasvim tačna. Povremeno je, čak, izgledalo kao da je scenario uništenja Jugoslavije pisao Samjuel Hantington, tvorac banalnih, uprošćenih ideja o međunarodnim odnosima budućnosti, čiji će osnovni činioci biti sukobljene ”civilizacije”, grupe država ujedinjene zajedničkim religijskim nasleđem. Građani Srbije, koji su, posle pada Berlinskog zida, bili puni entuzijazma za zapadne vrednosti, otkrili su da zapadno javno mnjenje, umesto univerzalnih principa pravde, češće pokreću nasleđene, malograđanske predrasude. U nastupima nekih državnika sa Zapada lepo se videla ”tradicionalna” naklonost prema ”prozapadnim” republikama Sloveniji i Hrvatskoj, i podozrenje prema pravoslavnoj, ”proruskoj” Srbiji. Niko drugi do generalni sekretar NATO Vili Klas, inače flamanski socijalista, uoči samog svog postavljanja na ovaj položaj 1994, potrudio se da doslovno nabroji Zapadu bliske (čitati: katoličke) zemlje istočne Evrope („pribaltičke države, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija i, nadajmo se, Hrvatska”), i one druge, koje su pod ”vizantijskim uticajem”, Rusiju, Belorusiju, Ukrajinu, Rumuniju, Bugarsku i Srbiju, u kojima ”komunizam može dublje da se ukoreni u okviru orijentalnog pogleda na svet”. Secesija Hrvatske i Slovenije od početka je imala podršku ”tradicionalnih prijatelja” i ”istorijskih saveznika”, Nemačke i Austrije. Čak i danas, posle proterivanja i pljačke više od 200.000 Srba, sopstvenih građana, Hrvatska se, uz pomoć Nemačke, približava vratima Evropske unije. Muslimani u Bosni uživali su podršku islamskog sveta, naročito Irana, Turske i Saudijske Arabije. I danas ima onih koji veruju da im je Zapad vojnu pomoć pružio prekasno i nerado, upravo zbog verskih, kulturnih predrasuda. Čak i sada, na zapadnom Balkanu, Evropska unija van pregovora o ”belom šengenu” ostavlja samo one zemlje u kojima muslimani čine većinu stanovništva, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo i Albaniju. Srbi su se, naravno, u vreme građanskog rata iz devedesetih osetili uskraćenim za podršku svojih ”istorijskih saveznika”. Rusija Borisa Jeljcina imala je tada dovoljno svojih problema i poslušno je sledila politiku Zapada. Francuska je između saradnje sa moćnom Nemačkom unutar grandioznog projekta ujedinjene Evrope i svojih starih, neuglednih, balkanskih prijatelja brzo i lako napravila izbor. Opreznog DŽona Mejdžora na položaju britanskog premijera smenio je Toni Bler, koji je, u vreme bombardovanja Srbije, vršio pritisak na Bila Klintona da se započne sa kopnenom ofanzivom. U međuvremenu, spoljna politika Rusije se promenila. Aleksandar Solženjicin je u intervjuu nemačkom Špiglu (2007), objašnjavajući kako i zašto je došlo do ove promene, primetio da je entuzijazam Rusa za Zapad počeo da popušta zbog ”brutalnog NATO bombardovanja Srbije”. Tim događajem su, kako on tvrdi, ”svi slojevi ruskog društva bili duboko i nepovratno potreseni”. Ako je verovati ruskom nobelovcu, Srbija i Srbi su, tako, odigrali određenu, ne sasvim nevažnu ulogu u savremenoj istoriji Rusije. Ne može se, naravno, reći da je bombardovanje Srbije dovelo do odlaska Jeljcina i dolaska Putina na vlast, na kraju te 1999. godine. Ali mora se primetiti da do promene u ruskom javnom mnjenju, koju pominje Solženjicin, ne bi moglo da dođe bez realnog postojanja one nasleđene, pozitivne predrasude prema Srbima. Za današnju Rusiju, Srbija sa svojim kosovskim pitanjem predstavlja jedno od polja na svetskoj, geopolitičkoj šahovskoj tabli, na kojima ona demonstrira svoju vitalnost i obnovljenu moć velike sile. Kosovo, prepuno pravoslavnih svetinja, za Rusiju ima i određen ideološki značaj; tu ona potvrđuje svoj ponovo pronađeni identitet. Sa druge strane, kosovsko pitanje pokazalo je da nekoliko najmoćnijih država Zapada u Srbiji, skoro deset godina posle pada Slobodana Miloševića, i dalje vidi međunarodnog pariju. Zato je ruska podrška u Savetu bezbednosti ovde tako snažno odjeknula; u zaštitu jedne ponižene i opljačkane zemlje, prvi put od raspadanja Jugoslavije, odlučno je stala jedna velika sila. Pridobijanje Rusije bilo je ogroman uspeh srpske diplomatije. Može se čak reći da je sve što je do sada postignuto u odbrani života i imovine građana Srbije na Kosovu, a to je suština kosovskog pitanja, postignuto zahvaljujući podršci Rusije. Istorijske i verske veze ne određuju međunarodne odnose, ali se, očigledno, ne smeju ni potceniti kao faktor koji na njih utiče. Neko će reći da su priče o „tradicionalnim prijateljstvima” ipak samo instrument iza koga opet stoji moć. Sa takvom tvrdnjom možemo i ne moramo da se složimo, ali ostaje činjenica da se u međunarodnim odnosima tradicije i emocije moraju uzeti u obzir. Iza pozivanja na tradicionalna prijateljstva i neprijateljstva, međutim, obično stoje mitske, prigodne, pojednostavljene slike prošlosti. To jeste (zlo)upotreba istorije, jer prošlost nije jednoznačna i po pravilu je manje uhvatljiva nego što to većina ljudi želi da prizna. Pokušajmo, zato, bar da ocrtamo osnovne tokove rusko-srpskih odnosa u prošlosti i da ispitamo stvarni sadržaj sintagme ”tradicionalno savezništvo”. Istorija rusko-srpskih odnosa mogla bi da počne pričom o ruskom kaluđeru koji je Svetog Savu odveo na Svetu goru, ili o srpskoj rodbini Ivana Groznog. Prave, dugoročne, političke veze sa Srbima Rusija je, međutim, uspostavila tek u 18. veku, u isto vreme kada je, zahvaljujući izlasku na Baltičko i Crno more, postala velika sila. Od početka ove saradnje, još od doba Petra Velikog, Srbi su bili i ostali jedno od sredstava Rusije u razbijanju oronulog Osmanskog carstva i probijanju ka strateški, ideološki i ekonomski dragocenim teritorijama istočnog Sredozemlja. Osamnaesti vek bio je vreme početaka još jedne tradicije, koja traje do naših dana – tada je Rusija prvi put ušla u tajne sporazume o podelama interesnih sfera na Balkanu. U njima, počevši od čuvenog ”Grčkog projekta” Katarine Velike i Josifa II iz 1781, pa preko pregovora Rumjancov-Kolenkur (1808), sporazuma iz Rajhštata (1876), Budimpeštanskih konvencija (1877), ugovora o Trojecarskom savezu (1881), do dogovora Izvoljski–Erental (1908), Srbija i zemlje naseljene Srbima nikada nisu pripale Rusiji – ili su ostavljane u interesnoj sferi Austrije, ili su bile deljene između Austrije i Rusije, ili je Srbija pretvarana u ”tampon-zonu” između uvek austrijske Bosne i Hercegovine i ruske Bugarske. Rusija se, naravno, nikada nije odrekla svog ”tradicionalnog” uticaja na Srbe u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Tek u vremenima ekspanzije, ili nepostojanja formalnih sporazuma o podelama interesnih sfera, Rusija je u svoju sferu uključivala i Srbiju (u vreme Karađorđa, ili Petra I Karađorđevića), onako kako je Austrija umela da uđe u Rumuniju (u vreme Karola Hoencolerna) i Bugarsku (u doba Ferdinanda Saks-Koburga). U ovakvu vrstu ”prodora” u suparničku sferu spada i današnje učvršćivanje NATO u Rumuniji i Bugarskoj, ali i jačanje uticaja Rusije u Srbiji. U teškim vremenima, u pogađanju sa svojim balkanskim suparnicima, Rusija se po pravilu prvo odricala zapadnog Balkana - Bosne i Hercegovine, a zatim i Srbije. Takva vrsta nagodbi odigravala se daleko od očiju Srba, ali i ruske javnosti; za njih bi se saznavalo tek posle svršenog čina ili čak mnogo kasnije. Modernu srpsku državu nije stvorila Rusija, nego generacije samih Srba, počevši od Karađorđevih ustanika pa sve do vojnika i diplomata iz Prvog svetskog rata. Srbi su se diplomatiji i ratovanju učili, kako bi psiholozi rekli, ”putem pokušaja i pogrešaka”. Svaka greška, kao one iz 1812-1813, 1876. ili 1885-1886, plaćala se hiljadama, desetinama, pa i stotinama hiljada života. Srpski primer bitno je drugačiji od bugarskog – ovde nije ruska vojska donela oslobođenje, i nisu Rusi ustrojili prvu državnu administraciju. Ali, i pored svega, može se reći da je moderna srpska država nastala kao posledica prodora Rusije ka jugu, započetog u 18. veku i nastavljenog kroz ceo 19. vek. Junaštvo srpskih seljačkih odmetnika i domišljatost njihovih vođa nisu mogli da budu dovoljni za oslobođenje od moćnog Osmanskog carstva i za sprečavanje ambicija velikih sila. Poučna je već priča o odnosima Rusije sa utemeljivačima moderne srpske države, Karađorđem Petrovićem i Milošem Obrenovićem. U to doba, počevši od mirovnog ugovora koji je sa Turskom sklopila u Kučuk-Kajnardžiju 1774, pa sve do poraza u Krimskom ratu 1856, Rusija je bila najmoćnija sila na Balkanu i Levantu, a posle pobede nad Napoleonom 1815. bila je i najjača kopnena sila Evrope. Karađorđev ustanak počeo je, ipak, kao posledica ratova koje je sa Osmanskim carstvom vodila Habsburška carevina, a ne Rusija. U tim ratovima, tokom 18. veka, Srbi su se, kao austrijski vojnici, oslobađali starog, rajinskog straha od Turaka. I Karađorđe je u austrijskoj vojsci izučio vojnički zanat. Kada je pokrenuo ustanak, Austrija je bila prva sila kojoj se obratio za pomoć. Tek kada je odbijen, zatražio je i dobio podršku Rusije. Ali i posle toga, sve do kraja ustanka, između Karađorđa i Rusa, koji su podržavali njegove suparnike, vladalo je nepoverenje. Srbi iz Austrije, mitropolit Stevan Stratimirović i Dositej Obradović, uveravali su, međutim, Karađorđa da se od Habsburgovaca nema čemu nadati, i da se mora okrenuti Rusiji. Ruski vojnici ušli su u Srbiju 1807. godine i, iako ih nije bilo onoliko koliko je to Karađorđe očekivao, borili su se i ginuli za njeno oslobođenje. I slom koji je Srbija doživela 1813. bio je neposredna posledica iznenadnog okretanja Rusije na drugu stranu. Kao što je poznato, Rusija je tada morala da se brani od Napoleonove najezde. Uprkos razočaranju Srba, mir koji je Rusija tada (1812) sklopila sa Turskom u Bukureštu, bio je prvi međunarodni pravni dokument u kome je, makar i bez jasnih garancija za njeno očuvanje, pomenuta autonomija obnovljene Srbije. Slična su bila i iskustva Miloša Obrenovića sa Rusijom. Vičan i ratovanju i diplomatiji, sve što je postigao u diplomatskoj borbi za autonomiju Srbije, Miloš je postigao uz pomoć Rusije. Poslušno je sledio naloge svemoćnog Nikolaja I i nije se pokrenuo u vreme Grčke revolucije. I ponovo, ruski vojnici borili su se i ginuli za slobodu Grčke, Rumunije i Srbije, u rusko-turskom ratu 1828-1829, ovoga puta vođenom na istočnom Balkanu, bez učešća Srba. Učvršćena autonomija Srbije i potonje proširenje njenih granica bili su neposredni rezultati ovog rata i ugovora koje je Rusija sa Turskom sklopila u Akermanu (1826) i Jedrenu (1829). Miloš je, međutim, brzo shvatio da su Rusi, pošto su u Srbiju toliko investirali, njome hteli i da vladaju. Kada je pokušao da im se usprotivi, protiv njega su podigli opoziciju. Kada je pokušao da se osloni na Britance, iz Beograda su proterani i on i britanski konzul (1839). Žeđ za novootkrivenom slobodom i samostalnošću počinjala je da udaljava Srbe od njihovih moćnih, tutorski raspoloženih saveznika. Na Zapadu su razumeli da srpski nacionalizam nije nužno morao da bude saveznik Rusije. Posle neuspeha Britanaca sa Milošem Obrenovićem, politika negovanja samosvesti srpskih upravljačkih elita i njihovog odvajanja od Rusa daće dobre rezultate u vreme Milana Obrenovića; negovanje jugoslovenskog nacionalizma i samosvesti nove upravljačke elite učiniće i Tita ”trojanskim konjem” Zapada unutar sovjetskog bloka. Već na početku ovog procesa, u Krimskom ratu, kada su Rusiju napale Britanija, Francuska, Osmansko carstvo i Pijemont, Srbija se oglušila o ruske pozive u pomoć. Kada su, posle Pariske konferencije 1856. umesto Rusije, sve evropske sile postale zaštitnice balkanskih hrišćana, Srbija je svoj čun počela da odvezuje od moćne ruske galije i da sama brodi opasnim vodama međunarodnih odnosa. Pa ipak, u svim spoljnopolitičkim akcijama i uspesima kneza Mihaila Obrenovića, ključna je bila podrška Rusije. Velika istočna kriza 1875-1878. donela je još više pouka nego Karađorđevo i Miloševo doba. Bio je to neuspeli pokušaj balkanskih naroda, Srba Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Stare Srbije i Srbije, a zatim i Bugara, Rumuna i Grka, da postignu nacionalno ujedinjenje, po ugledu na Italijane i Nemce. Na putu balkanskih naroda tada se, zajedno sa ostalim velikim silama, isprečila i Rusija. U Srbiju su 1876. godine stigle hiljade ruskih dobrovoljaca koji su se, ponovo, zajedno sa srpskim vojnicima, borili za slobodu Srbije. Ni mladi knez Milan Obrenović ni junački ruski dobrovoljci, međutim, nisu poznavali prave namere cara Aleksandra II i kneza Gorčakova. Oni su gurnuli Srbiju i Crnu Goru u rat sa Turskom, ali su, pre toga, tajnim sporazumima, glavni cilj srpskog pokreta, Bosnu i Hercegovinu predali Austro-Ugarskoj. Srpska vojska zatim je usmerena ka jugoistoku, da bi skoro sve što je ona oslobodila, Rusija, San-Stefanskim ugovorom, poklonila Bugarskoj. Na Berlinskom kongresu, ruski diplomata grof Petar Šuvalov Jovanu Ristiću je otvoreno rekao da su Rusiji najvažniji njeni interesi, zatim interesi Bugara, pa tek onda interesi Srba. Ova pouka duboko se urezala u pamćenje Srba. Ono što je oružjem zadobila Srbija je tada sačuvala zahvaljujući podršci Austro-Ugarske. Pa ipak, u roku od samo nekoliko godina, zaslugom Austro-Ugarske, obnovljena je popularnost Rusije među Srbima. Zagrljaj nove saveznice postao je tako strastan i čvrst, da su Srbi brzo počeli da se okreću ka Rusiji. Nacionalizam je sada Srbe vodio ka Rusima, onako kako je Bugare, u isto vreme, izvlačio iz ruskog zagrljaja i okretao ka Austro-Ugarskoj. U Srbiji su, od 1895, posle liberala i radikala, čak i naprednjaci zahtevali savezništvo sa Sankt Peterburgom. Posle 1903. godine spoljnopolitički kurs Srbije se, bez kolebanja, usmerio ka Rusiji. Često se zaboravlja da je ”tradicionalno savezništvo” Srbije sa Francuskom i Britanijom nastalo tek u ovom dobu, neposredno pred Prvi svetski rat. Još manje se pominje činjenica da ni tih savezništava ne bi bilo bez srpsko-ruskih veza. Naime, tek kada su, uznemirene narastajućom snagom Nemačke, Francuska i Britanija potpisale sporazume sa Rusijom (1893. i 1907), počele su da sa manje podozrenja gledaju i na njenu balkansku saveznicu, Srbiju. Sve do tada, liberalne države Zapada bile su najvernije saveznice despotskog Osmanskog carstva. Francuska je, povremeno, umela da odstupi od svoje turkofilske politike, ali je Britanija u tome, sve do pojave Gledstona i lorda Solzberija, bila neobično dosledna. U javnom mnjenju Britanije i Francuske rusofobija je, naime, bila duboko ukorenjena. Srbofobija je, kako je to Milorad Ekmečić primetio, bila samo njen omanji rukavac. Nepoverenje i neprijateljstvo prema pravoslavnim balkanskim hrišćanima, kao večitim saveznicima Rusije, ukorenilo se u Britaniji u vreme Grčke revolucije, kada su britanske upravljačke elite zaključile da su Rusi iskoristili filhelenski entuzijazam Evropljana da bi zaratili sa Turskom 1828-1829. i preuzeli kontrolu nad Balkanom i Levantom. Francuzi su imali razumevanja za romanske Rumune i neslovenske Grke; Britanci za Albance i, tek povremeno, za Grke. Srbima je sledovalo podozrenje i neprijateljstvo, i tako će, sa kraćim prekidima, ostati sve do stvaranja Antante i zbliženja Francuske i Britanije sa Rusijom. Ove duboke, kulturne predrasude, spadaju u red onih nasleđenih, ”tradicionalnih predstava” sa početka ovog teksta. Bile su tako jake da su dovodile do čudne, dugoročne političke kratkovidosti, jer srpsko društvo i politički sistem bili su sasvim drugačiji od ruskog, i vrednosna orijentacija srpskih upravljačkih elita bila je skoro isključivo prozapadna. Rusko društvo bilo je strogo hijerarhijsko, sa ogromnim razlikama između aristokratskog sloja i kmetovskog mora, dok je srpsko društvo, proisteklo iz Karađorđeve i Miloševe revolucije, bilo seljačko-egalitarističkog tipa, sa tankim slojem državnih činovnika i trgovaca koji su uzalud pokušavali da se nametnu kao nova aristokratija; Rusija je bila zemlja krupnog feudalnog poseda, u kojoj ogromna masa ukmećenog stanovništva nije imala svoju zemlju, dok je Srbija bila zemlja sitnog seoskog poseda u kojoj je seljak razvijao osećanje za, makar i skroman, privatni posed. Rusija je bila apsolutistička monarhija, dok je Srbija prvi ustav dobila 1835, odnosno 1838. Srpski seljak, domaćin na svom, makar i sirotinjskom posedu, zahvaljujući skoro opštem pravu glasa, počeo je da izlazi na izbore od 1869, da bi, počevši od ustava iz 1889, odnosno njegove revizije iz 1903, Srbija postepeno ušla u eru demokratije. Konačno, srpske upravljačke elite bile su, skoro bez izuzetka, školovane u centralnoj i zapadnoj Evropi a ne u Rusiji. NJihov uzor bile su srednjoevropske ustavne monarhije, da bi do kraja 19. veka većina srpskih intelektualaca svoje ideale počela da traži u francuskom i britanskom liberalizmu, demokratiji, radikalizmu, republikanizmu i socijalizmu. Važno je, međutim, naglasiti da su se ovi frankofili i anglofili, poučeni praktičnim iskustvom, odreda zalagali za oslanjanje srpske spoljne politike na carsku, autokratsku Rusiju. Liberalne države Zapada pokušavale su da Srbe zadrže u šerijatskom Osmanskom carstvu, državi koja svojim stanovnicima nije mogla da obezbedi osnovnu fizičku i pravnu sigurnost; autokratska Rusija ih je od njega oslobađala i pomagala im da ustroje društvo novog, evropskog tipa. Do početka Prvog svetskog rata preovlađujući deo srpskih elita dostigao je zrelost koja ih je naučila da razlikuju želje od realnosti, i da odvoje svoje ideološke naklonosti od praktičnih zahteva i ciljeva spoljne politike. Upravo su generacije srpskih zapadnjaka iz vremena posle 1903. u spoljnoj politici bile dosledni rusofili. Najbolji primer pruža esej Slobodana Jovanovića, ubeđenog anglofila, posvećen Milanu Piroćancu, bivšem vođi naprednjaka, u kome je kritikovao Piroćančeve predrasude prema Rusiji, proistekle iz nesposobnosti da se odvoje lični afiniteti od zahteva praktične, na iskustvu zasnovane spoljne politike, koja nalaže da se za podrškom traga tamo gde se ona može pronaći. Iskustvo je, međutim, naučilo Jovanovićevu generaciju da je u odnosima Srbije sa Rusijom postojalo još nešto osim pragmatičnih interesa. Rusija je 1914. godine uzela Srbiju u zaštitu, iako se u Petrogradu odavno znalo da bi svaki veći rat Rusiju mogao da odvede pravo u revoluciju, a Romanove da košta krune. To se ponovilo i onda kada je car Nikolaj II zapretio svojim zapadnim saveznicima separatnim mirom sa Nemačkom, ukoliko njihovi brodovi hitno ne uplove u albanske luke i preuzmu srpske vojnike i civile, desetkovane borbom i povlačenjem. Upravo je zbog te veze ova generacija srpskih intelektualaca, koja će davati ton srpskoj kulturi i politici sve do 1941, tako neprijateljski dočekala Oktobarsku revoluciju, povlačenje boljševika iz rata i egzekuciju nad Romanovima. Na njihovo zapadnjaštvo prirodno je došao i antikomunizam. Umesto Rusije uzdigao se Sovjetski Savez; umesto Srba, Staljin i Kominterna podržali su hrvatski separatizam. Zadatak KPJ i Tita sve do Drugog svetskog rata bilo je razbijanje Jugoslavije i obračun sa njenim glavnim osloncem, beogradskom, prozapadnom ”velikosrpskom buržoazijom”. Iako se oslanjala na Francusku i Britaniju, ”velikosrpska buržoazija” ipak nije dala nijednog vojnika za antikomunističku intervenciju Antante. Umesto toga, Srbija i Jugoslavija primile su mase prognanih ”belih Rusa”. Ni pod nacističkom okupacijom, Srbija, za razliku od Hrvatske, Mađarske ili Rumunije, nije davala vojnike za Istočni front. Konačni obračun sa ”velikosrpskom buržoazijom”, posle pobede partizana u građanskom ratu 1941-1945, prekid kontinuiteta u izgradnji građanskog društva, započetog još 1804, i Titovo preuređenje Jugoslavije uz ujedinjenje hrvatskih i segmentiranje srpskih zemalja, bacilo je senku čak i na herojsku ulogu Crvene armije u oslobođenju Beograda i Jugoslavije. Rusofilija velikog dela srpskog stanovništva, naročito u Hercegovini i Crnoj Gori, nije pokolebana, ali one koji su u partizane otišli vođeni ljubavlju prema Rusiji, Sovjetskom Savezu i Staljinu Tito je sistematski hapsio, počevši od 1948. godine. Tada je i Staljin shvatio da je u Jugoslaviji igrao na pogrešnu kartu. Bez obzira na zavidan diplomatski talenat i umeće balansiranja između blokova, Tito je bio oruđe Zapada, tim opasnije jer su on i njegovi saradnici pokazivali komunistima u zemljama Varšavskog pakta da mogu da budu i komunisti, i nezavisni od Moskve. U Beogradu i na drugim mestima gde su se očuvali ostaci predratne srpske građanske elite, na stari antikomunizam i zapadnjaštvo dodato je, i danas vidljivo, specifično ideološko nepoverenje prema Rusiji, slično onome koje je Slobodan Jovanović uočio kod Milana Piroćanca. Najglasniji kritičari Rusije, danas su, ipak, potomci vatrenih rusofila iz 1945, koji su stare gospodare samo zamenili za nove. Sada su oni nepokolebljivi branioci liberalnih ideala i ljudskih prava, oličenih u humanoj spoljnoj politici SAD, ali je sigurno da će se, ukoliko dođe do novih preokreta u globalnim odnosima snaga, brzo, kao suncokreti, okrenuti na novim izvorima moći i para. Kod ubedljive većine Srba, međutim, ni danas nema onog podozrenja i neprijateljstva prema Rusiji, proisteklog iz dojučerašnje podjarmljenosti, na koje se nailazi u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji ili Bugarskoj, ili one tradicionalne rusofobije, vidljive u javnom mnjenju SAD, Britanije, Francuske ili Nemačke. Slom Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, kako smo videli, ne znači kraj istorije, ali on jeste prilika za novi početak. Rusiju i Srbiju spaja i to što su u poslednjih dvadeset godina dugo išle iz poraza u poraz, da bi, počevši od 2000. godine, postepeno počele da se oporavljaju. U budućoj saradnji Rusije i Srbije uloga zajedničkih sećanja neće biti beznačajna. Večni Henri Kisindžer, još uvek jedan od vodećih stručnjaka za međunarodne odnose, nije slučajno napisao u svojoj doktorskoj disertaciji da je ”sećanje država ispit ispravnosti njihove politike”. Oprezan u rukovanju istorijom, dodao je, ipak, da se dešava i ”da jedna nacija nosi toliko jaka sećanja, da postane zatočenica svoje prošlosti”.