Herta Miler

Priznajem da bih više voleo da je Nobelovu nagradu svojevremeno dobio neko od mojih Banaćana, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić ili Vasko Popa, nego Herta Miler, spisateljica rođena u selu Nićidorf kraj Temišvara kao pripadnica tamošnje nemačke banatske manjine. Međutim, nepravedno stavljam pod sumnju odluku Nobelovog komiteta, jer nisam čitao ni njenu poeziju ni prozu. Čak nisam gledao ni rumunsku ekranizaciju njenog romana “Lisica je jednom davno već bila lovac “ (1992). Nobelov komitet nas nije iznenadio. Nobelovu nagradu za književnost češće su pisci dobijali zbog njihovog političkog angažmana nego zbog literarnih vrednosti. A nagrada je u prošlosti mimoišla mnoge nesumnjivo velike pisce, među kojima su najpoznatiji Tolstoj, Čehov i Borhes. Helta Miler je kao mlada jeretička književnica za vreme Čaušeskuove strahovlade štampala 1982. svoju prvu prozu u cenzurisanoj verziji. A onda je 1987. godine „izabrala slobodu“, prebegla u Istočnu Nemačku i nastanila se u Berlinu sa svojim mužem, takođe pesnikom sa imenom slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Iako ćerka manjinskog Nemca, esesovca za vreme okupacije, i majke koja je posle oslobođenja deportovana u SSSR, u proznim delima nije štedela svoje saplemenike folksdojčere, kritikujući njihovu zatucanost i fašistički mentalitet. Kod nas nije prevođena (osim pre dvadeset godina nekoliko prvorazrednih pripovedaka u novosadskim „Poljima“). Ali je jednom uzviknula „Hvala, Beograde!“, jer veli da je očuvala duhovnu ravnotežu, slušajući necenzurisane vesti i modernu muziku preko Radio-televizije Beograd.. Istupila je iz nemačkog PEN-a kad se istočnonemački ogranak ove međunarodne organizacije automatski fuzionisao sa zapadnim, tvrdeći da su mnogi otkucavali Štaziju svoje sugrađane. Herta voli duge naslove; evo imena njenih romana: „Putnici na jednoj nozi“, „Vrući krompir je vruća postelja“, „Zemlja zelenih šljiva“, „Đavo prebiva u ogledalu“ i „Danas ne bih želela da sebe sretnem“, „Kralj se klanja i ubija“, „Bleda gospoda sa šoljicama moka-kafe“ za koje je dobila niz nagrada, između ostalog „Marilujze Flajser“ i Klajstovu nagradu. Prezime Miler, to svako dete zna, znači na nemačkom mlinar. A ime Herta se u Leksikonu ličnih imena u izdanju čuvenog Dudena (Manhajm, 2008) tumači kao pogrešno čitanje imena germanske boginje po imenu Nertus, koju spominje Tacit u svom delu „Germanija“. Tekst jedinice se završava rečima: „Najpoznatija sa tim imenom je Herta Miler, nemačko-rumunska spisateljica (20/21. vek). Izjavila da je više naučila od avangarde nego od folklora, a da je vrednost folklora shvatila kad je čula kako i šta peva rumunska pevačica Marija Tanaze. Pisala je pesme, ali retko. Ali zato njena proza liči na poeziju: “Nosim trulež sa sobom. Nosim i kruškino lišće. Kad se voz zaustavi, u moj kofer ulazi carinik. Svako mesto u koje uđem, ubica je.”