Dramatično u EPS-u

Ovih dana većinu građana sigurno je obradovala vest da struja ove godine neće poskupeti, a čitaoci NIN-a mogu na strani 26 pročitati da će do poskupljenja doći (tek) početkom iduće godine i to (samo?) za desetak odsto. S druge strane, EPS se suočava sa nizom problema, koji ne samo da njegov rad (i opstanak kao firme?) ugrožavaju dugoročno, nego nije siguran ni da će već za dve godine imati dovoljno uglja za termoelektrane. A povrh svega toga, vlada je odlučila da nacionalnom proizvođaču struje utrapi vlasništvo još desetak-petnaest manje-više propalih firmi. Više nego dovoljno razloga za razgovor sa Dragomirom Markovićem, direktorom Elektroprivrede Srbije. Kakva je veza između politike razvoja EPS-a i politike cena električne energije. Može li EPS da se razvije bez odgovarajuće cenovne politike? - Razvoj EPS-a i cena električne energije direktno utiču jedno na drugo. Finansiranje razvoja i obezbeđivanje kreditnih aranžmana zavisi od finansijskih potencijala kompanije. Na prihode EPS-a utiče cena i količina električne energije koju prodajemo. Razvoj EPS-a treba sagledati iz dva ugla, kratkoročnog i dugoročnog. U prvom slučaju imamo probleme tekuće likvidnosti, nevolje sa redukcijom investicionog održavanja, odnosno sa odlaganjem remonata određenih postrojenja. Naredne godine, verovatno će doći do nagomilavanja investicionih tekućih aktivnosti, koje su posledica raznih odlaganja. Kada je reč o dugoročnom razvoju EPS-a, radimo na pronalaženju strateških partnera i investitora iz inostranstva. Do 2005-2006. dobijali smo velike donacije iz inostranstva, oko pola milijarde evra otišlo je u obnovu naših proizvodnih kapaciteta. Danas su donacije presušile, one koje su bile po sto miliona evra, pale se na 10-15 miliona. Posle donacija došli su takozvani meki krediti od raznih finansijskih institucija, kao i povoljni krediti sa državnim garancijama. U poslednje vreme, međutim, prinuđeni smo da se okrenemo kreditima komercijalnih banaka, bez državnih garancija, koji više nisu tako povoljni. Jasno je - razvoja nema bez para. Ako para nema iz prihoda od prodaje struje, slede zaduživanja. Koliki su trenutni dugovi EPS-a? - U poređenju sa ozbiljnim evropskim kompanijama, EPS je nisko zadužen. Stopa zaduženja, dakle dug prema našem ukupnom godišnjem prihodu, ispod je 25 odsto. Evropske kompanije su zadužene preko 40, pa i preko 60 odsto. Dug EPS-a prema međunarodnim finansijskim institucijama, bankama... nešto je ispod 600 miliona evra. Ali, treba li EPS u razvoju da se osloni samo na strani kapital? - Naš program razvoja do 2015. godine predviđa ulaganja od 9,2 milijarde evra. Od toga, strani investitori treba da ulože tri milijarde evra, četiri i po milijarde evra treba da obezbedi EPS iz svog prihoda od prodaje struje, a ostalo treba da se obezbedi iz kredita. Kad kažem strani investitori, mislim na one koji će graditi termoelektranu Kolubara B, novi blok u Nikoli Tesli B, TE-TO u Novom Sadu, kao i one koji će ulagati u rudnike. Na kojoj ceni struje je bazirana vaša računica o investicijama iz sopstvenih sredstava? - Plan razvoja do 2015. i dinamika obezbeđivanja novca za njegovu realizaciju urađeni su na osnovu potreba Srbije za električnom energijom i na osnovu planirane dinamike rasta cena struje u Srbiji do tada. Po tom planu mi već do 2012. treba da dostignemo tržišni, odnosno regionalni nivo cene struje. To znači da bi tada jedan kilovat-čas u Srbiji trebalo da košta oko osam evrocenti. Mi, međutim, u poslednjih godinu dana imamo obrnut trend i trenutna cena je ispod 4,5 evrocenti. Želim da naglasim da bi Srbija do 2015. godine imala dovoljno struje treba da se urade poslovi vredni 9,2 milijarde evra. Kolika treba da bude cena struje da bi ta dinamika bila ispoštovana? - U ovom trenutku cena struje trebalo bi da bude za 30 odsto veća da bi ta dinamika bila ispoštovana. Za šest godina kilovat-čas trebalo bi da košta 10 evrocenti. Na koji način će privatni kapital biti uključen u sistem EPS-a? - Strateški partneri sa kojima nameravamo da gradimo nove TE neće promeniti svojinsku strukturu EPS-a. Oni će biti samo deo elektroprivrednog sistema Srbije. Stranci će biti samo većinski vlasnici tih novih elektrana i zajedničkih kompanija, koje će biti nezavisni proizvođači energije. Struju koju proizvedu prodavaće EPS-u, a mi ćemo njima prodavati ugalj. Koja će biti cena te struje? - Cena koju strateški partneri ponude presudno će uticati na izbor partnera za gradnju novih elektrana. Dakle, to neće biti jedini kriterijum, ali uz druge slične elemente, onaj ko ponudi najnižu cenu imaće prednost. Da li će struju morati da prodaju isključivo EPS-u? - Ugovorićemo tačno definisanu dinamiku isporuka prema potrebama naših kupaca i tržišta. Moći će da izvoze viškove, kao što i mi radimo. Kakav je vaš stav oko podele akcija i ulaska privatnog kapitala u EPS. - U planu do 2015. godine, nije predviđena privatizacija EPS-a niti mu je to nekim dokumentom stavljeno u zadatak. Bila je varijanta sa inicijalnom javnom ponudom akcija, ali sa tim zakonom se zastalo, tako da se ni ta mogućnost više ne pominje. Generalno, sada je, zbog svetske ekonomske krize, loše vreme za privatizaciju. S druge strane, oko 15 odsto akcija EPS-a biće besplatno podeljeno građanima Srbije. Ali, to nije prava, ekonomska, već više politička privatizacija. Ne mogu tačno da preciziram kada će se to desiti, možda 2011. godine. No, da bi taj proces uopšte mogao da se obavi, EPS mora prethodno da se korporatizuje, tj. da se iz javnog preduzeća transformiše u akcionarsko društvo. Pravi proces privatizacije, koji sa sobom nosi prikupljanje novčanih sredstava, može se podeliti u dva osnovna modela. Prvi je direktna prodaja akcija EPS-a na nekom tržištu i, drugi, dokapitalizacija, odnosno ulaganje u razvoj kompanije. Tu nastaje sukob interesa između države kao vlasnika i njenih budžetskih potreba, i EPS-a kao kompanije kojoj odgovara model dokapitalizacije. Između ta dva modela treba tražiti sredinu, kombinaciju gde će se interesi vlasnika i kompanije najbolje realizovati. Primer Elektroprivrede Crne Gore je dobar. Pola sredstava od privatizacije su usmerili u razvoj kompanije, a pola je otišlo u budžet države. Da li vi računate na dokapitalizaciju kako bi EPS mogao da ostvari svoj investicioni program? - Naravno. Ali, kao javno preduzeće ne možemo na taj način da pribavimo sredstva za razvoj. Prvo moramo preći na korporativni sistem organizacije i da, kad se oceni da je povoljan trenutak, počnemo dokapitalizaciju za potrebe razvoja. Ali zašto tek 2015. godine? Zar EPS ne bi trebalo ranije dokapitalizovati? - Cilj je da ova kompanija bude efikasna, profitabilna i konkurentna, nezavisno od vlasničkog statusa. Ima primera u Evropi da su elektroprivrede 100 odsto u državnom vlasništvu izuzetno efikasne. Češki ČEZ je 70 odsto državni, a ostvario je izuzetne rezultate. Ali, češka država je izuzetno podržala ČEZ i sada od njega ima najveću korist. Znači da bi privatizacija omogućila da se brže ide ka većoj efikasnosti, da država kao najveći vlasnik bude zainteresovana za profit, a ne da tretira EPS kao socijalnu ustanovu? - Slažem se. Privatni vlasnik bi vršio efikasniji pritisak na cenovnu politiku. On zapravo neće ni ući u EPS pre nego što sebi obezbedi tržišnu cenu. Da smo akcionarsko društvo, mogli bismo, makar teoretski, da se dokapitalizujemo. Poskupljenje struje ima i drugu stranu. Šta garantuje da će to povećati efikasnost i racionalnost preduzeća? - To su dva paralelna procesa. Proces tržišne valorizacije, kojim se utiče na prihode, i proces poboljšanja efikasnosti, kojim se smanjuju troškovi. Proces povećanja poslovne efikasnosti je investicija, to je isto trošak. Ona može biti pokrivena iz cene struje. Ako, na primer, racionalizujete troškove rada, otpuštate neke ljude, morate im dati pristojne otpremnine. Odakle ćete im dati novac? Iz prihoda koji dobijate od cene struje. Neki političari kažu „prvo se vi racionalizujte pa ćemo vam dati cenu”. Ne može tako. Te dve stvari moraju da se rade paralelno. Restrukturiranje je skup proces i traje godinama. Mi predlažemo da u domenu efikasnosti napravimo takozvani „bench marks”, repere, a ne da se poredimo sa ČEZ-om, to je neracionalno. Hajde da se poredimo sa zemljama u okruženju. Naša cena struje je 20 odsto ispod najnižih u regionu. Bugarska, Rumunija, Makedonija, Crna Gora, Republika Srpska, svi imaju veću cenu struje od nas! Sa njima je realno da se poredimo i takmičimo. Dobili ste deo vlasništva u pojedinim preduzećima koja nisu mogla da vam plate dugovanja. To vam se nije naročito dopalo? Da li ste razgovarali sa nekim iz srpske vlade o tome? - Upravni odbor EPS-a je za svaki pojedinačni slučaj vladi dostavljao mišljenje da se u to ne ide, ali vlada naše mišljenje nije uvažila. Radi se, za one koji ne znaju, o konverziji dugova u kapital. Dugovi su takozvani nenaplativi. Od koga bismo i mogli da ih naplatimo? Od Tekstilnog kombinata Raška? Kapital tih preduzeća ne vredi ništa, čim ona nisu privatizovana. Teoretski, kada bi se privatizovala, mogli bismo da naplatimo dug. Ali, niko neće da ih uzme. Nama bi odgovaralo da se ta potraživanja, koja mi ne možemo da naplatimo, kompenzuju tako što bi se država odrekla svojih potraživanja prema EPS-u. Ali država neće da se odrekne tih para. Država iz EPS-a ima siguran priliv u budžet na ime PDV-a, doprinosa... Koliko EPS duguje svojim dobavljačima, a koliko potražuje od potrošača? - Za tekuće poslovanje, naša dugovanja trenutno iznose milijardu i po dinara, dok su naša nenaplaćena potraživanja oko 43 milijarde: 23 milijarde od privrede i 20 milijardi od građani. Prema sadašnjim procenama, EPS će 2009. godinu završiti sa gubitkom od oko 12 milijardi dinara. Posledica toga je da mi odustajemo od niza investicija, smanjujemo obim remonata. Nikog ne bih da plašim, ali zaključite sami - prirodno je da pouzdanost sistema padne. Plaćanje struje održava celu srpsku privredu. Ako nema investicija, pored EPS-a će stradati gomila firmi koje žive od energetike. A posebno što se niskom cenom struje stimuliše neracionalna potrošnja. Naime, ljudi troše električnu energiju da zagreju štale, vodu u bazenima... To je arčenje nacionalnog blaga. Ugrožena je i proizvodnja uglja u Kolubari? - Ukoliko se ne reše problemi sa eksproprijacijom zemljišta u Vreocima, proizvodnja uglja za dve godine biće znatno smanjena, bar za 5-6 miliona tona godišnje. A to znači za 15-20 odsto manju proizvodnju struje. Naredne dve godine su ključne za raseljavanje ljudi iz Vreoca. Ispod samog sela i groblja ima oko 80 miliona tona uglja, a preko toga se dolazi do nalazišta od 500 miliona tona uglja. Vlada Srbije mora da reaguje, jer bez njene pomoći i pomoći njenih organa ne možemo da rešimo problem. Koliko to košta? - Oko 200 miliona evra. Pare u ovoj fazi eksploatacije nisu problem, ali je problem što su one zarobljene, što mi, iako želimo, ne možemo da počnemo da isplaćujemo vlasnike zemlje. Pravi problemi su pravne prirode i razne vrste ucena sa kojima je EPS suočen. U praksi to izgleda ovako: imamo rešenje da srušimo objekat koji se nalazi na zemljištu predviđenom za eksproprijaciju. Ako je vlasnik u međuvremenu podneo rešenje za legalizaciju tog zemljišta, od eksproprijacije nema ništa! Zamislite kada svi oni koji su čekajući eksproprijaciju, gradili svoje nelegalne objekte, dođu sa papirima za legalizaciju pozivajući se na zakon? EPS je zaustavljen i on to ne može sam da reši, a ugrožen je interes države. Kad se sve skupi, može se zaključiti da je EPS zapravo u poprilično dramatičnoj situaciji, možda ne još u ovom trenutku, ali u bliskoj budućnosti. - Situacija jeste dramatična. Uprkos tome, EPS je ušao u nove projekte o kojima sam govorio. Kada bi ČEZ imao cenu struje koju ima EPS, mislim da bi bio u težoj poziciji. Smatram da EPS može da bude veoma profitabilna kompanija, koja bi poslovanjem u Srbiji i inostranstvu za narednih od tri do pet godina mogla da ostvaruje profite od po nekoliko stotina miliona evra.  Alternative Zašto su u Srbiji alternativni izvori energije potpuno zapostavljeni? - Obnovljivi izvori energije za sada nisu imali potreban stimulans da se neko njima u Srbiji ozbiljno bavi. Te investicije sadašnja cena struje dovodi u pitanje, a ne volja EPS-a. Naime, alternativni izvori energije su veoma skupi. Sa trenutnom cenom struje, te investicije su neisplative. Kad i ukoliko bi se to promenilo, i EPS bi imao razloga da se uključi u taj proces. S druge strane, ne treba zaboraviti da iako alternativni izvori energije imaju značajne prednosti, imaju i jednu veliku manu. Nepredvidljivi su. Ne možete znati kada će i koliko, na primer, duvati vetar. Zato u rezervama mora da postoji energija koja bi se koristila kada vetar stane. Iz tog razloga cena struje bi bila viša. Osim toga, vrlo je važno koliko se tih proizvodnih kapaciteta uključi u sistem, jer ako date suviše veliki podsticaj, možete kasnije napraviti veliki problem tom istom sistemu kada je njegova regulacija u pitanju. Nemačka ima taj problem. Oni su preterali sa vetrenjačama, alternativna energija zahteva ozbiljan balans. Nuklearna elektrana? - Budućnost energetike je u nuklearnoj energiji. Mi za sada nemamo nikakve planove, ali uglja je sve manje, u Srbiji ga ima za još pedesetak godina. A i mnogobrojni su problemi u njegovoj eksploataciji. S druge strane, Bugarska, Rumunija, Mađarska već imaju atomske elektrane, Albanija i Hrvatska će ih graditi, pa bi i Srbija trebalo ozbiljno da razmišlja o toj mogućnosti.  Regionalna berza struje Da li ste sa nekim razgovarali o regionalnoj berzi električne energije? O berzi se razgovara u Ministarstvu rudarstva i energetike i EPS je upoznat sa dešavanjima u vezi s tom temom. Berza je sjajna mogućnost za bolju i efikasniju trgovinu, da je ima u Beogradu, pomogla bi nam u poslovanju. S druge strane, kada bi EPS pravio berzu, to bi bio konflikt interesa. Berzu treba da pravi nezavisni subjekt. Za početak, bilo bi dobro da imamo pristup evropskim berzama. Region je značajan u smislu lakšeg kompenzovanja struje, koju bi obavljao takozvani operator sistema. Balansiranje sistema bilo bi lakše, imali bismo veće rezerve, pitanje raspodele energije bilo bi rešeno, jer kada imate više učesnika na tržištu, rizik da ostanete bez robe je manji.