Priznavanje Kosova je velika greška

Bivši nemački kancelar Gerhard Šreder jedan je od evropskih lidera koji je obeležio svetsku scenu krajem prošlog i početkom ovog veka – vratio je levicu na vlast posle 16-godišnje Kolove vladavine, prvi je kancelar od Drugog svetskog rata koji je poslao nemačku vojsku u rat (bombardovanje Srbije i Crne Gore), oštro se usprotivio američkoj invaziji na Irak i prvi je od nemačkih lidera koji je uspostavio posebne veze sa Rusijom, koje su obeležene i ličnim prijateljstvom sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Posle tesnog poraza na parlamentarnim izborima 2005. godine, posvećuje se advokaturi i biznisu. Postaje predsednik skupštine deoničara „Nord Strim AG“, konzorcijuma za izgradnju gasovoda „Severni tok“, koji preko Baltičkog mora povezuje Rusiju sa Evropom. Na pitanja novinara NIN-a o odnosu Evropske unije prema Srbiji, Kosovu, ali i jednom od prelomnih tačaka savremene svetske politike – energetici, Šreder je odgovorio mejlom. Srbija se nada da će pristupiti EU, ali u međuvremenu bi naša zemlja volela da zauzme poziciju između EU i Rusije, kao privilegovani partner obe strane. Nemačkoj često odaju priznanje za sposobnost da bude most ne samo između Rusije i EU, već i između Rusije i SAD. Da li su takve ambicije realne? - Nemačka sa Rusijom deli stoletnu istoriju, koju su i suviše često obeležavali strašni ratovi. Pomislite samo na Drugi svetski rat, koji je Nemačka započela. U tom kontekstu je već gotovo pravo čudo da mi, Nemci, danas imamo tako odlične odnose sa Rusijom, i dobro bi bilo da ih i dalje produbljujemo. Srbija pri tom može da odigra važnu ulogu. Srbija ima tradicionalno bliske veze s Rusijom, a Srbija kao članica EU bila bi važan most prema Rusiji. To bi bilo korisno za sve, za Rusiju, za Srbiju i za čitavu EU. Kritikovali ste brzu odluku nekih evropskih zemalja da priznaju nezavisnost Kosova i izrazili ste uverenje da su takve odluke donete pod velikim pritiskom SAD. Da li ste ikada preispitivali odluku sopstvene vlade da učestvuje u bombardovanju Jugoslavije od strane NATO 1999, koje su takođe predvodile SAD? - Priznavanje nezavisnosti Kosova sam kritikovao jer je bilo preuranjeno i uslovljeno velikim pritiskom tadašnje američke administracije. Danas vidimo da dve trećine međunarodne zajednice ne priznaje Kosovo. To pokazuje da je u pitanju bila velika greška. Intervencija iz 1999. ne može, međutim, da se uporedi sa ovim. Tom prilikom se radilo o zajedničkoj evropskoj odluci. Ja je i dalje smatram ispravnom, mada sam svestan da je mnogima donela i veliku patnju. Srbija već devet godina čeka i još nije dobila status kandidata za prijem u EU. Ona, u najmanju ruku, počinje da oseća da je ne cene dovoljno. Da li bi Evropa mogla da učini više kako bi Srbiji pokazala da želi da ona što pre postane članica EU? - Uveren sam da je budućnost Srbije u EU, jer EU ima interes, ali i odgovornost, da ovaj region ostane stabilan. Za to, međutim, mora nešto i da se uradi. Srbija ima proevropsku vladu i proevropskog predsednika, koji odlično obavljaju posao. Ali, ako EU ne podrži to što oni čine, postoji opasnost da u Srbiji primat steknu snage koje vuku unazad i da zemlju oteraju u izolaciju. To bi predstavljalo katastrofu za Srbiju, ali i za EU. Zbog toga EU mora da ubrza proces približavanja Srbije Uniji. Srbija je ispunila neke od uslova. To mora da se odrazi na liberalizaciju režima izdavanja viza i na poboljšanje privredne saradnje. Srbiji je, međutim, potrebno i da joj se jasno kaže kada će pregovori o pristupanju početi. Što se mene tiče, što pre, to bolje. Srbija u tom cilju mora da obavi još neke stvari, ali i EU i Nemačka moraju da daju neki signal. Vi ste bili zaslužni za uspostavljanje bliskih veza između SPD i Demokratske stranke i bili ste bliski Zoranu Đinđiću, kao što ste sada, izgleda, Borisu Tadiću. Kako biste procenili politiku i politička uverenja, kao i ličnosti ove dvojice političara? - Srbija će za mene uvek ostati povezana sa imenom mog velikog prijatelja Zorana Đinđića. On je bio hrabar političar, borac za demokratiju i mir, ne samo u Srbiji, već i u celom regionu. NJegove kukavičke ubice nisu uspele da unište viziju Zorana Đinđića, a u Borisu Tadiću se našao čovek koji nastavlja njegovo delo. On je moj prijatelj i odlično radi. Vi se nalazite na čelu skupštine deoničara „Nord Strim AG“, konzorcijuma za izgradnju gasovoda „Severni tok“, koji preko Baltičkog mora povezuje Rusiju sa Evropom. Srbija je veoma zainteresovana za projekt „Južni tok“. Da li projekt „Severni tok“ ima prednost nad „Južnim tokom“? Kako biste procenili verovatnoću za izgradnju „Južnog toka“? Da li su ruske rezerve gasa dovoljne za oba projekta? - Evropa ima direktan pristup velikim energetskim resursima u Rusiji, Norveškoj, centralnoj Aziji i severnoj Africi. Za sigurno snabdevanje energijom potreban nam je, međutim, veći broj transportnih puteva. To se u prvom redu odnosi na gasovode, jer tu nestabilnost u zemljama kroz koje prolaze predstavlja najveću opasnost. Rekao bih, dakle: što više gasovoda za snabdevanje Evrope imamo, to bolje. Važni su svi projekti za izgradnju gasovoda koje podržava EU – npr. „Severni tok“, koji ja zastupam, ali takođe i „Južni tok“, „Nabuko“ i gasovodi iz severne Afrike. Oni jedni drugima ne konkurišu, već se dopunjuju. I svi su oni neophodni da bi se zadovoljile nove potrebe u Evropi. U Rusiji ima dovoljno gasa, ali transport predstavlja problem. Dok ste bili nemački kancelar bili ste veliki zagovornik projekta „Severni tok“. Domaći kritičari projekta „Južni tok“ u Srbiji tvrde da bi Srbija bolje učinila da se udruži sa Zapadom i da svoju energetsku sudbinu veže za projekt „Nabuko“. Kako vi gledate na te kritike? - I „Južni tok“ i „Nabuko“ su u evropskom interesu. Postoji, doduše, i jedna razlika. Da bi „Nabuko“ bio i ekonomski isplativ, za taj gasovod je potrebno dovoljno gasa. To trenutno nije slučaj. „Nabuko“ bi imao smisla ako bi se snabdevao gasom iz Irana. To je ispravno kao perspektiva, ali zbog sukoba oko iranskog nuklearnog programa trenutno nije politički ostvarljivo. Za „Južni tok“, dakle, ima dovoljno gasa, dok ga za drugi gasovod, „Nabuko“, nema. Zapadni političari često optužuju Rusiju da svoj veliki energetski potencijal i zavisnost Evrope od ruskog gasa koristi kako bi ucenjivala EU. Kako biste vi prokomentarisali ove optužbe? - Smatram da su to pogrešne reakcije, između ostalog i zato što ne odgovaraju činjenicama. Sukob između Rusije i Ukrajine ticao se i još uvek se tiče cena i neplaćenih računa. Ukrajina je nepouzdana tranzitna zemlja. Pošto 80 odsto ruskih isporuka gasa ide preko Ukrajine, to predstavlja problem za evropsko snabdevanje energijom. Upravo zbog toga nam je, kao prvo, potrebno više gasovoda, da bi se Ukrajina zaobišla, a kao drugo, potrebna nam je internacionalizacija ukrajinske mreže gasovoda. Povrh toga, mi, Evropljani, moramo i dalje da razvijamo svoje partnerske odnose u domenu energetike – npr. sa Norveškom, Rusijom, Alžirom – jer to vodi do šireg uzajamnog povezivanja, koje je važno za obe strane i u krajnjem rezultatu daje veću sigurnost snabdevanja. Ovo važi i za saradnju u domenu energetike – naročito onu koja se ostvaruje kroz obostrano učešće, u eksploataciji, raspodeli i zajedničkoj infrastrukturi. I to spada u mere za izgradnju poverenja, koje jačaju stabilnost i idu naruku pouzdanosti. Nasuprot tome, lažne optužbe ne vode većoj sigurnosti.