Iskušenja neutralnosti

NATO nije na dnevnom redu, naše članstvo u Partnerstvu za mir je sasvim dovoljno, poručuju srpski zvaničnici građanima. Sa druge strane, pojednostavljena poruka koju isti zvaničnici šalju zapadnim saveznicima glasi – veoma smo zainteresovani za NATO, ali naša javnost za to još nije spremna. NATO je postao jedan od glavnih predmeta razgovora posle posete američkog potpredsednika DŽozefa Bajdena Beogradu, kada je, pored predsednika i premijera Srbije, imao odvojeni susret samo sa ministrom odbrane Draganom Šutanovcem, koji inače slovi kao glavni zagovornik atlantskih integracija u vladi. „Nema u vladi podela oko Evrope, ali ima podela oko pitanja -kakva Evropa. Jeremić je, malo pojednostavljeno rečeno, za ulazak u EU ali uz očuvanje strateškog partnerstva sa Rusima, a Šutanovac za ulazak u EU i NATO i ponosno ističe da se najbolje kotira u Vašingtonu. Zato se od njega očekuje i da najviše radi na otvaranju rasprave o preispitivanju javnog mnjenja o vojnoj neutralnosti“, reći će jedan od članova vlade, za NIN. Kao prethodnica velike rasprave o NATO-u, koja će se u narednoj godini sigurno otvoriti, neke manje vladajuće ili rezervne vladajuće stranke (SPO i LDP) već su jasno stavile do znanja da Srbija mora da uđe u NATO, a tu banalnu smetnju, koja se zove volja građana, valja ukloniti tako što bi se izbegao referendum o atlantskim integracijama. Osim što priča o nepotrebnosti referenduma, izgleda, pokazuje rastuće raspoloženje da se u ime svetlih evropskih demokratskih tekovina gaze osnovne evropske i demokratske vrednosti, ona pokazuje i strahovanje da će raspoloženje građana biti teško promeniti čak i uz organizovanje velike medijske kampanje. Direktor programa CeSID-a Marko Blagojević kaže za NIN da gotovo dve trećine građana, uz manje padove ili uspone, podržava ulazak u Evropsku uniju dok Srbiju u NATO želi da vidi oko 25 odsto građana. „Ključni udarac rejtingu te organizacije je, naravno, nanelo bombardovanje, a posle proglašenja nezavisnosti Kosova rejting NATO-a dodatno je pao sa nešto više od 30 na 25 odsto. Taj procenat je nizak, ali jeste dobra baza ukoliko bi političke elite promenile retoriku prema tom pitanju. Promena retorike bi svakako izazvala pojačanu opoziciju, a stranke koje bi počele da se zalažu za atlantske integracije i tako podižu rejting NATO-u, rizikovale bi da izgube sopstveni rejting“. Političari i istraživači javnog mnjenja, međutim, ukazuju da je svojevremeno izgledalo da je Kosovo u srcu svakog građanina, pa se posle godinu dana ispostavilo da ljude mnogo više interesuje ekonomija, standard, svetska kriza, korupcija i bezbednost nego najskuplja srpska reč. “Od svih zemalja jugoistočne Evrope, Srbija se izdvaja po dva pitanja – Kosovu i vojnoj neutralnosti. Skupštinska rezolucija je doneta nakon slične odluke Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije, a druge demokratske stranke su tu odluku podržale jer su možda smatrale da u predizborno vreme nije popularno protiviti se takvoj odluci. Evroatlantske integracije nalazile su se u skupštinskom ekspozeu Gorana Svilanovića 2001. godine i tada se niko od demokratskih stranaka nije pobunio zbog toga. Zato je čudno da se danas, deset godina od bombardovanja, to uzima kao razlog za vojnu neutralnost, a nije bio razlog dve godine posle bombardovanja. Nije mi jasno zašto se onda ne protivimo i Evropskoj uniji zbog bombardovanja. Niko danas neće reći da je članstvo u NATO-u preduslov za ulazak u EU, ali je jasno da to usporava put ka Evropi, kao što niko neće reći da je Kosovo povezano sa evropskim integracijama, ali je takođe jasno i da ono usporava taj proces”, kaže Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta i bivši predsednik Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova. Kosovo i NATO jesu povezani ne samo zato što je NATO, prvo bombardovanjem a posle aktivnom podrškom, nedvosmisleno pomogao projektu nezavisnog Kosova, već i po tome što se ta dva nadefinisana pojma u zvaničnoj srpskoj politici sve više pominju kao nikad javno izrečene, ali sasvim realne prepreke ka članstvu Srbije u EU. Neki ministri, koji neformalno agituju za zapadnu vojnu alijansu, ubeđeni su da bi Amerikanci već ubedili Holanđane da ne budu tako tvrdoglavi samo ako bi mi odustali od vojne neutralnosti, baš kao što su svojevremeno ubedili Evropljane da su Bugarska i Rumunija ispunile sve uslove za članstvo u EU, čim su te dve zemlje otvorile vrata za američke vojne baze. Protivnici atlantskih integracija će reći da bi ulazak u NATO u nekoj od narednih godina za Srbiju bio jednako pametan kao odlazak u četnike u proleće 1944. godine, jer se politička i ekonomska moć lagano ali nesporno pomera ka Istoku i podsećaju da je Srbija kroz istoriju najbolje prolazila kada je imala saveznike i na Istoku i na Zapadu (srce nam je u majci Rusiji, a deca na školovanju u Parizu). Direktor Instituta za slovenske studije, Konstantin Nikiforov, ocenio je nedavno da bi jačanje dobrih odnosa Rusije i Srbije jedino mogla da ugrozi odluka Beograda da pristupi NATO-u, ali da je to malo verovatno. Sve ozbiljniji argument u korist atlantske alijanse je da će Srbija za koju godinu postati ostrvo u regionalnom Atlantiku, ali na drugoj strani kažu da je i Austrija takvo ostrvo, pa nekako uspeva da preživi taj dramatični nedostatak. Irska, Švedska, Austrija, Kipar su neutralne, ali su postale evropske zemlje i niko ih nije do sada ugrozio, iako je Kipar ratom podeljena zemlja. “Pozivanje na neutralnost Irske, isto je kao i ono podsećanje da Švajcarska nije članica Evropske unije, a ipak je prosperitetna zemlja. Srbija nije ni Irska, ni Švajcarska, to je zemlja koja ima veoma ozbiljne probleme, izazove pred sobom i najgora opcija je da se povuče u izolaciju. Zato smatram da neke izjave naših zvaničnika kako je za njih Rusija najpouzdaniji prijatelj zapravo unose u Briselu sumnju u iskrenost našeg evropskog opredeljenja. Ući u NATO ili ne, nije primarno pitanje, za nas je glavno pitanje pripadamo li zapadnoj civilizaciji ili ne”, ističe Kovačević. U raspravi o NATO-u se kao sasvim važan argument ističe i blagotvoran uticaj na stabilnost ekonomije, obavezno se pominje da je Rumunija u prvih godinu nakon ulaska udvostručila strane investicije. Na drugoj strani beskrajne priče može se čuti da i posle nekoliko godina članstva u EU, nešto dužeg članstva u NATO-u i silnih milijardi investicija, građani Rumunije žive znatno slabije nego građani izolovane Srbije, koja tavori na začelju evropske kolone. Protivnici atlantske alijanse napominju da još nije napravljena analiza koliko zaista košta članstvo i napominju da su u Vladi Srbije bili neprijatno iznenađeni kada su shvatili da su za seminare i kurseve naših oficira, koji su do prijema u Partnerstvo za mir bili besplatni, počeli da stižu računi.