Faktor „Antara”

Hiljade navijača zaputilo se prema centru Beograda da se proslavi toliko redak uspeh naših fudbalera. Baš kao nekad sredinom devedesetih godina posle košarkaških pobeda, mladi navijači su slivajući u sebe konzerve i konzerve piva pevali pesme što navijačke, što nacionalističke. U jednom trenutku pred navijačima su se pojavili i fudbaleri, da im još jednom poruče kako su im „bili dvanaesti igrač“ i da im je „čast da se bore za ovaj narod“ koji je najzaslužniji za pobedu. I dok se euforično proslavlja što naša reprezentacija ide na svetsko prvenstvo, prisećamo se jedne, takođe, oktobarske večeri 2005. godine kada je reprezentacija tadašnje Srbije i Crne Gore pobedila Bosnu i plasirala se na Svetsko prvenstvo u Nemačku. To prvenstvo je za nas trajalo manje od dvadeset minuta. Taman koliko je trebalo Robenu da „izlomi“ našu odbranu za koju smo tvrdili da je najbolja u Evropi. Proteklog vikenda počela je da se stvara slična atmosfera u domaćoj fudbalskoj javnosti posle fantastičnog trijumfa nad Rumunima i plasmana na SP u Južnu Afriku. Navijači koji su po ko zna koliko puta sebi rekli da više neće otići na stadion, preko noći su ponovo počeli da veruju da naši fudbaleri mogu da razvale planetu, pojedini fudbaleri poručuju da „će se ponovo mnogi plašiti Srbije“, a Tomislav Karadžić, predsednik Saveza čak najavljuje ulazak u četvrtfinale!? Polako predsedniče, daleko je Afrika... Kada je reprezentacija 2006. predvođena Ilijom Petkovićem krenula prema Nemačkoj, u javnosti se, s vremena na vreme, proturala teza da je za našu reprezntaciju i sam plasman na svetsko prvenstvo veliki uspeh. Da je tako, Petko bi i posle Nemačke ostao selektor i nikad ne bi dobio nadimak „Šestko“, posle onih šest golova primljenih od Argentinaca. Ali, šta to ova reprezentacija ima, a nije imala ona pre četiri godine? I šta sve treba uraditi da nam prvenstvo u Africi potraje nešto duže od dvadeset minuta? Pa možda i duže od tog četvrtfinala o kome javno sanjari predsednik Karadžić... Prvo, ova reprezentacija ima – selektora. I to Radomira Antića koji, će, izgleda, znati da natempira kako da reprezentacija „ekspoldira“ u Africi. Ivan Golac, fudbalski trener, za NIN kaže da je najbitnije ko i na koji način sastavlja reprezentaciju, pošto iskustvo prethodnih godina pokazuje da su selektori najmanje imali uticaja na sastav ekipe. Golac onda nastavlja: „Setite se samo kako je sastavljana ekipa za prošlo prvenstvo, to je bio opšti sportski nemoral. Kada igraju igrači koji to objektivno ne zaslužuju, drugačije i ne može da se prođe. Čini mi se da se sada selektor najviše pita. Antić je trener sa autoritetom. Trener reprezentacije prosto mora da bude institucija“. I možemo samo zažaliti što „trener-institucija“ kao što je Antić nije sedeo na klupi naše reprezentacije i na prvenstvima pre desetak godina kada smo imali ekipu koja je, „po imenima“, mogla da dogura i do same završnice. Doduše, odavno se već priča da Antić ranije nije postao selektor upravo zbog toga što mu niko nije garantovao da će isključivo sam moći da sastavlja tim!? Sada je, eto, sastavio tim koji se plasirao na Svetsko prventvo. Dušan Savić, nekadašnji fudbaler „Crvene zvezde“ kaže da bi baš taj „faktor selektora“, mogao da bude presudan za dobar rezultat u Južnoj Africi. Taj faktor bio je presudan i u tek uspešno završenim kvalifikacijama. „Antić je uspeo da napravi koheziju u ekipi koja nije postojala ranije i što je najvažnije uspeo je da svakom igraču nađe svoje mesto u ekipi, gde će dati najveći doprinos. Bez obzira na ime i prezime tog igrača“, kaže Savić. Drugim rečima, konačno je stvar postavljena na svoje mesto, i sada struka na klupi najviše odlučuje o rezultatima, a uz to i igrači za koje navijamo, a oni, posle dvadeset godina, ponovo pevaju nacionalnu himnu. Dakle, ova pobeda nad Rumunima je idealna prilika da se konačno da odgovor na pitanje da li treba da se pomirimo sa tim da je srpskom fudbalu „puna kapa“ povremen plasman na neko veliko takmičenje? Dušan Savić kaže: „Mnogo će zavisiti od toga kakav će da bude žreb u Južnoj Africi i koje ćemo protivnike imati. Imamo iskusnu ekipu. Iako su igrači mladi imaju veliko iskustvo igranja u najjačim evropskim takmičenjima, a do Svetskog prvenstva će biti još i zreliji. Uz trenera Antića sigurno postoji znanje da se ekipa pripremi tako da ostvari veliki rezultat u Africi, što cela javnost od njih i očekuje“. Ivan Golac pak smatra da treba spustiti loptu na zemlju i kvalitetno analizirati prethodne kvalifikacije: „Vidi se da ova ekipa ima nešto što se u ranijim generacijama nije videlo, a to je ta takozvana atmosfera u svlačionici. Igrači zaista žele pobedu. A tada su izgledi za dobar rezultat i do šezdeset odsto veći. Za to je najzaslužniji trener. Antić je jako dobro pripremio ekipu. Jer bilo je i utakmica kada su naši protivnci bili superiorniji od nas, kao na primer protiv Austrije u Beogradu. Ali, Antić zna da napravi ekipu koja će da pobedi i kad igra loše. Međutim, ne smemo sada da postanemo oholi, i da mislimo da smo najjači na svetu. Ne treba previše da se zanosimo. Lepo je to što je malo podignut nacionalni ego, ali najbitniji je sportski ego koji moramo da održimo“. Priče iz svlačionice su i u istoriji suviše često sprečavale naše reprezentacije da dođu do najvišeg plasmana. Tako je, recimo, nedavno preminuli Dražen Jerković, prvi selektor „neovisnih hrvtaskih nogometaša“ i najbolji strelac Svetskog prvenstva u Čileu 1962, kada se reprezntacija plasirala u polufinale, ovako, rekao: “Tek kao trener shvatio sam koliko smo se loše spremali za Čile, a postigli smo jedan od najvećih uspeha našeg fudbala“. Jerković je još rekao: „Smatram da, uz sve to što smo imali dobru, homogenu reprezentaciju, treba se organizovanije, svesnije pripremati za takvu jednu vrhunsku smotru. Jer, šampionat sveta nije svaki dan nego svake četvrte godine. A za nas, nažalost, svake osme, pa i šesnaeste godine. Bilo je, te 1962. godine, dosta problema. A imali smo veliku, neponovljivu šansu da uđemo u finale, pa da budemo, štaviše, i svetski prvaci“. Ono što današnjoj reprezentaciji nedostaje, jeste jedna velika pobeda protiv ekipe iz „prve evropske lige“. Svima je već jasno da je reprezentacija godinama vođena bez koncepta. Izgleda da zbog specifičnog fudbalskog mentaliteta koji vlada u Srbiji, samo u teoriji možemo da govorimo o francuskom receptu po kom su 1998. godine postali svetski prvaci. Golac podseća: „Francuzi su, naime, još pre Svetskog prvenstva 1990. godine u Italiji napravili desetogodišnji plan koji podrazumeva da do 1998. niko ne obraća pažnju na rezultat. Stvarali su ekipu koja je, manje-više, neočekivano postala prvak sveta. Do toga se ne dolazi lako. Mi smo sada u fazi kada možemo da pobedimo svakog, ali možemo i da izgubimo od svakog“. Ali, imidž srpske reprezentacije u Evropi svakako jeste bolji nego ikad. Tako je britanski „Guardian“, još pred utakmicu sa Rumunima uradio analizu pred žrebanje grupa za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2012. godine, gde su posebno naglasili da se Kapelovim izabranicima neće dobro pisati ako im iz drugog šešira u grupu dođu Portugal ili Srbija. Međutim, subota u kojoj smo Rumunima dali pet komada je, ipak, samo jedan dan u kome je srpski fudbal pokazao svoju pozitivnu stranu. Prava slika srpskog fudbala može se videti vikendom kada se igraju utakmice domaće lige. Lige u kojoj su najbolji klubovi „Crvena zvezda“, kojoj prosečan građanin sigurno zna jednog navijača po imenu i prezimenu (Uroša Mišića) ali retko ko da zna makar jednog igrača, a s druge strane „Partizan“, kom su igrači stariji od funkcionera i koji se iz godine u godinu bruka u evro-takmičenjima. Da ne govorimo o već toliko puta ispričanoj priči o sprezi kriminala, politike i fudbala, čega je svesna i država i tek odnedavno pokazuje makar, deklarativno, želju da se tome stane na put. Da bi se sve to dovelo u red, malo je jedan Radomir Antić. On za početak može da napravi čudo u Južnoj Africi. A za naš fudbal i to bi bilo više nego dovoljno. FIFA i oduzimanje bodovA Ništa lično protiv Srba Uoči subotnje utakmice domaća štampa objavila je da postoji velika mogućnost da nam FIFA u slučaju i najmanjeg incidenta u utakmici sa Rumunima oduzme bodove! Time bi se, naravno, doveo u pitanje plasman „Orlova“ na Svetsko prvenstvo. Kako NIN saznaje od izvora koji je dobro upoznat sa događajima u fudbalskoj organizaciji, ne radi se o pretnji upućenoj samo nama. FIFA, naime, pokušava da odgovornost za bezbednost na utakmicama što više prebaci na fudbalske saveze tako što će oduzimati bodove, jer se pokazalo da novčanne kazne nisu više delotvorne.