Žrtve sajber društvenosti

Srpska policija nije samostalno na jednom internet-forumu presrela komunikaciju maloletne devojke iz Srbije i mladića iz inostranstva, ali je reagujući na dojavu Interpola spasila život te devojke. Dvoje mladih, pripadnika „emo“ pokreta, dogovarali su se da istovremeno počine samoubistvo, ona pištoljem, on otrovom. Iako je mladić već bio popio otrov, oboje su preživeli. Da epilog nije bio takav ili da je pojava zapretila da postane masovna, ova vest navela bi roditelje maloletnika da preispitaju kada će i zašto omogućiti svom detetu pristup na Internet. Ovako, Srbija se poslednjih dana pita jedino da li je „emo“ grupa, koju spaja pank muzika i stil veoma sličan izgledu junaka japanskog stripa „manga“, opasna i po naše tinejdžere? Stručnjaci tvrde da sve što je na Internetu preti da se oponaša, pa i postane masovno među adolescentima. Zlatko Nikolić, kriminolog iz Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, smatra da su zloupotrebe tinejdžerskog privida neshvaćenosti moguće u mnogim vidovima, a Internet jedan od najpogodnijih načina da se do njih dođe. „Reč je o dvostrukom problemu sa identitetom. LJudi sa psihološkim problemima i destruktivnim potrebama imaju neodoljivu želju da se dokažu kroz liderstvo. Takvim ljudima potrebna je podrška pastve. Čak i ako se čini da od nje samo uzimaju novac, što je slučaj u raznim sektama, oni zadovoljavaju svoju sociopatološku potrebu da se osećaju važnim. Na drugoj strani su otuđena deca koja se regrutuju iz malih kefalića. Svi tinejdžeri imaju potrebu za samorealizacijom, postignućem i definisanjem sopstvenog identiteta. Oni traže sebi slične, a grupa sličnih je često eufemistički naziv za zloupotrebe ljudskih slabosti i problema. Tinejdžeri izraženije od drugih ne žele da budu isti kao ostali, ali će se i u toj potrebi osećati bolje ako znaju da ih neko ipak razume“, objašnjava Nikolić. „Emo“ pristalice, ako se tako mogu nazvati, jer „emo“ nije organizacija, nego pokret poput tedi bojsa, istina, koriste depresiju i bezvoljnost da bi delovali „drugačije“. Namrgođenost, neretko i zbog flekice na licu, svojevrsna je osobenost tinejdžera. Na „emo“ sajtovima kao razlozi za depresiju i mržnju prema svetu, izvan te zajednice, mladi navode kratko vreme koje im roditelji daju za izlazak, pantalone koje nisu in, obaveznu posetu familiji....Trivijalnost tih problema iz ugla odraslih, ne znači, istina, da depresivnost nije ozbiljna. Ali, depresivnost može biti posledica želje tinejdžera da izgledaju i ponašaju se drugačije, koliko i uzrok zbog koga se pridružuju „emo“ ili nekoj sličnoj grupi. Samopovređivanje jedan je od modela ponašanja „emo“ ali pirsingom se na neverovatnim delovima tela „krase“ i oni koji nisu pobornici nijednog pokreta. Seckanje delova tela, proizašlo kao trend iz nekih pank potkultura, čije simbole preuzima „emo“, može biti „emo“ trend koliko i bolest sa dijagnozom trihotilomanija, iz kategorije poremećaja kontrole impulsa. U određenim „pravilima“ ovog pokreta smisao se ne može opravdati muzičkim pravcem ili ubeđenjem, nego se izvlači iz sopstvene nemoći da deluju drugačije. Seksualna apstinencija za koju se „emovci“ zalažu čini se jednim od iznuđenih pravila, ako se samo zna da izvan očekivanog vremena koje treba i žele da provedu u internet-sobama za razgovor, ne ostaje mnogo prostora ni hrabrosti za bilo koju vrstu „žive društvenosti“. U takvom potiskivanju društvenosti, Nikolić vidi i razlog za radikalne akcije poput samoubistva. „Jer potisnuto nije izbrisano, pa kad jednom ta brana potisnutog pukne, potrebe se realizuju u patološkom ponašanju. Internet-samoubistva su danak otuđenju čoveka u modernom društvu“. Poslednjih trideset godina, naime, samoubistvo mladih ima sve veće učešće u ukupnom mortalitetu na svetskom nivou. Samoubistvo je u populaciji starosti od 10 do 24 godine, treći po redu uzrok smrti. U svim prijavljenim samoubistvima u tom dobu, dečaka je 83, a devojčica 17 odsto. One se, međutim, češće navode u pokušajima samoubistva. Ali, ko su deca spremna na samoubistvo? Da li su ona nužno zanemarena u porodici, mučena ili zlostavljana? Da li je svako dete koje provodi sate pred monitorom u opasnosti da postane depresivno ili samoubica? Doktor Milica Pejović-Milovančević, dečiji psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje, sa kolegama je nedavno objavila rad „Internet kao sredstvo izlečenja ili ubistva u fenomenu samoubistva mladih“. Ona objašnjava da mnogi faktori mogu dovesti mladu osobu do samoubistva. Najčešće, istorija prethodnih pokušaja samoubistva, porodična istorija samoubistava, istorija depresija ili drugih mentalnih poremećaja, zavisnost od alkohola ili droge, stresan život ili gubitak, izloženost suicidnom ponašanju drugih, lak pristup metodama ubistva. „Samoubistvo može biti impulsivni akt. Ali, mnogo češće osoba razmišlja o tome pre nego što nešto učini. U osam od deset slučajeva samoubistva, osoba je, zapravo, ranije pomenula svoju nameru. Internet kao veoma raširen način komunikacije ima veliki uticaj u medicini i psihijatriji. Dok, sa jedne strane, ima veliki potencijal za psihijatrijsko obrazovanje, kliničku negu i istraživanja, njegov uticaj na društvene probleme ne sme biti potcenjen.“ Doktorka Pejović Milovančević objašnjava da postoje veb sajtovi koji obeshrabruju osobe sa problemima da potraže pomoć i zabranjuju ulazak svakome ko poželi da spreči onog ko planira samoubistvo. „Postoje mnogi novi sajtovi koji pozitivno predstavljaju samoubistvo. Istraživanja pokazuju da su mladi koji pristupaju sajtovima koji promovišu samoubistvo, psihološki ranjive osobe sa visoko rizičnim ponašanjem i depresivni. Učešće Interneta u broju samoubistava je sve veće. Mladi su, posebno tinejdžeri, podložni takvim sajtovima i lakše se pridružuju takozvanim suicidnim paktovima.“ Takozvano net samoubistvo razlikuje se od tradicionalnog suicidnog pakta i po tome što ga dogovaraju stranci koji se upoznaju preko Interneta dok u tradicionalnom paktu učestvuju osobe u bliskoj vrsti veze. Kada adolescent poseti forum na kome se raspravlja o metodama samoubistva, on kontaktira sa anonimnom osobom. U nekim zemljama u rastućem broju samoubistava najviše učestvuju mladi koji su se pod nadimcima upoznali preko Interneta. U Japanu, na primer, oni se okupe na istom mestu u dogovoreno vreme da bi počinili samoubistvo. Samoubistvo dva tamošnja tinejdžera bilo je, po svemu sudeći, povod da se za godinu dana taj broj utrostruči. Milica Pejović-Milovančević kaže da mediji tako mogu imati veliku ulogu u davanju ideja mladima. Osim toga, „suicidnoj grupi“ inspiracija može biti i smrt tinejdž-ikone poput smrti Kurta Kobejna, 1999. godine. Internet pomaže da se momentalno sama vest i detalji samoubistva nađu u kratkom roku pred velikim brojem tinejdžera autodestruktivnog ponašanja, ali u vreme smrti popularnog pevača grupe „Nirvana“ Internet nije odigrao veliku ulogu, dok drugi mediji jesu. Interesovanje za njegov model samoubistva ni danas ne jenjava, ali ikone samoubistva postaju i anonimne ličnosti kakva je Hana Bond, američka tinejdžerka koja se prošle godine obesila tvrdeći prethodno da je njeno samopovređivanje inicijacija u „emo“ kult. Pre nego što se obesila, svojim roditeljima je objasnila da voli da „visi“ na Internetu dok su oni propustili da primete dvostruki život koji je devojčica vodila. Jedan virtuelni, a drugi mimo njega. Od pre nekoliko godina Srbija ima i specijalnog tužioca za visokotehnološki kriminal, ali nadležnosti tog organa se uglavnom završavaju na zloupotrebama intelektualne svojine i autorskih prava. Usvajanjem seta zakona omogućeno je suzbijanje sajber kriminala, ali su tek u septembru usvojene izmene Krivičnog zakonika po kojima se i posedovanje dečje pornografije, na primer, smatra krivičnim delom. Branko Stamenković, zamenik tužioca u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu, poznat po borbi protiv sajber kriminala još dok regulativa kod nas nije postojala, kaže da su zakonske odredbe više nego dovoljne za otkrivanje i gonjenje sajber krivičnih dela. „Uskoro će biti primenjena i Konvencija o sajber kriminalu, koju je Srbija ratifikovala letos, pa će zakoni biti upotpunjeni. Presretanje komunikacije na forumima u okviru koje se planira krivično delo, moguće je, ali neformalno organizovanje grupa u okviru mode, muzike, po sebi ne podleže krivičnim normama. Osim ako se u okviru te grupe u postupcima ljudi ili maloletnika ostvaruju radnje koje predstavljaju krivična dela“, objašnjava Stamenković. Istraživanja pokazuju da je, posle televizije, Internet najpopularnija zabava dece između 5. i 15. godine. Sadržaji koje pregledaju i sajtovi koje posećuju zavise od uzrasta i veština deteta, ali većina njih u svojim sobama, koje liče na multimedijalne centre, uz igrice, televiziju i Internet provede tri do pet sati dnevno. Deca između 8 i 11 godina, uglavnom posećuju sajtove sa igricama, sa 12 i 15 godina već skidaju muziku, filmove i gledaju video-klipove, dok ih sa 16 i 17 najviše zanima da šalju imejlove, posećuju društvene grupe, izbacuju na mrežu i sa nje skidaju fotografije i video-zapise, te stvaraju svoje ili se javljaju na postove i blogove drugih. Granica veština deteta za kompjuterom spušta se proporcionalno napretku tehnologije. Na popularnim četovima čak i potpuno bezazlenih sajtova, moglo bi biti fatalno, dakle, da jedna odrasla osoba odluči da iskoristi emotivnu i intelektualnu nespremnost tog deteta za razgovor o smislu života ili samoubistvu.