A gde su roditelji?

Prema podacima koji su mi dostupni, u Srbiji „emo“ grupa nije rasprostranjena,“ kaže za NIN Lidija Komlen-Nikolić, tužilac za visokotehnološki kriminal. Ako bi se „emo“ grupa mladih, prema njenim rečima, optužila da navodi na samoubistva, onda bi to mogao biti slučaj sa bilo kojom tinejdžerskom grupom. Kakve se prirode prestupi koje čine mladi? - Među mladom populacijom, česte opasnosti se, uglavnom, nalaze na društvenim sajtovima poput Fejsbuka, gde se pojavi govor mržnje, širenje rasne i verske netrpeljivosti. U ovom slučaju je pravo pitanje kako je došlo do navođenja na samoubistvo. Još ništa o tome ne znamo i istraga će to pokazati. Ali naš problem u radu je taj što po zakonu za to nismo ni nadležni. Uspevamo da prikupimo podatke, ali zbog nenadležnosti ih šaljemo na drugu instancu. Koje su za maloletnike potencijalno opasne grupe? Da li smo zakonski učinili sve da što je moguće više sprečimo njihov loš uticaj? - Naši zakoni su dobri. Od septembra se i posedovanje dečje pornografije smatra krivičnim delom. Nadam se da će se i naša nadležnost proširiti na ovakve i slične slučajeve. Postoje inicijative o bezbednosti maloletnika na Internetu, ali se mora znati da nijedna država na svetu ne obavlja posao roditelja. Odgovornost za to što deca preuzimaju potpuno neprimerene sadržaje i sa 12 godina pretražuju Internet neometano, ne može biti na državi nego na roditeljima. A za decu postoje mnoge opasnosti ako niko ne vodi računa o tome da li ona, na primer, dolaze u dodir sa sadržajima koji imaju veze sa dečjom pornografijom, trgovinom ljudima, trgovinom drogom. Važan je način na koji deca uspevaju da pronađu te sadržaje. Da li je naša policija osposobljena da u dovoljnoj meri prati krivična dela na Internetu? Da li je u stanju da sama spreči ubistvo? - Naša policija radi dobro na bazi dojave. Kao ni većina drugih zemalja u svetu, ni mi nemamo takozvane rispons timove za praćenje, jer je za to potrebno mnogo ljudi, ali se može reći da reaguje efikasno.