Smrt pored „Terora”

Ulica Vlade Jovanovića, sakrivena vrbama, danas je mirna. Prošle nedelje, u ponedeljak 5. oktobra, ovde je eksplodirala bomba koja je odjeknula čitavim Šapcem, ubila lokalnog biznismena Dušana Rosića, a stanovnike ovog grada podsetila na seriju surovih likvidacija koje su pre nekoliko godina Šabac od „malog Pariza“ pretvorile u „mali Čikago“. Vraća li se Šabac, posle kratkotrajnog zatišja, u središte unakrsne vatre zaraćenih gangova? Iako je vođa jednog, Uglješa Ugo Aranitović, ubijen prošle godine, a vođa drugog, Nebojša Nele Suvajdžić, već duže vreme u dubokoj ilegali. Ko, dakle, sada ubija u Šapcu? Ko drži ovaj grad? Zašto je ubijen Dušan Rosić? Ubistvo je bilo spektakularno, i, pravo je čudo što još neko nije nastradao. „Kad je puklo, ceo grad se protresao. Mislio sam da je u kasarni nešto eksplodiralo“, priča nam jedan šabački policajac. „Onda su nam javili da odemo u Ulicu Vlade Jovanovića. Pretrnuo sam od straha. Bilo je oko osam sati uveče - lepo veče, puno ljudi na ulicama. Tu je i škola „Nikolaj Velimirović“, deca koja kreću kući... Koliko li je mrtvih od onakve eksplozije, pomislio sam dok sam kretao...“ Ubrzo se saznalo da je u vazduh, u banderu, odleteo džip „opel antara“. Baš kad je prošao ulaz u školsko dvorište, ispred net-kluba simboličnog imena -„Teror“. Između dva ležeća policajca, postavljena tu da zaštite školsku decu od nesavesnih, brzih vozača. Deca su prošla tuda tek dva minuta pre nego što je puklo. „Izlog mi je od udara otišao u paramparčad“, govori momak koji radi u obližnjoj piceriji, spram ulaza u školu. „Ovde je“ - pokazuje sto odmah iza ulaza u piceriju - „sedela devojčica od deset godina. Ko zna šta bi bilo da je stajala ispred. Ovako, isekli su je parčići razbijenog stakla. A komšija prekoputa, zubar Radivoje Jovičić, dobio je parče gelera u leđa. Popucali su prozori na svim kućama okolo, od siline su se otvorili gepeci parkiranih automobila. Strašno je bilo.“ Eksplozija je, ispostaviće se, ubila samo Dušana Rosića. NJegova devojka, koja je sedela na suvozačevom mestu, prošla je samo sa ogrebotinama. Čudo, sreća, ili vrhunska umešnost ubice koji je postavio bombu pod Rosićev automobil... Automobil s mrtvim vozačem, raznet eksplozijom, produžio je napred, pedesetak metara, i udario u banderu. Na banderi danas visi venac cveća. I nekoliko dana posle eksplozije Ulica Vlade Jovanovića nosi ožiljke. Tamne fleke od krvi na žutoj fasadi zubareve kuće, visoko, tik ispod prozora na spratu. Na haubi parkiranog „juga“ ugljenisani, neraspoznatljivi ostaci ljudskog tela, kao prst veliki. „Svuda je po ulici bilo parčića mesa, ali su posle očistili“, opisuje jedan od komšija. Neće da se predstavi, ne želi da se meša „u te stvari“. „Previše su surovi“. Ko? „Oni“, kaže, okreće se i odlazi. „Oni“, koji su ubili Dušana Rosića, policiji su i dalje nepoznati. Ubice, i motiv ubistva, traže se u poslovima kojima se pokojni Rosić bavio. Uglavnom u sivoj zoni, stalno na ivici zakona. Rosić se, kažu dobri poznavaoci šabačkih prilika, bavio zelenašenjem („davao je pare na kamatu“), a poslednjih godina i građevinarstvom. Gradio je po Šapcu, Beogradu, Crnoj Gori u Herceg Novom. „Sasvim sigurno nije radio drogu, kao što su neki mediji objavili“, uverljiv je NIN-ov izvor iz policije. Što se zelenašenja tiče, navodno, raspolagao je sumom od oko milion i po evra u kešu. „Bio je beskrupulozan u naplati duga, čak je jednom i oluke sa kuće skinuo čoveku koji nije imao para da mu vrati“, kaže NIN-ov sagovornik. „Ipak, poštovao je pravila tog posla, može se čak reći da je bio vrlo pošten u tome što je radio. Sa svima je bio dobar, ni sa kim se nije svađao. Nemamo saznanja da se zamerio nekome u Šapcu. Uostalom, kretao se bez ikakvog obezbeđenja, sasvim normalno. NJegovo ubistvo je za sve nas ovde veliko iznenađenje.“ Rosićeva životna priča, ipak, svedoči nešto drugačije. Makar to da se, pre devet godina, zamerio nekome kome nije trebalo. Tada mu je, u „sačekuši“ pred ulazom u stan u kome je živeo, pucano u oba kolena. „Ostao je, praktično, invalid,“ priča Rosićev dobar poznanik. „Od tada je hodao na štakama. Tek nedavno mu se stanje popravilo, prohodao je samo uz pomoć štapa... Valjda je to ono, što kažu, ironija sudbine.“ Dosta pažnje u medijima privukla je i informacija da je prošle godine Dušanu Rosiću zapaljen splav-kafić na Savi. NIN-ove informacije, međutim, govore da tu paljevinu ne treba dovoditi u vezu sa prošlonedeljnom eksplozijom. „Postoje indicije da je on sam zapalio taj splav, da naplati osiguranje,“ kaže naš izvor. Automobil u kome je nastradao, pak, tu crnu „opel antaru“, uzeo je kao zalog svega dva-tri dana uoči ubistva. Tog ponedeljka, 5. oktobra, vozao se po gradu, išao iz kafića u kafić... Automobil mu je, kažu, sve vreme manje-više bio pred očima, tako da je pitanje kada su ubice, uopšte, i uspele da postave eksploziv. Ovo će pitanje, verovatno, postati jasnije kada veštaci utvrde o kom tipu eksploziva je reč. Izvesno je zasad samo da je stvar izvedena potpuno profesionalno, s obzirom na to da je udar eksplozije bio usmeren direktno na metu, na vozača automobila. Policiju, svakako, u istrazi zanima i zašto je odabran ovako bombastičan metod likvidacije, koji je privukao pažnju čitave Srbije i time poteru za ubicama učinio još intenzivnijom. Takođe, ukoliko je eksploziv aktiviran daljinskom komandom, dodatno je pitanje zašto je to učinjeno u neposrednoj blizini škole, uz sve rizike da nastrada i mnogo potpuno nevinih, a ne, recimo, nekoliko stotina metara niže niz ulicu, gde je daleko manje prometno. Dušan Rosić je, možda, i slutio da mu se nešto sprema. To može da se zaključi iz reči jednog od njegovih poznanika: „Mnogo je bio nervozan poslednjih dana. Puno je pio, a to nije bilo uobičajeno za njega. Kao da ga je nešto mučilo.“ Ko bi imao motiva da ubije Rosića? Jedan pravac sumnji ide ka njegovim građevinskim poslovima. Ovo naročito ako se ima u vidu koliko je žestokih momaka, kriminalaca, poslednjih godina svoj krvavi novac odlučilo da legalizuje baš na ovaj način. Da li je Rosić nekome uleteo u teren? I da li je to učinio u Crnoj Gori ili u Beogradu? Ako je već u Šapcu „sa svima bio dobar“. Ili naručioce ubistva treba tražiti baš u Šapcu? O ovoj se mogućnosti govori vrlo tiho, upola glasa. Ali, kome je smetao u Šapcu? Ovaj grad na Savi godinama je važio za jedno od najžešćih mafijaških stecišta u Srbiji. Tamošnji organizovani kriminal bio je sasvim autohton, nastao na krađi i švercu automobila, da bi se dodatno razvio kada se šabačka auto-mafija povezala sa beogradskom. Svemu je, naravno, pogodovala i blizina granice sa Bosnom i nesređene prilike s one strane Drine tokom ratnih devedesetih godina. Uzgredni kuriozitet predstavlja i veliki broj falsifikatora u Šapcu i okolini. Čist proizvod tranzicije: ugašeno je društveno preduzeće „Dragan Srnić“, a na ulici ostali dobro obučeni grafičari, i dali se u posao... Elem, „Bela knjiga“ o organizovanom kriminalu u Srbiji (izdanje: MUP Srbije) početkom novog milenijuma zabeležila je da u Šapcu i okolini deluje čak deset mafijaških grupa sa 52 člana. Ubijeni Rosić, spomenimo, nije bio među ovima. Dve najjače i najpoznatije šabačke kriminalne grupe bile su grupe Nebojše Neleta Suvajdžića i pokojnog Uglješe Uga Aranitovića, javnosti poznatog i po tome što je (bio) kum Sretena Jocića – Joce Amsterdama. Dve grupe su u sukob došle 31. marta 2002. godine, obračunom u šabačkoj diskoteci „Div“, na proslavi Ugovog rođendana. Suvajdžić je tada ranjen u butinu, a Ugu Aranitoviću je drškom pištolja razbijena lobanja. Bio je to uvod u crnu seriju zločina koja se nastavila sve do 2008. godine: ranjen je bivši policajac Ilija Lakić, ubijen Dejan Ignjatović Ciklon (Aranitovićev pajtos), ranjen Nele Suvajdžić a ubijena njegova devetnaestogodišnja devojka Danijela Nedić, ubijen Neletov rođeni brat Dragan Suvajdžić Čkilja, ubijen Predrag Živanović. Najzad, 19. avgusta 2008. godine, ubijen je, u Beogradu, i Uglješa Ugo Aranitović. Rasvetljeno je samo ubistvo nesrećne Danijele Nedić. Kako saznajemo, u međuvremenu je potpuno rasturena grupa Nebojše Suvajdžića. Većina njegovih saboraca smeštena je tamo gde im je i mesto, u zatvor, a sam Suvajdžić se, posle izlaska iz zatvora, „povukao u duboku ilegalu“. Mafijaških obračuna u Šapcu do ponedeljka, 5. oktobra, nije bilo više od dve godine; čak je i broj ukradenih automobila drastično opao, na svega petinu u odnosu na ono što je bilo početkom ove decenije. Znači li to da su mafijaši proterani iz Šapca? To je, svakako, jedna mogućnost. Alternativno objašnjenje nije tako optimistično. Navodno, čitav grad je pod svoju kontrolu preuzela jedna ekipa, i zato obračuna više i nema jer i nema nikoga da im se suprotstavi; reč je o nekadašnjim momcima Uga Aranitovića, koji su se osamostalili još dok im je šef, 2006. godine, bio u zatvoru... Povezali su se, navodno, i sa jednim veoma poznatim beogradskim biznismenom od kalibra, koji je i u Šapcu i okolini zajedno s njima ušao i u legalne poslove. Stare navike, međutim, ne prestaju tako lako. Šabačka čaršija tvrdi da je ova ekipa nastavila da se bavi i reketiranjem. Ubijeni Rosić, ako je verovati ovim informacijama, odbio je da im plati reket, pa je zato i ubijen. Za kaznu i za opomenu svima ostalima.