U stanju tihog odumiranja

Za finansiranje osnovnih istraživanja u srpskom jeziku i književnosti država daje 290 miliona dinara, ili tridesetak miliona evra. To je oko 6,5 odsto ukupnih sredstava za osnovna istraživanja (4.534.700.000 din) što je, usput, polovina budžeta za nauku. Sem poražavajuće činjenice da Srbija ne ulaže više od 10 miliona evra godišnje ni u jednu oblast osnovnih istraživanja, druga je indikativna činjenica da država mnogo više novca daje za istraživanja u hemiji, društvenim naukama, biologiji, fizici, istoriji, arheologiji i etnologiji, ali i medicini – nego za projekte jezika i književnosti. Iza jezika, prema kojem se svaka pristojna država ophodi kao prema temelju nacionalne svesti, što jezik nesumnjivo i jeste, samo su matematika i geo-nauke (sa oko 4,5 odsto). Treći zanimljiv detalj kad je reč o „brojkama i slovima“ jeste da su ove godine samo za Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU poreski obveznici Srbije dali 28.894.338 dinara. A to je desetak odsto budžeta Ministarstva nauke za jezička istraživanja. Je li ovaj novac dovoljan? Ili se uludo troši? Ko u Srbiji brine o jeziku i čija je dužnost kreiranje jezičke politike? Zašto je izrada osnovnih jezičkih priručnika (rečnika, gramatike, pravopisa) samo u Srbiji – takva teškoća? Sigurno je da nema druge delatnosti koja je toliko suvoparna i nekomercijalna a toliko bitna za nacionalnu kulturu kao što je izrada osnovnih jezičkih priručnika. Da li i koliko država treba da finansira pozorište, filmove, muziku itd., o tome bi se moglo dugo raspravljati, kaže za NIN profesor Ivan Klajn, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika, ali jedno je sigurno: „Nikad nijedan višetomni rečnik, gramatika, istorija jezika, etimološki ili dijalektološki atlas neće postati knjižarski bestseler. Zato bi država morala ne samo da finansira takva izdanja nego da organizuje i podstiče njihovu izradu. Nažalost, ni jedno od tri nadležna ministarstva ne smatra da mu je to dužnost i obaveza.“ Sva sporna pitanja o jezičkoj politici pokrenuta su kada je najavljeno da će se do kraja ove godine, ili početkom naredne, pojaviti dva važna jezička priručnika: Pravopisni rečnik izdavačke kuće „Prometej“ i popravljeno izdanje Matičinog Pravopisa srpskog jezika iz 1993, koji je u poslednjoj deceniji ocenjen kao manjkav i zastareo, i čije je drugo izdanje najavljeno još 2002. godine. Septembar je trebalo da bude po gromoglasnim najavama mesec naučnih i političkih skupova o spornim pitanjima srpskog jezika u Matici srpskoj, u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, u ministarstvima za nauku, kulturu i obrazovanje. Zasad su samo ministri uspeli da se skupe. Tako, posle letošnjih kritika o nebrizi o srpskom jeziku i književnosti, dogodio se još jedan – novi početak. Tri nadležna ministarstva (nauke, kulture i prosvete) sela su da se dogovore šta im je činiti. Pre nekoliko dana, 29. septembra, Božidar Đelić, Nebojša Bradić i Žarko Obradović našli su se u Vukovoj zadužbini. Sastankom je predsedavao dr Miodrag Maticki, predsednik Vukove zadužbine. Dogovorili su se, kaže za NIN dr Tibor Sabo, pomoćnik ministra za nauku i tehnološki razvoj inače profesor hemije, da srpski jezik „treba da se nađe u prvom planu strategije delatnosti ministarstava za kulturu, prosvetu i nauku i tehnološki razvoj, a u ovome treba da se priključe Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije“. I, naravno, sve ustanove koje se bave standardizacijom jezika i kulturom govora: Matica srpska, SANU sa Institutom za srpski jezik, sve katedre za srpski jezik i književnosti, Zavod za udžbenike, izdavači i mediji, kao i organizacije i ustanove koje ostvaruju programe učenja srpskog jezika (za decu u matici i dijaspori). Rečju, ministri su se sastali da objave podelu odgovornosti, u skladu sa „inicijativom Saveta Vukove zadužbine da se 2010. godina proglasi Godinom kulture srpskog jezika i knjige“. Dr Sabo podseća da je novac koji Ministarstvo nauke obezbeđuje za projekte u oblasti jezika i književnosti nedovoljan, baš kao što je i ceo budžet za nauku – nedovoljan. Reč je o nešto manje od 0,3 odsto nacionalnog budžeta: „Izdvajanja za nauku u Srbiji su među najnižima u razvijenom svetu. Razvijenije države izdvajaju 3-4 odsto.“ Rebalansom budžeta je, kaže on, predviđeno manje novca za kapitalne projekte na kojima se trenutno radi a to su: Srpski biografski rečnik, Srpska enciklopedija (prvi tom još nije izašao, u 2009. je izostalo finansiranje, ali je 10 miliona dinara duga od prošle godine refundirano), izmenjeno i dopunjeno izdanje Pravopisa Matice srpske, dopunjeno izdanje jednotomnog Rečnika srpskog književnog jezika, višetomni Rečnik srpskog književnog jezika, Dijalekatski rečnik Vojvodine, Normativna gramatika srpskog jezika. „U rebalansu budžeta oduzeto nam je 918 miliona dinara. A mi smo relativno malo ministarstvo. Tako da moramo negde da režemo. Država se loše odnosi prema nauci“, kaže dr Sabo. Kakav će to biti dakle „prvi plan strategije delatnosti“ koju su dogovorili ministri, znaće se vrlo brzo. Čim budu objavljeni budžeti resornih ministarstava. Najavljeno je i potpisivanje protokola da se tačno zna šta će svako ministarstvo da radi. Dr Sabo reče da je ovaj susret trojice ministara važan korak i da je u prethodnoj vladi dr Vojislava Koštunice bila na nivou premijera organizovana radna grupa za jezik: „Ali, u Srbiji se s promenom vlade često zaboravi ili zakoči nešto što je bilo dobro. Utoliko je ovaj skup značajan.“ Sagovornici NIN-a su uglavnom nekako skloni ocenama da su letošnje kritike kako Srbima već decenijama nedostaju osnovni jezički priručnici – pomalo zlonamerne, tendenciozne i paušalne. A primedbe su bile: jednotomni Rečnik srpskog jezika Matice srpske posle grdnih muka od 17 godina izašao je tek 2007. Na popravljeno izdanje Pravopisa srpskog jezika Mitra Pešikana, Mate Pižurice i Jovana Jerkovića (Matica srpska, 1993), čeka se tačno pet godina. I dalje najreprezentativnija gramatika koju imamo je Savremeni srpskohrvatski jezik Mihaila Stevanovića, ukoliko ne računamo srednjoškolsku Gramatiku srpskog jezika Živojina Stanojčića i LJubomira Popovića objavljenu pre dvadeset godina i malu Gramatiku srpskog jezika Ivana Klajna. Nije to baš tako, uvereni su i lingvisti i političari. Dr Milorad Radovanović, profesor opšte lingvistike na Odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kaže za NIN da su u poslovima planiranja jezika u pitanju procesi, ne stanja i konačna dela. Tako, ne treba zaboraviti, podseća dr Radovanović, Normativnu gramatiku srpskog jezika koju pod kapom Matice srpske i Odbora za standardizaciju rade kolege Ivan Klajn i Predrag Piper, te projekat Prilozi gramatici srpskoga jezika, u okviru kojega su objavljene knjige: dvotomna Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku (Ivana Klajna), i Sintaksa savremenoga srpskog jezika. Prosta rečenica (grupe autora, u redakciji Milke Ivić i pod rukovodstvom Predraga Pipera; u izradi je drugi tom, koji obuhvata tematiku „složene rečenice“). „Pravopis koji pominjete, inoviran, u izdanju Matice srpske, pojaviće se do početka naredne godine. Sa stanovišta jezičkoga korpusa, nije to ni malo. Preostaju Fonologija (koja je napisana i recenzirana) i Morfologija, te dalji, kontinuirani rad na svima njima. Pri tom je sudbina leksikografskoga posla na inoviranju Matičinog „šestotomnika“ isključivo finansijski uslovljena. Zato ponavljam: planiranje jezika jeste proces!“, kaže dr Radovanović, dopisni član SANU. I profesor dr Mato Pižurica, sekretar Odeljenja za književnost i jezik Matice srpske i jedan od autora Matičinog Pravopisa srpskog jezika čije bi dugoočekivano novo izdanje trebalo da se pojavi početkom 2010. veruje da su mediji i kritičari prestrogi prema srpskoj lingvistici. Naučni skup koji je trebalo da se održi u septembru, Pižurica najavljuje početkom sledeće godine: „Strategija razvoja nauke o jeziku i unapređenje jezičke kulture biće tema ovog skupa. Govorićemo o institucijama, kadrovima i programima u okviru jezičke politike. Tačno je, mi danas nemamo infrastrukturu, nemamo dovoljno institucija određenog profila. Ne bih bio spreman da optužim državu, država je takva kakvi smo mi. Ipak, nije tačno da nemamo ništa i da smo nesposobni. Nije lingvistika u lošijoj poziciji nego istoriografija.“ O drugom izdanju Pravopisa Matice srpske, na kojem radi kao rukovodilac redaktorske grupe (Mato Pižurica, Milorad Dešić, Živojin Stanojčić, Branislav Ostojić) od 2002. godine, Mato Pižurica kaže: „Pravopis će biti završen do kraja ove godine i neće biti nesporan. Za velike pravopisne reforme nema prostora u srpskom jeziku, ima prostora za fina podešavanja, Pravopis 1993. nije pisan da prekine vukovsku tradiciju. Vukovska tradicija je srpska i ne treba od nje bežati. Interpunkcija je centralna tema Pravopisa.“ Dr Ivan Klajn je, međutim, pesimista. Srpsku tolerantnost u jeziku, otvorenost prema stranim uticajima i prema drugim varijantama, ovako objašnjava: „Srbi nisu smatrali da im je jezik ugrožen, za razliku od Hrvata. Naličje tog u suštini pozitivnog odnosa jeste da nisu imali i nemaju nikakvu jezičku politiku. Sve naše lingvističke ustanove su u stanju tihog odumiranja. Pod okriljem Matice srpske pre dvanaest godina pokrenut je časopis Jezik danas, na inicijativu pokojnog Boška Petrovića, koji je insistirao da ja budem urednik. Trebalo je da to bude popularan jezički magazin (kakvi postoje, recimo, u Francuskoj), da izlazi četiri puta godišnje, da se prodaje na kioscima i po školama. Moje kolege lingvisti, međutim, nisu bile zainteresovane za saradnju. Naročito oni mlađi uvek su se izvinjavali, zauzeti su pripremom magistarske teze, ili doktorata, ili knjige, a ako pišu članke pišu ih za ugledne stručne časopise, po mogućstvu inostrane, koji donose više „bodova” po tabelama Ministarstva. Tako smo jedva isterali dvadesetak brojeva za osam godina, i pre četiri godine časopis se ugasio. Maticu to nimalo ne brine, oni imaju Letopis, zbornike i druge publikacije.“ I Odbor za standardizaciju u punom je zastoju, kaže Klajn. NJegov treći predsednik (posle Pavla Ivića i Milke Ivić) kaže da se tamo sve vrti oko sekretara: Tu funkciju je od osnivanja obavljao neumorni i svestrani Branko Brborić, sociolingvista, zamenik ministra kulture, koji je od jutra do mraka radio na poslovima Odbora. Posle njegove prerane smrti za sekretara smo izabrali kolegu Jovu Vuksanovića, koji radi u Ministarstvu prosvete, ali tamo mu dozvoljavaju da se Odborom bavi samo u slobodnom vremenu, kao da je to neki njegov privatni hobi. Zato se ni Odbor već odavno ne sastaje. Toliko o srpskoj jezičkoj politici.“ NIN je posetio i Institut za srpski jezik. Dr Sreto Tanasić, v.d. direktora Instituta, koji je u statusu vršioca dužnosti već četvrtu godinu (zato što se sprema Zakon o SANU, kaže, pa treba usaglašavati Statut Instituta sa Statutom Akademije) ne misli da je jezička politika ono što trenutno imamo od instrumenata standardnog jezika: „Naš problem je nepostojanje svesti u srpskom narodu o značaju srpskog jezika za srpsku kulturu. Što se instrumenata tiče, ne menja se standardni jezik svakih deset godina pa da svakih deset godina objavljujemo nove pravopise, gramatike i rečnike. Velika Gramatika (srpskohrvatskog jezika, prim. n. jeste izašla pre pedesetak godina međutim ako neko savlada normu koju ona propisuje neće imati problem sa srpskim književnim jezikom“, reče dr Tanasić. Kad je reč o Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU i njegovom spornom nazivu, pomoćnik ministra nauke dr Tibor Sabo reče da bi bilo sasvim logično da Rečnik nosi ime srpskog jezika, kao što to misle i neki lingvisti. Ipak, zakon je zakon. Skupština Republike Srbije je, podseća on, 2005. godine usvojila Zakon o Rečniku SANU kojim je nastavljena realizacija projekta: „Lingvistička istraživanja savremenog srpskog jezika i izrada Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU“. Odredbama ovog Zakona uređeno je da projekat izrađuje Institut za srpski jezik SANU, a publikuje SANU. Tekst 18. knjige (slovo O) pripremljen je u elektronskoj formi i predat za štampu SANU (krajem decembra 2008). Pravo kaže dr Milorad Radovanović da jezička politika - jeste politika: „Kao što je i atomska fizika ipak fizika. Ima neke čestite naivnosti u stalnim nastojanjima lingvista da jezička politika bude lingvistika. Pri tom, svaki jezik jeste i politički jezik. Pa ako se sve to uzme kao tačno, onda postaje jasno otkuda toliki nesporazumi u raznim pravcima.“