Licitacija za prvog predsednika

Razumna odluka irskih glasača da na ponovljenom referendumu ubedljivom većinom prihvate „Lisabonski ugovor“ (formulisan još decembra 2007), kao svojevrsni ustav Evropske unije, a potom i odluka poljskog predsednika Leha Kačinskog da ipak ratifikuje ovaj dokument, svedoče da su evroskeptici na samom rubu velikog istorijskog poraza. Preostala im je još jedino slaba nada da bi namćorasti češki predsednik Vaclav Klaus - uprkos već donetim odlukama oba doma češkog parlamenta da prihvate taj dokument u istovetnom tekstu koji je prihvatilo i svih 26 ostalih zemalja članica EU - mogao da odbije da ga potpiše dok se o njemu ne izjasni i Ustavni sud u Pragu. Ili, dok se ne unese fusnota kojom bi se isključila mogućnost da Nemci proterani nakon Drugog svetskog rata sa teritorije današnje Češke zatraže povraćaj oduzete imovine... Sada se, međutim, čuje da bi Ustavni sud Češke Republike najdalje za dve-tri nedelje mogao po ubrzanom postupku da donese svoju odluku kojom bi bile razjašnjene sve preostale dileme. To znači da bi možda već na narednom samitu EU zakazanom za 29-30. oktobar ove godine u Briselu mogao da započne odlučujući čin duge i složene drame koja je od samog početka pratila rad na ovom dokumentu. Novi ustav Evropske unije (koji se, istina, tako ne zove), kao zamena za dosadašnji dokument EU ustavnog karaktera pod nazivom „Ugovor iz Nice“ (potpisan 26. februara 2001, stupio na snagu 1. februara 2003), donosi mnoge značajne novine. Najpre, ukida obavezni princip konsenzusa pri odlučivanju, koji je svakoj zemlji članici davao mogućnost da blokira svaku odluku koja joj se ne dopada i uvodi princip većinskog odlučivanja za mnoge, mada ne i za sve odluke. I, utvrđuje novu organizaciju na vrhu EU, čime se odmah otvara pitanje - ko će sesti u dve najvažnije fotelje predviđene za nove najviše funkcionere EU, predsednika i ministra spoljnih poslova? Kandidata je mnogo, a izborna trka se izgleda tek zahuktava. Zanimljivo je da se rasplamsava i rasprava o tome koja će od ove dve funkcije – predsednika ili ministra spoljnih poslova – imati veću realnu političku moć? Recimo, prva i najvažnija, funkcija predsednika EU, podrazumeva da će on četiri puta godišnje predsedavati na skupu šefova država i vlada zemalja članica EU. U međuvremenu obavljaće uglavnom protokolarne funkcije, koje za sada nisu precizno definisane. Dok će „ministar inostranih poslova“ istovremeno sedeti u oba glavna tela, Savetu EU i u Evropskoj komisiji i imati široka ovlašćenja da samostalno realizuje jedinstvenu spoljnu politiku unije i raspolaže impresivnim budžetom. Nezvanično, kao prvi kandidat za prvog predsednika EU odavno figurira bivši (1997-2007) britanski premijer Toni Bler. Ali, kako vreme odmiče, Blerova kandidatura je, čini se, sve manje realna. Jedini koji mu još daju najveće šanse da se domogne nove visoke funkcije su pojedini britanski listovi. „Toni bi mogao biti imenovan već krajem oktobra“, objavio je tiražni tabloid Sun“ pozivajući se na svoje „anonimne“ izvore. Nekoliko dana kasnije isti list je javio da će Bler ostati dva mandata na funkciji predsednika, što znači ukupno pet godina (koliko dozvoljava evropski „ustav“), a da je njegova supruga Čeri u Briselu već dobila nadimak „Čeri Antoaneta“, jer navodno podseća na Mariju Antoanetu. Nešto uzdržaniji nedeljnik „Observer“ javio je samo da je Bler „veliki favorit“ da osvoji ovo važno mesto... Međutim, Toni Bler (56) još nije zvanično objavio kandidaturu za funkciju predsednika EU. To, verovatno, neće ni učiniti sve dok „Lisabonski ugovor“ ne bude konačno usvojen i ne stupi na snagu. Ali predizborna kampanja se već rasplamsava. Naravno, aktuelni britanski premijer Gordon Braun, uprkos dobro znanom ličnom animozitetu prema Bleru, pruža punu podršku predlogu za imenovanje njegovog prethodnika na funkciju predsednika EU, dok britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Miliband kaže da bi to bio „odličan izbor“. Bler ipak ne uživa naročitu podršku za ovu kandidaturu. O tome svedoči činjenica da mu nikako ne polazi za rukom da se otarasi nadimka „Bušova pudla“. Mada je u međuvremenu dobio i drugo simpatično ime, „Teflon Toni“, zato što – tvrde njegovi protivnici - ima neobično svojstvo da mu se nijedan od brojnih skandala koji su pratili njegovu dosadašnju karijeru nije zalepio za obraz... Sudeći po ispitivanju javnog mnjenja koje je nedavno sproveo The Times 53 odsto ispitanika u Velikoj Britaniji kaže da ne želi da vidi Blera na funkciji predsednika EU, dok 43 odsto kaže da bi podržalo taj predlog. Na pitanje da li bi imenovanje Blera na najviši položaj u EU bilo korisno za Britaniju - 30 odsto ispitanika odgovorilo je pozitivno, 20 odsto reklo je da to ne bi bilo dobro, ali ubedljivo je najviše (49 odsto) onih koji smatraju da to ne bi imalo nikakvog uticaja... Svojevremeno se govorilo kako će i uticajni francuski predsednik Sarkozi, navodno, podržati kandidaturu Tonija Blera za budućeg prvog predsednika Evropske unije. Ali, u poslednje vreme stižu i vesti o podršci koju je Sarkozi, tobože, već obećao bivšem premijeru Španije Felipeu Gonzalesu. Drugim rečima, od pet najvećih i najuticajnijih zemalja članica EU (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Španija i Italija) za sada – osim naravno Britanije, čijoj su vladi očito već odbrojani dani – otvorenu i nedvosmislenu podršku kandidaturi Tonija Blera za budućeg prvog predsednika EU pruža još samo italijanski predsednik Silvio Berluskoni. Problem je, međutim, u tome što su svi do sada pominjani protivkandidati - Gonzales, Balkenende, bivši finski premijer Pavo Liponen, ili bivši irski premijer Berti Ahern, čija se imena pominju u novinskim i drugim spekulacijama, uglavnom političari „manjeg formata“. Činjenica je da je Toni Bler daleko iskusniji i da bi se verovatno bolje snalazio u razgovoru sa ličnostima kao što su Barak Obama, Hu Đintao, ili Vladimir Putin. Paralelno sa nekom vrstom nezvanične kampanje - bar u medijima - za izbor budućeg prvog predsednika EU, odvija se i javna licitacija za mesto prvog ministra inostranih poslova EU. A, prva ličnost koja je pomenuta kao mogući kandidat za tu funkciju bio je aktuelni švedski ministar spoljnih poslova Karl Bilt. Međutim i Biltu su – neki neimenovani evropski ministri inostranih poslova - odmah našli veliku, gotovo nepremostivu manu: otvoreno se izjasnio za prijem Turske u punopravno članstvo EU! Što je za Nemce, Francuze i još neke, barem u ovom trenutku, teško zamislivo. Za glavne konkurente Karla Bilta u već započetom javnom licitiranju mogućih kandidata za novu funkciju evropskog ministra inostranih poslova obično se pominju bivše ministarke inostranih poslova Austrije i Grčke, Ursula Plasnik i Dora Bakojani, kao i aktuelni komesar za proširenje EU, Finac Oli Ren. Britanci bi, izgleda, bili voljni da kandiduju nekadašnjeg guvernera Hongkonga i sadašnjeg komesara EU Krisa Patena, mada su naravno svesni da kandidatura Tonija Blera za predsednika automatski isključuje kandidaturu Patena za budućeg ministra spoljnih poslova. Isto tako, Francuska i Nemačka, čini se, već pokazuju interesovanje za to da istaknu svoje kandidate za ovaj položaj, ukoliko se dogodi da za predsednika EU ne bude izabran kandidat po njihovom ukusu... Na sličan način, izgleda, već kalkulišu i u Holandiji, gde se kao mogući kandidat za ovaj položaj pominje dosadašnji generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer. Trka je očito započela. Sve oči su sada uperene u predsednika Češke Vaclava Klausa, koji preti da bi mogao da pomrsi mnoge račune i pokvari veliko slavlje...