Granica između smešnog i žalosnog

Radnja koja nekoga ponižava ne može biti smešna. Mi se, ma koliko nas to zbunjivalo i plašilo, možemo diviti snazi uništavajućeg, smrtonosnog duha - kao što se na izvestan način divimo duhu svireposti Ričarda III - ali se tome nikada ne možemo smejati. Izvesna je, dakle, granica između smešnog, žalosnog i strašnog. Ona nije uspostavljena tek u umetnosti, već je egzistencijalna: ona je temelj estetskog viđenja i estetičkog poimanja. Ko u umetnosti narušava ovu strukturu, te žalosno hoće da pretvori u smešno, a smešno u strašno, ko od tragedije pravi komediju, a od komedije tragediju - kako je govorio Jovan Hristić, taj izaziva necelovita, konfuzna i frustrirajuća osećanja kod percipijenta. Stoga i kažemo da veliko umetničko delo izaziva sveobuhvatan osećaj, sveobuhvatan doživljaj smisla egzistencije: magnoveno, nedeljivo i racionalnim kategorijama nedostupno. Međutim, kada je reč o delima savremene kinematografije, retko da imamo priliku za ovakav doživljaj. Savremeni film uglavnom ima potrebu da više deluje na naše osete negoli na naša osećanja.

Vrlo brzo pošto otpočne, film Pjera Žalice “Gori vatra” unosi nered u naša osećanja. U malom bosanskom, muslimanskom mestu, posle rata, jedan lokalni policajac i jedan lokalni kriminalac, čiji su resori izukrštani do nerazlučivosti, prikazani su nam dok vrše seksualni čin nad dve prostitutke. Dok njih dvojica, tokom te radnje, razgovaraju o nekom zajedničkom poslu, jedna drugoj postavljajući pitalice-zagonetke, razgovaraju i ove dve devojke - za koje znamo da su ovde dovedene švercerskim putem iz Srbije, ali ne znamo da li su na to putovanje i na taj zadatak pristale dobrovoljno ili su na to prisiljene. Ova uzgredna scena u filmu treba da izazove smeh kod gledalaca! Autorova potreba da, s jedne strane, žalosno učini smešnim (odvratno dopadljivim) i, s druge strane, da brzopleto kaže sve o jednoj korumpiranoj sredini, dovodi do toga da poniženi, uvređeni i mrtvi deluju karikaturalno i da sve bude dodirnuto, a da ništa nije uspostavljeno.

“Gori vatra” je film u kojem se karakteri iscrpljuju u reakciji na spolja nametnut događaj. U gradić treba da pristigne tadašnji američki predsednik Bil Klinton, i zato je neophodno napraviti predstavu presvlačenja: prostitutke pretvoriti u članice kulturno-umetničkog društva, privremeno obustaviti švercerske delatnosti i omogućiti privremeni povratak srpskom stanovništvu, te formirati multietničku vatrogasnu brigadu. Međutim, nigde nismo zapazili nekakvo unutrašnje htenje neke od ličnosti, nešto što prevazilazi puki odgovor na spoljašnji zahtev: stoga nismo ni videli ličnost, jer čovek nije samo ono što čini, već i ono što želi da čini. Ono za čim čezne.

U jednom trenutku, činilo se da će taj motiv biti predstavljen težnjom oca (Bogdan Diklić) da pronađe svog sina, koji mu se pojavljuje u vizijama. Međutim, i ovo je bilo osuđeno na jednu uzgrednu epizodu koja nam nije rekla ništa. Duh sina lišen je temeljne izvesnosti koju mrtvi unose u svet živih kada se pojave i kada bezuslovno određuju postupke onih kojima se obraćaju, o čemu nam pouzdano svedoči prototip svih literarnih duhova, duh Hamletovog oca. Ali, u ovom filmu, reč je samo o iskrivljenoj predstavi bolom unesrećenog očevog uma. NJegov sin, mrtvi čovek, ništa nam nije rekao i zbog njega se u filmu ništa nije promenilo.