Za Evropu spremni

Ko je krivac za incidente u Varaždinu, pitaju se domaći analitičari i pravnici? Zakoni svakako nisu, jer je svako raspirivanje verske, nacionalne i rasne mržnje u Hrvatskoj kazneno delo. Oni koji to ipak čine, krše hrvatske zakone. Jedino oko čega se pravnici i zaštitnici ljudskih prava ne slažu je da li oni koji na utakmicama viču „Ubij Srbina!“ to čine svesno ili nesvesno. Da li znaju da time pozivaju na ubijanje ili misle da samo „kreativno“ podižu sportski adrenalin? Da li država i njeni represivni organi u takvim situacijama smeju da prekinu utakmicu ili time krše osnovna ljudska prava gledalaca i navijača? Na nešto slično pozvala se nedavno i državna Hrvatska televizija odbijajući da prekine utakmice u Varaždinu i Zagrebu gde su povici „Ubij Srbina“ i „Srbe na vrbe!“ zaglušili male sportske dvorane. Direktor Vanja Sutlić nema komentara osim da svi oko njega lažu, a nešto slično tvrdi i glavna urednica Hloverka Novak-Srzić na čijoj je kući, povodom sinovljenog venčanja, ovih dana osvanula ustaška zastava. Poslednji incident u kome je direktor HTV-a Vanja Sutlić pred svedocima nazvao kolegicu iz redakcije „četničkom kurvom“, samo je kap u moru ksenofobije koja se dugo toleriše, pa i pothranjuje u kuloarima ovdašnje javnosti. Ne može se, naravno, reći da država ništa ne preduzima. Potpredsednica Sabora Đurđa Adlešić redovno putuje u evropske metropole poznate po najnasilnijim navijačima i proučava njihove zakone, a svi su spremni da potvrde da u Hrvatskoj više neće biti ispada na nacionalnoj osnovi, da će huligani biti podvrgnuti „režimu nulte tolerancije“ i da država više neće dozvoliti da je šačica maloletnika koči na putu u Evropu. Međutim, već u startu je jasno da će najava o prekidima utakmica živeti kraće od novinsko-političke reklame. Sportski znalci tvrde da policija nigde u svetu nema takva ovlašćenja, a sportske organizacije moćan su finansijski lobi koji uvek može da se bori protiv prava, ustava i zakona. Isto se odnosi na prenose utakmica punih rasističkih i ubilačkih poruka. Kad bi javni mediji odbili da ih prenose, bilo bi to, smatra se, ravno omraženom „verbalnom deliktu“. Čak i notorni proustaški pevač Marko Perković Tompson ima sva (hrvatska) ustavna prava da pozdravlja svoju publiku kakvim god pozdravom želi, a policija i pravo nemoćni su da ga u tome spreče. Stvar je političkog ukusa pevača, sportaša i njihove publike da procene da li su sportski stadioni poligoni za uvežbavanje novih ratova, starih ideologija i bezobzirnog nasilja nad pojedincima. „Ali, oni su pucali po nama, oprostite, pa zna se tko je prvi počeo!“ Rečenica koju ćete čuti u svim salonskim raspravama o politici, ratu, nauci, kulturi, medijima i sportu dobila je svoj groteskni izraz upravo u najnovijim sportskim susretima mladih ljudi Hrvatske i Srbije. Šira javnost se, naravno, grozi nasilja, ali ga objašnjava nemirom hormona mladosti koja je odrastala i formirala se u poratnoj Hrvatskoj. Zato su poklici „Ubij Srbina!“ i „Srbe na vrbe!“ sa varaždinskih i zagrebačkih utakmica nešto nepoželjno, najviše zbog dojma koji Hrvatska ostavlja pred novim vratima Evropske unije. Zato i ne čudi što iza nasilja na sportskim terenima i pozivima za ubijanje suparničkih ekipa i njihovih navijača mogu da se čuju međusobno teško spojive i razumljive reakcije državnog vrha Hrvatske i ljudi koji smatraju da je sport postao demonstracija patriotizma koji treba da se brani svim sredstvima. Kad premijerka vlade u Zagrebu, Jadranka Kosor, najavi da će se utakmice ubuduće prekidati čim se čuje prvi ksenofobni poklič, a potpredsednica hrvatskog parlamenta, Đurđa Adlešić, najavi nešto poput konačnog obračuna s violentnim navijačima, svima je jasno da su stvari izmakle kontroli. Moderna Republika Hrvatska, dakako, ima svoje zakone i svoje pravne i civilizacijske pragove ispod kojih ne sme da padne ako želi da se nađe u Evropskoj uniji. Upravo zato politički establišment današnje Hrvatske nastoji da objasni ljudima koje je, na ratnoj tradiciji, vaspitavao od devedesetih do danas, šta je pristojno, a šta nepristojno ponašanje u svetu koji je prevrtljiv i nedohvatljiv, pa je malo „na strani Hrvatske“, a malo „protiv nje“. A biće reči i o slavnom „verbalnom deliktu“ u kome su stradali komunistički disidenti ili oponenti, zavisno o oportunosti trenutka, o objašnjenima da povici tipa „ubij!“ ovoga ili onoga na sportskim terenima nisu poziv na linč nego deo navijačkog folklora modernih vremena. „Možemo se s pravom zapitati da li smo uspjeli u svom poslu ako neki naši učenici u Dalmaciji ljubav prema Hrvatskoj iskazuju ponosnim klicanjem NDH?! Toj tvorevini koja se upravo najvećeg dijela Dalmacije odrekla u korist druge države“ kaže za NIN istoričar iz Zagreba, mr. Hrvoje Klasić s Odsjeka za povijest, ovdašnjeg Filozofskog fakulteta.“ Da li smo uspjeli u svom poslu ako usprkos svim dokazima o stravičnim ustaškim zločinima naši učenici u 21. stoljeću još uvijek izvikuju `Srbe na vrbe`?! Jesmo li u objašnjavanju događaja iz prošlosti isuviše pod utjecajem dnevne politike? Iza onoga što se događa na stadionima, ali i ne samo tamo, očito je da na ova pitanja ne mogu odgovoriti ne samo učenici, nego i mi koji bi ih trebali naučiti razmišljanju, pravilnom rasuđivanju i jasnom raylikovanju dobra od zla. To što vrlo ugledni pojedinci u hrvatskom društvu izjavljuju da su se u Jasenovcu izvodile operete poput `Mala florami`, da je `Za dom spremni`! stari hrvatski pozdrav, a Maks Luburić borac za hrvatske interese, samo dodatno otežava ionako tešku situaciju. Ali, to je već problem za instance pravne države.“