Kako se kalio Vaclav Havel

Trideset godina pošto je čehoslovački komunistički režim poslao disidentskog lidera, dramskog pisca Vaclava Havela (1936) u zatvor na 4,5 godine, objavljena su ovde dosad široj javnosti nepoznata pisma, koja je pisao onima koji su ga hapsili. Novinari najtiražnijeg češkog dnevnika Mlada Fronta Dnes, koja je objavila ove dopise, pokušali su da o tome porazgovaraju i sa samim Havelom koji, međutim, kao što se i moglo očekivati, nije imao ni volje ni vremena za razgovor na tu temu. Bilo je to 6. 4 .1977. Havel, inicijator i prvi portparol Povelje 77, čuvenog disidentskog programa, objavljenog početkom te godine, bio je u zatvoru već 2,5 meseca. Tog dana je napisao pismo generalnom prokuratoru (javnom tužiocu), neuobičajeno krotko, reklo bi se čak i pokajničko, u kome u zamenu za slobodu nudi odustajanje od „svake kažnjive aktivnosti“. „Nudim vam ovim pismom svoju obavezujuću garanciju da ću se u slučaju puštanja iz pritvora kloniti svake aktivnosti koja bi mogla biti kvalifikovana kao kažnjiva (...) Odlučio sam da ću u slučaju puštanja iz pritvora prestati da javno politički istupam, pre svega u stranim sredstvima informisanja, i da ću se usredsrediti, kao u periodu 1969-1975, na umetničko stvaranje koje smatram za moju glavnu životnu misiju. (...) Uverio sam se, takođe, da ako čovek oseća potrebu da se svoj kritički nazor iznese, mora postupati odgovorno i realistički se kloniti pukih manifestacionih gestova koja lako mogu da iskoriste upravo one snage sa kojima nema, u stvari, ništa zajedničko i do čije mu je podrške najmanje stalo“. Komunisti su zaista ubrzo brzo pustili na slobodu Havela koji se odrekao i funkcije portparola Povelje 77. Kako objasniti ovakvu kapitulaciju Havela pred režimom? Istoričar Petr Blažek koji je izučavao ovu korespondenciju i događanja u vezi s njom kaže da se „mora imati u vidu u kakvoj je beznadežnoj situaciji bio Havel kome je bilo najvažnije samo da izađe iz zatvora. Mislim da je taj dopis bio za Havela određena trauma s kojom se susretao u narednom periodu...To je i jedan od razloga zašto on kao predsednik nije nikad postao pristalica radikalnog razračunavanja s onima koji su s režimom pravili neke kompromise“. Havel je o događajima iz 1977. godine govorio u knjizi „Saslušanje na daljinu“. „Tadašnji pritvor sam podnosio veoma teško. Bio sam obuzet čudnim, pomalo i psihotičnim stanjima i osećajima“, sećao se on. Počeo sam shvatati da mi se sprema klopka: jedno moje svakako relativno nevino, bar sam ja to tada reflektovao kao nevino, izjašnjavanje u zahtevu za puštanje na slobodu trebalo je da bude u krivotvorenoj formi objavljeno čime su me hteli osramotiti“. Režim je tada puštanje Havela na slobodu javno prezentirao kao dokaz da je disident „omekšao“. Potom je Havel morao da prema komunistima pokaže tvrdoću. „Nije više hteo da čini grešku i da se nađe u položaju u kome bi od režimskih medija bio kvalifikovan kao čovek koji pristupa na kompromise“, objašnjava Blažek „kako se kalio Havel“. Havela su ponovo zatvorili 1979. godine zbog aktivnosti u VONS-u (Komitet za odbranu nepravedno gonjenih). Nedavno se na sastanku s članovima ovog komiteta prisetio tih dana. „Imao sam iskustvo iz prethodnog zatvaranja, kada sam podlegao poznatoj grešci da čovek misli da može njima (islednicima) da nešto objasni. Tako sam govorio više nego što je trebalo, mada nisam nikog odao. A posle tog iskustva narednog puta nisam govorio ništa. A to je zaista teško, posebno učtivom čoveku. Predstavite sebi da sedite s nekim osam sati u nekoj prostoriji i da vas on stalno posmatra“. Poznati proces disidentima iz VONS-a bio je tačno pre 30 godina - oktobra 1979. Havel je osuđen na 4,5 godine zatvora, a na kazne zatvora osuđeni su i Jirži Dinstbir, Petr Ul, Vaclav Benda i Ota Bednaržova. Kada je Havel u zatvoru čekao na suđenje došli su kod njega visoki policijski funkcioneri i doneli mu pismo američkog pozorišnog umetnika i preduzetnika češkog porekla DŽozefa Papa koji mu je nudio da dođe na godinu dana i bude neka vrsta umetničkog direktora u njegovom pozorištu u NJujorku. Rekli su mu da su spremni da ga puste i da tada ne bi bilo ni procesa njegovim prijateljima. „Taj trik sam već znao i na njega nisam mogao da se uhvatim. A to su tako lukavo postavili da su unutra ubacili i to da ću, ako prihvatim ponudu, osloboditi i svoje prijatelje. A ako ne prihvatim, da ću ih na duge godina baciti u tamnicu“, seća se on. Ponudu je konačno odbacio zbog toga što bi odlaskom preko granice „rezignirao na ideale“ zbog kojih je i bio u zatvoru. Umesto NJujorka, Havela je čekao strogi zatvor od 4,5 godine. „Ne moram vas, verujem, uveravati kako bih rado vašu ponudu primio u drugačijim okolnostima. Uostalom ne gubim veru da ću kad jednom budem na slobodi, ipak, moći da vašu ponudu, ako bude važila i dalje, prihvatiti i da ću moći neko vreme da radim u vašem pozorištu“, napisao ja Havel na kraju odgovora ovom Čeho-Amerikancu. Havelov tadašnji advokat Josef Lžičar dobro se seća tog procesa koji je bio politički naručen i usmeravan predsednik sudskog veća je bio izvesni Kašpar, obućar, a stvar je stručno vodio režimski pravnik... Havela su njegovi tamničari iskušavali još jednom 1982 – kada je već bio odsedeo tri godine. Rekli su mu da bi ga pustili ako bi formalno napisao molbu za milost odnosno skraćivanje kazne. I tu ponudu je odbio. „I to je neko đavolstvo, posle bi u novinama izašlo kad im zatreba da sam tražio milost i tako...“ Iz zatvora je izašao 1983. godine zbog teškog zapaljenja pluća koje mu je bilo ugrozilo život (kasnije je, zajedno s dugim pušenjem, dovelo do kancera na plućima od koga zamalo nije umro 1996, 1999. i početkom 2009) „Bojali su se pogoršanja stanja, eventualne smrti… To bi razume se izazvalo talas otpora u zemlji i svetu“, zaključuje istoričar Blažek. Opasna rođendanska čestitka Taj mali oglas u „Rude pravu“ izazvao je mesec i po dana pre „plišane revolucije“ čuđenje, nagađanja, kod nekih i pometnju u tadašnjoj komunističkoj Čehoslovačkoj. Sedmog oktobra 1989. u centralnom komunističkom listu objavljena je sledeća rođendanska čestitka: „Dana 05.10.1989. proslavio je rođendan Ferdinand Vanjek iz Malog Hradečeka. Za naporan rad koji je obavljao i koji obavlja zahvaljuju mu i žele mu u narednim godinama dobro zdravlje i mnogo uspeha u radu njegovi saradnici i prijatelji“. Uz čestitku je objavljena i fotografija. Šta to znači? – pitali su se mnogi. Jer, Ferdinand Vanjek je bio glavna ličnost iz pozorišnih komada dramskog pisca i lidera disidentskog pokreta Vaclava Havela. A na fotografiji je bio niko drugi nego sam Havel, koga je uprkos naporima režima da ga izoluje od naroda, ipak, po liku poznavao ne tako mali deo javnosti. A oni su drugim koji nisu znali kako izgleda Havel pokazali tu sliku. Za mnoge je to bio znak da je režim prestao da bude budan ili da počinje da se sam iznutra urušava. Možda i neka vrsta tajnog signala za akciju. Kasnije se ovaj slučaj, inače sjajan nadrealistički štos, često spominjao i dobio gotovo mitsku dimenzije jer se nije znalo ni ko je ni zašto dao ovaj oglas, još manje kako je bilo moguće da uopšte izađe, kako su reagovali komunistički šefovi.... Istina o tome otkrivena je tek nedavno. „Želeo sam već duže vreme da dam oglas i čestitam rođendan Havelu u glavnom komunističkom dnevniku“, seća se autor oglasa Petr Rigr, koji je tada imao 28 godina. „Godine 1989. sve je počelo da se radikalizuje. Zatvorili su Havela, a žena i ja smo onda rekli da to ne možemo više puštati tek tako. Jedan moj drugar, pomalo knjiški moljac uspeo je da pronađe negde datum rođenja B. H. I ja sam onda rekao da to moram da uradim“. Preduzimač Rigr živi sada u selu Pržibislav kod Nahoda. Još uvek ima sačuvan odsečak - potvrdu s poštanske uputnice kojom je poslao pare za oglas. „Poslao sam to sa zakašnjenjem. Mislim da su se normalno oglasi morali slati mesec dana unapred. Ja sam to, međutim, predao 14 dana pre. Potom mi je došao dopis od neke drugarice Štastne iz oglasnog odeljenja da sam poslao kasno i da se odmah mora telegrafski da plati“. Oglas ga je koštao 460 kruna. Kada se preračuna na današnje plate to je oko 4.500 kruna (nešto manje od 180 evra). Platio je, naknadno su neki prijatelji dali priloge za to. Havela je Rigr znao lično. „Potičem iz Trutnova. Često sam kao dečak-momčić između 16 i 19 godine dolazio na Hradeček (mestašce u kome je Havel imao kuću nasleđenu od roditelja – prim. M. L.) da bih pozajmljivao knjige“, seća se dalje on. „Havel je bio neizmerno predusretljiv. Tačno se sećam tog prvog puta kad sam s njim razgovarao, to je bilo 7. jula 1977. Normalno sam zakucao, on je otvorio. Išao sam u srednju školu, a pošto je tada bila osetljiva situacija oko Povelje 77 hteo je da zna šta o tome kažu u školi. Pričao sam mu, a on se ljutio zbog toga što nam se stvari lažno predstavljaju“. A oglas? On je nastavio da živi svojim životom. Dospeo je u inostranstvo, citirala ga je „Slobodna Evropa“, „Glas Amerike“, stigao je i u Australiju. Imao je slučaj i disciplinsko-policijski epilog. Pomenuta drugarica Štastna (prezime joj znači srećna – prim. M.L.) je zbog ove nesrećne epizode dobila otkaz, za Rigra se počeo zanimati STB (tajna komunistička policija) i od hapšenja ga je verovatno spasio samo novembar 1989, to jest somotska revolucija koja je izbila ubrzo zatim. S Havelom o tome nikad nisam pričao iako sam se sreo s njim nekoliko puta posle toga. Može se pretpostaviti da mu je bilo milo, zbog Vanjeka specijalno - ko bi, uostalom, znao za njega, osim ono malo naroda, koliko i ovde, u kulturnoj zemlji Češkoj, ide u pozorište?