Olja ostaje bez muzeja?

Uoči odlaska u bolnicu, na operaciju srca, Olga Olja Ivanjicki je nekolicini prijatelja kazala da sve svoje stvari ostavlja Fondu koji je osnovala 26. januara 2007. i koji nosi njeno ime, sa apelom da se pomogne direktorki Fonda Suzani Spasić da se napravi muzej. Olja je umrla nedelju dana posle operacije, 24. juna 2009. Ta forma usmenog testamenta je prijavljena nadležnom sudu koji je uzeo izjave od četvoro prisutnih svedoka, od kojih je jedan i advokatica Fonda Dušanka Subotić Homen. Međutim, javni pravobranilac osporava usmeni testament (to je inače sudska praksa) jer, ako se ne dokaže valjanost usmenog testamenta, sva ostavština preminulog pripada državi. Izvesno je da Olja ništa od svoje imovine, ni šoljicu za kafu, nije ostavila ni jednom fizičkom licu, a u obzir su dolazili samo prijatelji, jer potomaka i rodbine nije imala. Ali, u osnivački akt Fonda, kao osnivački ulog, slikarka nije unela imovinu koju je posedovala – ni slike, ni novac, ni antikvitete, ni vredan nakit, ni automobile, ni bunde... Ništa iz svog radno-stambenog prostora. To je propust zbog koga i počinju problemi povodom njene zaostavštine. Prvi opštinski sud u Beogradu doneo je rešenje kojim se Istorijski muzej Srbije određuje za privremenog staraoca zaostavštine Olge Olje Ivanjicki do završetka ostavinskog postupka. Po rečima Ane Stolić, direktorke Istorijskog muzeja Srbije, to privremeno starateljstvo podrazumeva brigu o svemu što predstavlja zaostavštinu Olje Ivanjicki: „Ako ostavinska rasprava ode u parnicu, onda to može da potraje, pa će tako i naše privremeno starateljstvo potrajati. A to znači da za to vreme moramo, kao nadležna institucija kulture da obezbedimo maksimalno dobre uslove za čuvanje Oljine zaostavštine.“ U javnosti se već postavilo pitanje da li je Istorijski muzej bio najkompetentnija institucija za ovaj posao, na šta Ana Stolić za NIN kaže: „Ova kuća brine o 30.000 predmeta od istorijskog značaja. I naravno da je kompetentna. Kao kompleksan muzej, imamo razrađene načine muzeološkog čuvanja slika, tekstila, stvari... I nema razloga de se brine o sudbini onoga što je ostalo iza slavne slikarke.“ Saznajemo da je predviđeno obezbeđenje video-nadzora, boravak službenih lica u stanu preminule slikarke tokom 24 sata. Sva je prilika da će najveće dragocenosti, kao što su Oljine slike, biti smeštene u depou Istorijskog muzeja na Trgu Nikole Pašića, gde se čuvaju i slike postavke Mediale kao i druga vredna platna, na apsolutno odgovarajući način. Baš kao što Istorijski muzej poznaje i tehniku čuvanja bundi, na primer, pa je za očekivati da i one budu pohranjene u odgovarajući depo. Drugi problem u ovoj nemiloj priči o ostavštini slavne slikarke odnosi se na njenu nameru da podigne muzej koji bi nosio njeno ime i u koji bi bile smeštene njene slike, ali i drugi predmeti koji su tvorili njen život tokom decenija provedenih u stanu-ateljeu na Kosančićevom vencu 19. Po mišljenju upućenih koje smo konsultovali, Olja je u novcu, u gotovini i na knjižicama u Srbiji ali i u inostranstvu, kao i u nakitu, ostavila dovoljno novca da se napravi zgrada muzeja. Sav novac nađen u kući prijavljen je sudu, a prikupljaju se izveštaji iz banaka. Po normalnim cenama, zgrada bi se mogla podići za 300 hiljada evra, uz svu pomoć koju su javno obećali mnogi nadležni, ali prijatelji koji su spremni da finansiraju neke delove njegove opreme. Međutim, priča o muzeju koji bi trebalo da se gradi na prostoru čija je adresa Kosančićev venac 27, tek četiri kuće dalje od njenog stana, ima i svoje neprijatno naličje. Papir koji posedujemo predstavlja Zapisnik o izvršenoj primopredaji objekta u ulici Kosančićev venac broj 27 u Beogradu, a dalji tekst glasi: „Dana 23. 04. 2007. godine, vrši se primopredaja objekta koji se nalazi u ulici Kosančićev venac broj 27, postojeći na kat. parc. broj 1950/2, upisan u list nepokretnosti broj 1542, KO Stari grad. Predmetni objekat je zaključkom komisije za raspodelu službenih zgrada i poslovnih prostorija Vlade 77 br 361-10321/2006 od 18. januara 2007. raspoređen na korišćenje Ministarstvu kulture. Ministarstvo kulture svojim aktom br. 361-00-5/2007-1 od 16. februara 2007. godine je saglasno, da se predmetni objekt u Beogradu, u ulici Kosančićev venac broj 27 dodeli na trajno korišćenje, bez naknade novoosnovanom fondu Olge Olje Ivanjicki. Ovim zapisnikom vrši se primopredaja objekta između Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije koja predaje objekat, Ministarstva kulture koje prima objekat i Olge Olje Ivanjicki koja prima objekat na trajno korišćenje. Ovaj zapisnik sačinjen je dana 23. aprila 2007. godine u tri istovetna primerka od kojih svaka strana zadržava po jedan. U Beogradu 23. aprila 2007. godine.“ Slede pečati Republičke direkcije za imovinu, Ministarstva kulture i Fonda Olga Olja Ivanjicki. I potpisi u ime sve tri institucije, odnosno Oljin u ime Fonda. U to vreme, ministar kulture u Vladi Srbije bio je Dragan Kojadinović. Dakle, Olja je to zemljište dobila na trajno korišćenje, odnosno na neodređeno vreme. I krenula je u posao. Sa tog prostora gde je ušla u posed, dala je da se očiste šut i đubre (21 kamion). Plaćala je naknadu za korišćenje građevinskog zemljišta. Međutim, u decembru 2007. godine, grad Beograd je u sporu protiv Republike Srbije dobio presudu po kojoj se zemljište i baraka na njemu vraćaju gradu kao vlasniku prostora koji je Ministarstvo kulture dodelilo Olji Ivanjicki! Sa ovim podatkom nas upoznaje ugledna advokatica Dušanka Subotić Homen, koja zastupa Fond Olga Olja Ivanjicki: „Zamislite sada odnos između Grada i Republike koji sa ovim prostorom rade to što su uradili, a on je, po želji velike slikarke, trebalo da ima samo jednu namenu – da se tu napravi njen muzej? Grad Beograd koji je dobio taj prostor, nema nameru da ga posle smrti umetnice vrati prvobitnoj nameni, dakle gradnji muzeja, već je predviđeno da se tu gradi centar za socijalni rad! Naravno da nemam ništa protiv centra za socijalni rad, ali zaista je neverovatno da se ta ustanova gradi na najekskluzivnijem mestu u gradu, tu gde se nalazi jedinstven vidik na ušće Save u Dunav. Olja Ivanjicki je bila jedan od najvećih promotera srpske kulture tokom decenija svog rada i zar je moguće da nećemo poštovati njenu poslednju želju da se na tom mestu napravi muzej koji bi sigurno bio dragoceno mesto na kulturnoj mapi Beograda? U ovom gradu je mnogo Oljinih prijatelja i poštovalaca koji bi pomogli njegovu izgradnju, poput gospođe Mirjane Gruber, arhitekte iz Saobraćajnog instituta CIP, koja je saopštila je da će besplatno uraditi kompletan projekat za muzej. Nema tog posla koji ne može da se uradi ako postoji zajednička želja i ako se okupe ljudi koji su spremni da pomognu jednom plemenitom cilju kao što je ovaj.“ Ceneći odlučnost i sposobnost gradonačelnika Dragana Đilasa, ova advokatica (inače poznata kao veliki kulturni dobrotvor, za šta je ove godine dobila Zlatnu značku Kulturno prosvetne zajednice Srbije za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti) uputila mu je ovih dana pismo da molbom da se odrede i sastanu ličnosti koje bi o ovom problemu kvalifikovano razgovarale u ime nadležnih institucija. I veruje da će on razumeti zbog čega bi bilo nedostojno Beograda kao jedne velike kulturne metropole, da izneveri jednu od svojih kulturnih ikona. Jer, pred nadležnima u Beogradu se sada postavlja pitanje: Da li će na mestu koje je bilo dodeljeno Olji Ivanjicki od strane Ministarstva kulture Srbije, grad Beograd zidati centar za socijalni rad, ili će dozvoliti gradnju muzeja Olje Ivanjicki? Izvesno je da Olja, kada je dobila na trajno korišćenje prostor na Kosančićevom vencu 19, nije znala da se povodom njega vodi spor između Grada i Republike. Da li je to znao ministar Dragan Kojadinović? U ovom trenutku se i to čini manje važnim od činjenice da nadležni ljudi u Srbiji i Beogradu očigledno još uvek nisu spremni da se dogovore šta će biti sa muzejom Olge Olje Ivanjicki. Popisano... Komisija koja je popisala svaku stvar nađenu u stanu Olje Ivanjicki na Kosančićevom vencu 19, između ostalog je prebrojala: 729 slika slavne slikarke, među kojima mali dao pripada i drugim autorima, 2 albuma sa crtežima iz detinjstva i jedan skicen-blok sa crtežima, 73 skulpture i objekta, u šta spadaju i fotelje, ormančići, štafelaj...14 lampi, 2 putnička automobila, 32 poslužavnika, 26 bundi... Ni sina ni ćerku Neverovatno je da se danas, na nekim važnim mestima gde treba da se odlučuje o daljoj sudbini imovine Olje Ivanjicki i izgradnji njenog muzeja, kao relevantna uzima priča da je Olja imala kćer odnosno sina. Autorka ovog teksta bila je u stanu Olje Ivanjicki u noći 24. juna ove godine, zajedno sa velikim brojem njenih prijatelja. U jednom trenutku, pojavila se plava, blajhana žena pedesetih godina u farmerkama zajedno sa jednom crnom devojkom. Tvrdila je da je iz Pančeva, da je Oljina kći i da je devojka koju je dovela njena kći, a Oljina unuka. Cela scena je delovala u najmanju ruku bizarno, a prijatelji su je na ljubazan način izbacili iz kuće uz upozorenje da odustane od te farse. Olja nikada nije rodila nijedno dete. Nekoliko sati kasnije, kada su se prijatelji već razišli i u stanu ostalo samo njih dvoje-troje, na vrata je zakucao i jurodivi muškarac koji se predstavio kao sin Olje Ivanjicki. Na sam dan sahrane, na Novom groblju, dotični se opet pojavio u kapeli i pokušao da se baci na Oljin sanduk nazivajući je majkom koja ga je ostavila. Oljini prijatelji izbacili su ga iz kapele. Danas, povodom slučaja Olja, neki se pitaju šta je sa Oljinim sinom, odnosno ćerkom. Zar je teško rešiti tu dilemu? U Oljinom stanu izvesno ima još dlaka sa njene kose i ništa lakše nego uraditi DNK. Bolje to, i što pre, nego se ozbiljno pitati ko su te dve osobe koje su se posle Oljine smrti setile da im je baš ona bila majka. Nije potrebno konsultovati stručnjake, ni literaturu, da bi se pretpostavilo u kakve slučajeve spadaju ova „Oljina deca.“ U ostavinskom postupku, pred Prvim opštinskim sudom, dotične „dece“ nema.