„Aleksandrijada“ iz Hautena

Šta je, bre, ovo!? I, dokle misle da idu!? Mesecima mi, već, traže krv, i, idu mi na savest đonom, elem, ako ne daš krv krpa si od čoveka! I, taman se , nekako, navikneš da si nikogović koji ne da krv, kad, od prošle nedelje, i šef države, preko Javnog servisa, traži mi - bubreg! Ili, srce! Daj šta daš! Pri tom, ne nudi svoj, mislim, bubreg ni momentalno, ni posmrtno, a pije šampanjac na zabranjenom mestu! Čuj, da im dam bubreg, i, to za džabe! I, ajde, ako smo pristali na „varvarski liberalizam“, ajde, onda da idemo do kraja! Da utvrdimo, i to na zvaničnoj berzi, cenovnik za ljudsko telo; koliko košta bubreg, koliko srce, pa da ti država, odmah, calne lovu, a kad odapneš neka seku, neka rovare po tvom tek mrtvom telu! To, bre, ni komunisti nisu radili, bar, ne ovako javno. Dok ove današnje krvožedne sluge neoliberalizma, sasvim transparentno, traže krv ne samo seljačku, već, i gradsku, pa i onu sirotinjsku. Za bocu krvi daju ti, tako čujem, neki – sendvič!? A za bubreg i srce – ništa! Sem, ako sendviče ne dele kad capneš, to jest, na parastosu! I, što mi, bre, malerišete dok sam još u cvetu mladosti i u punoj arijskoj snazi, i, kad, tek, treba da vratim Srbe drevnom Vidu i njegovom bogovskom društvu i da Nepobedivo Sunce postavim na staro mesto i sednem na taj blještavi presto... Čuj, da im dam srce! I šta ako imam tri srca!? Koje od ta tri da im dam?! A i šta će vam!? Arijsko srce bilo bi vam neupotrebljivo. Jer, ono neće da sluša, baš, svako telo... K. G. Jung sedi na indijskom taburetu i pomno osluškuje moj bes, moj gnev što mi traže bubreg i srce. Gricka srebrnastu, patarensku lulu, kupljenu, valjda, negde na Apencelu. A onda ovako besedi: “Ovi što ti traže bubreg, pa i srce, ne znaju, u stvari, da ti traže dušu. Jer, i posle moždane smrti, duša još u telu boravi i vije se u njemu, još četrdeset dana, pa je, tek, onda napušta. Te i kad mrtvo telo, po moždanoj smrti, otvoriš, možeš i dušu da povrediš. Ne znaju da tako duši mogu da odseku pupčanu vrpcu i da sirotica luta, od nemila do nedraga, tu, negde, između Zemlje i Meseca. Ali, nemoj da se ljutiš na šefa države, a ni na ostale. Nisu, jadni, čitali Tibetansku knjigu mrtvih ...“ Tako, moj švajcarski guru smiri u meni buru i vrati mi dobro raspoloženje, čak, radost življenja, pa se po ovoj oktobarskoj jutarnjoj suvomrazici, pun života, letnje napirlitam. I, onako, u klompama stuštim se niz Gročansku u belom mantilu kao bela arijska orlušina, a ne kao ova, šatro, srpska i dvoglava. I, leteo sam Bulevarom, leteo i, tek, sam se u mojoj švajcarskoj korporaciji prizemljio. Kad, eto, i Pece Popovića u redakciju, a ispod miške nosi debelu knjižurinu - „ALEKSANDRIJADU“ ŠTULIĆEVU! I kaže: „Ovo je poklon za tebe!“ I, tu počnu ova moja tri srca da dobuju, sve tražeći jahača za Holandiju. A Jung mi šapuće na uvo: „Pokloni i ti DŽoniju tvoja PISMA ARISTOTELU!“ I uzimam iz sterilno čistog plakara moj epistolarni roman. Ne smišljam dugo posvetu za Holandiju. Kao iz taka, kao iz džaka, izlete nemirna, čak, divlja slova: “DŽoniju, astralnom bratu blizancu! U istom smo gradu rođeni i za Aleksandra, kao trojansko brodovolje, vezani.“ Kada sam u korporacije oposlio, brže-bolje, kući sam zbrisao i u beržeru sam se zavukao kao lav u svoju pećinu, i, počeo sam halapljivo da gutam tu svežu lovinu, mislim, „Aleksandrijadu“ Štulićevu... Još kod prvih redova, oh, nebesa, shvatim to su ti slogovi, to su te reči i rime, to je taj ritam rečenice kojom su naši drevni preci govorili i o našem Aleksandru hvalospeve pevali. Elem, i kod Štulića je Olimpijada „pratilja nekog višeg bića“ koja je sinu Aleksandru poverila „nasamo tajnu njegova začeća“! I kod DŽonija, nebeskog prevodioca, pojavljuju se Magi iz Efesa, baš, kao oni mudraci sa Istoka u času Isusovog rođenja... U taj čas, tiruli, tiruli. Na ekrančetu prepotopske „nokije“ evo meni SMS poruke: “Aristotele, dođi u subotu u 13 časova u Jelićevu vinariju kod Valjeva“. U Srbiji me samo jedan čovek Aristotelovim imenom zove i u „Povlenskim maglama“ me tim imenom i spominje. Zvrcnem odmah bracu iz Vrčina, pa u subotu sa njegovim „volvićem“ zapalimo za Jelićevu vinariju. A tamo se valjevsko društvance, već, okupilo i pije se, za početak, “šardone“. Domaćin Dušan, mislim, Mihajlović, penje mog bracu na vidikovac, pa mu prstom pokazuje: “Eno, do one litice Velikog Povlena je Panonsko more dopiralo! Na toj litici sam ovom tvom bratu Aristotelu pokazao mesto gde je Noje vezivao za alku svoju barku.“ A odatle sa Velikog Povlena, videlo bi se i Severno more, a videla bi se, bogami, i DŽonijeva Holandija, gradić Hauten kod Utrehta! Eh, samo da povlenska magla nije toliko gusta i da Zemlja nije toliko okrugla! Nego, u tom trenu, na Jelićevu vinariju ustremila se neka bučna crna ptičurina, crni heliohopter! I, to čudo, bajo, na travnjak sleće. Da nije Ratko Mladić, lebac ti se ogadio!? On, se, kažu, i po Povlenu skrivao? Al, jokac! Iz mašine izlaze Nemanja Kusturica i Matija, onaj sa kačketom Šerloka Holmsa! I da vidiš, zaista, liči, bajo, na neko englesko policijsko njuškalo. Nego nema im Koštunice. Da im nije ispao, negde, iznad Belanovice? Šerlok Holms nešto pored mene promrlja umesto pozdrava, a Kusta, iako se ljuti što ga zovem Nemanja, lepo me pozdravlja: “I kosa i brada su ti sve više bele, ali si sve mlađi!“ Eh, šta ćeš, Kusto, takvi su beli gnostici, bilo da su ruski ili švajcarski... Posle „šardonea“ krenemo na „moravku“ koja još vri, te zatim na „merlo“, „milijan“, pa „tamuz“ I, možda bi me sve to srušilo da kod kuće nisam dobro doručkovao. Pri tom, i u vinariji sam se duvan čvarcima podmazivao, a bilo je i jedno šilježe, mlado a zrelo meso, dobro ispečeno... Uh, kako tek posle njega klizi vino! Zamiče sivi dan, svežucka, magla sve gušća, i, svi se u vinariju sklanjaju. Sa bracom ostadoh na ledini u pletenoj letnjoj fotelji i pri još vrućoj jagnjetini. Domaćin nas pita: “Što ne ulazite? Nije li vam hladno?“ Eh, Dušane, mi smo, čoveče, arijevci! I ako je vama, običnim Srbima počela zima, nama je rano proleće. Nego kad smo iz Valjeva krenuli, od vina i čistog vazduha malo smo u „volviću“ zakunjali.. I tu, negde, kod Lazarevca, na zadnjem sedištu, pored Junga, stvori se i moja Crna, pa na nas vrisnu: “Aleksandar je, evo, i po DŽoniju, veliki vinopija bio, ali pijan Bukefala nije jahao!“ Tu se braca, očas, otreznio, pa se oprezno Ibarskom ka Beogradu uputio... A iza svake okuke, umesto automobila, nailaze Biljanine punjene paprike.